“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci

Značaj geostrateškog položaja Srbije i spoljnopolitički izazovi – Drugi deo

Objavljeno 21. marta/ožujka 2022. od Il Grido del Popolo©

 

Tekst je izvorno objavljen na sajtu www.nacionalist.rs

                                            

1. Novi spoljnopolitički faktori izazova

Ekonomski gledano, u Srbiji trenutno postoji svojevrstan ekonomski i politički disbalans jer napredak u pristupanju EU zahteva da se Srbija približi EU odnosno Zapadu, (uključujući SAD) u oblasti  spoljne i bezbednosne politike, pored njenih već bliskih odnosa koji se tiču trgovine i strane pomoći. Naravno, približavanje EU ne bi ugrozilo uspostavljene oblike trgovinske razmene sa Rusijom, niti bi ugrozilo priliv kineskih investicija. Međutim, iako samo 21% Srba veruje da bi njihova zemlja trebalo nedvosmisleno da se posveti jednoj od pomenutih strana, proces pristupanja EU to i nalaže, sa svoje strane (Directorate General for External Policies, Policy Department 2017).

Srbija ima poseban značaj i za Kinu. Takav zaključak proizilazi iz stvarnih geopolitičkih okolnosti koje ukazuju da Srbija kao balkanska država predstavlja sponu između Centralne Evrope i Bliskog Istoka. U tom smislu, Srbija je za Kinu veoma važan faktor jer se nalazi na glavnim kopnenim i rečnim putevima koji joj omogućavaju komunikaciju ne samo u pravcu istok-zapad, već i sever-jug. Ovo je jedan od preduslova za brži ekonomski razvoj, kao i za integraciju u važne regionalne organizacije za čije je tržište Kina zainteresovana. Takođe, u istorijskom, pravnom i političkom smislu, Kina Srbiju smatra naslednikom jugoslovenske miroljubive spoljne politike. Kroz istoriju, pa sve do današnjih dana, Srbija je vodila miroljubivu sponjnu politiku. Ova pozicija je važna uzimajući u obzir negativan stav Kine prema politici sile u međunarodnim odnosima (Dimitrijević 2018). 

Geoekonomija je u ovom kontekstu veoma važan strateški element. Moglo bi da se kaže da je kineska geoekonomija u službi svoje geopolitike. Drugim rečima, geoekonomija istovremeno predstavlja svrhu i instrument prakse geopolitike u svetu koji se rapidno menja. Sa aspekta diplomatije posmatrano, moglo bi da se kaže da „strateški ciljevi ekonomske diplomatije svake zemlje jesu promovisanje mogućnosti svoje privrede i svojih preduzeća na svetskim tržištima i zaštita svojih nacionalnih interesa u međunarodnim ekonomskim odnosima i spoljnoekonomskoj saradnji, kao i utvrđivanje instrumenata i mehanizama za njihovo ostvarivanje. Konkretizacija strateških ciljeva ekonomske diplomatije varira od zemlje do zemlje, od njihove uže ili šire geoekonomske i geopolitičke orijentacije (Dašić 2003).

2. Prisustvo Kine u Srbiji

Inicijativa „Pojas i put“ obnovljena je 2013. godine kada se predsednik Si Đinping obratio na Univerzitetu Nazarbajev u Astani, u Kazahstanu, sa rečima da „Kina mora da ubrza razvoj Evroazije kroz uspostavljanje ekonomskog pojasa duž Puta svile“. Ideja o obnavljanju drevnog „Puta svile“ postala je inspiracija za trgovinske i investicione veze između Kine, Centralne i Južne Azije, Evrope, Bliskog Istoka i Afrike.

Kineski uticaj na Zapadnom Balkanu je u porastu, posebno u ekonomskoj sferi. Kineski zaokret prema zapadnom Balkanu vidi se u okviru „16+1“ (danas poznat kao 17+1) uspostavljenom u aprilu 2012. godine, koji godišnje okuplja šefove država radi jačanja dijaloga između Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope. Sve države zapadnog Balkana su članice ove inicijative. Ono na šta Srbija posebno treba da obrati pažnju jeste zapravo distinkcija između investicija i pozajmica, bilo da je reč o Rusiji, Kini ili SAD (Rustemi, de Vijk i drugi 2019).

Gledano kroz aspekt ključnog elementa klasične geopolitike – kako iskoristiti prostor da se poveća moć jedne države – danas je postalo očigledno da države koriste sva raspoloživa sredstva da postignu taj cilj. Tako Kina danas strateški koristi svoju ekonomsku i političku moć širom sveta proširujući saradnju sa različitim razvijenim zemljama i zemljama u razvoju u Aziji, Evropi i Africi, čineći tako geoekonomiju novim sredstvom u odmeravanju snaga među državama (Babić 2009). 

U današnjim okolnostima nastajuće multipolarnosti i promene diskursa o dominaciji SAD-a na međunarodnoj areni, primena ekonomskih instrumenata posebno je naglašena (Lagendijk i Schipper 2016). Intelektualni milje nakon hladnog rata, proširujući koncept bezbednosti i umanjujući značaj tradicionalne vojne moći, stvorio je nove oblike ekonomskog uticaja korišćenjem državnih sredstava. Stoga, nije pogrešno misliti da je cilj Kine da dovede u pitanje postojeći odnos snaga u svetu kako bi povećala svoju moć i poboljšala svoju ulogu u međunarodnom sistemu. Odmeravanje snaga između vodećih svetskih država odvija se na vojno-strateškom i ekonomskom polju. Međutim, ovo ne bi trebalo shvatiti kao ukidanje vojnih sredstava i oslanjanje isključivo na ekonomske instrumente jedne države. Naime, stvarnost geoekonomije je „neraskidivo isprepletena sa tradicionalnim vojnim i diplomatskim pravcima spoljne politike“ (Jisi 2011). 

Međutim, ako Srbija želi da poveća svoj uticaj i značaj u međunarodnim odnosima zasnovanim na ekonomskoj saradnji sa Kinom, njeno poslovanje sa Kinom mora biti zasnovano ne samo na prošlim uspesima i dostignućima, već i na potencijalima zasnovanim na poboljšanju njenog stvarnog ekonomskog kapaciteta kroz različite vrste ulaganja u industriju i infrastrukturu. U tom smislu, Srbija će morati da se sukcesivno uključuje u međunarodnu proizvodnju putem globalnih lanaca koji potiču ne samo iz oblika vlasničkih ulaganja, već i iz konkretnih investicija (Dimitrijević 2018).

3. Srbija i globalizacija

Vojno-tehnička saradnja predstavlja posebnu oblast strateškog partnerstva koja posebno privlači pažnju EU i NATO. Vojska Republike Srbije ima najveću vojno-tehničku saradnju sa Ruskom Federacijom. Oružane snage Srbije pribavile su besplatno šest MIG-29, 30 oklopnih izviđačkih i patrolnih vozila i 30 tenkova T-72MS. Takođe, Srbija ima dodatni popust na rusko naoružanje i vojnu opremu kao i druge pogodnosti. Bivši ministar odbrane Republike Srbije Aleksandar Vulin rekao je da „Srbija modernizaciju svoje vojske vidi kao garanciju mira na Balkanu, posebno u trenutku kada „Republika Kosovo“ stvara sopstvene paravojne jedinice“ (Vulin 2019).

Kada je reč o odnosu između Srbije i SAD, društveni značaj mnogih današnjih debata uključuje i upoznavanje srpskog i američkog društva, ali i šire stručne i naučne javnosti sa raznim svetskim iskustvima, praćenim NATO programima u oblastima održivog razvoja, odnosno kroz politike i stav NATO-a kao globalnom faktoru u procesu postizanja ciljeva održivog razvoja, kako bi ta iskustva, znanja i najbolje prakse Republika Srbija upotrebila za svoje unutrašnje interese. Srbija, kao članica UN i potpisnica relevantnih međunarodnih dokumenata, trebalo bi da bude veoma zainteresovana za ovo pitanje, načine funkcionisanja i finansiranja, mogućnost direktnog doprinosa investicijama i radu NATO agencija, njihovih rezultata u svim analiziranim oblastima rada, tako i na svojoj teritoriji. Jedina institucionalna potvrda „vojne neutralnosti u pogledu postojećih vojnih saveza do održavanja mogućeg referenduma koji bi doneo konačnu odluku o ovom pitanju“ sadržana je u rezoluciji Skupštine Srbije iz 2007. Iako još nije održan referendum, status o neutralnosti ostaje na snazi i multi-vektorska politika, (izraz koji se često koristi u pojedinim krugovima), zemlje dobija vojnu dimenziju, odnosno nameru da razvije saradnju i sa Rusijom i sa strukturama NATO-a (Ponomareva 2020).

Neke od oblasti održivog razvoja od značaja na teritoriji Republike Srbije su: zaštita i unapređenje životne sredine; migracija izbeglica, interno raseljena lica; smanjenje siromaštva ili stope nezaposlenosti (posebno mladih ljudi i profesionalaca u državnij upravi); osavremenjivanje obrazovnog sistema i iskorenjivanje nepismenosti – podizanje obrazovnog nivoa građana; rešavanje problema u energetskom sektoru; usvajanje savremenih tehnika i tehnologija; jačanje demokratskih institucija, procesa i praksi; poštovanje i zaštita ljudskih prava, a posebno ranjivih kategorija stanovništva (Vasić 2018).

Odnosi između Srbije i SAD bili su teški zbog učešća SAD u sukobima u Bosni i na „Kosovu“, kao i američkog priznavanja kosovske nezavisnosti. Ipak, čini se da su se ne tako tavno odnosi između Vašingtona i Beograda popravili. Recimo, između 2001. i 2017. godine, Sjedinjene Američke Države pružile su Srbiji pomoć od blizu 800 miliona dolara kako bi podstakle ekonomski rast, ojačale pravosudni sistem i promovisale horizontalno i vertikalno upravljanje administrativnim sistemom. SAD nastavljaju da podržavaju napore Srbije da sprovede sve neophodne reforme kako bi ojačala svoje institucije i na kraju postala član evropske porodice kroz sticanje punopravnog članstva u EU. Istovremeno, SAD su nastojale da ojačaju sopstveni odnos sa Srbijom produbljivanjem saradnje zasnovane na zajedničkim interesima i međusobnom poštovanju (Directorate General for External Policies, Policy Department 2017). Ono što je ranije određivalo „američku politiku bila je takozvana izolovanost, nije ih se ticalo šta se dešava u Evropi, nego samo šta se dešava na dva američka kontinenta“. Međutim, trebalo bi istaći značaj pomoći koju su SAD tada pružile srpskim vojnicima i izbeglicama (Fakultet političkih nauka, Beograd, 2020). S tim u vezi, trebalo bi izdvojiti  projekte poput Crvenog krsta SAD-a, Rokfelerovog komiteta za pomoć, kao i Medicinsku misiju doktora Rodžera Stronga. Analitičari, kako oni u Vašingtonu, tako i na Balkanu, veruju da bi SAD trebalo da ojačaju svoju strategiju aktivnog angažovanja na zapadnom Balkanu, a posebno da očvrsnu svoje odnose sa Srbijom (Ibid).

Jedan od najvažnijih zadataka države trebalo bi da bude izrada jasne spoljnopolitičke strategije sa kojom treba uskladiti Strategiju nacionalne bezbednosti. Obezbeđivanje otvorenog i transparentnog procesa izrade nove Strategije nacionalne bezbednosti uz učešće širokog spektra učesnika (kao što su državni organi u sektoru bezbednosti, nezavisne državne institucije, sektor civilnog društva, univerziteti) trebalo bi da bude među prioritetima vlade. Neophodno je definisati predvidljivu i jasnu bezbednosnu politiku i koordinisati dalju reformu sektora bezbednosti kako bi se odgovorilo zadatim ciljevima i izazovima sa kojima se država susreće.

4. Ukrštanje interesa kao izazovi Srbije

Savremeni naučnici tvrde da se međunarodna politika nakon 11. septembra 2001. jasno pretvorila u svetsku politiku, dok je nauka o međunarodnim odnosima počela da se razvija u pravcu nauke o svetskoj politici. Na konceptualni, metodološki, pa čak i terminološki način, nauka o međunarodnim odnosima se sve više transformiše,  zajedno sa svojim analitičkim instrumentima. To nije rezultat jednostavnog procesa modernizacije sveta i nauke, već je rezultat svesti i kritike dosadašnjih preovlađujućih teorija na ovom polju te tako možemo da izdvojimo sledeće: idealističke, realističke, liberalističke, marksističke i konstruktivističke teorije. Zbog toga se koristi jedan opšti pojam kojim se opisuje svet u procesu globalizacije – to je svet koji teži ka međuzavisnosti (Baylis and Owens 2007). Međutim, mnoga današnja istraživanja o globalizaciji neretko govore o zloupotrebi procesa globalizacije u svrhu nacionalnih političkih i ekonomskih interesa.

Iako su interesi Srbije dosledni njenoj unutrašnjoj i spoljnopolitičkoj strategiji, interesi koje ove četiri gore pomenute sile imaju u Srbiji se jasno razlikuju. EU ostaje najveći akter u zemlji, prvenstveno (ali ne i isključivo) fokusiran na ekonomiju i ljudska prava kao deo tekućeg procesa pristupanja. Interes SAD uglavnom je fokusiran na pitanje bezbednosti, sa posebnim akcentom na terorizam i trgovinu ljudima. Uzimajući u obzir stav prema kojem se Srbija posmatra kao kapija ka Evropi, Kina ulaže svoj kapital na sklapanje velikih ugovora u oblasti infrastrukture, i (sa zakašnjenjem) u bezbednosti. Na taj način Kina ostvaruje i svoje političke interese. Konačno, interes Rusije, čime se i vodi njena spoljna politika, odnosi se na energetsku politiku i obezbeđivanje spoljnopolitičke podrške za implementaciju velikih energetskih sporazuma. Uprkos relativno malim ekonomskim resursima za razliku od onih kojima raspolažu EU ili Kina, Rusija uspeva da zadrži određeni uticaj na ovom prostoru. Ono što predstavlja glavno ograničenje za razvoj strateškog partnerstva sa Srbijom jeste nedostatak dugoročnog, sveobuhvatnog i jasnog akcionog programa sa ruske strane. Mnoge inicijative nastaju ad hoc i nedostaje im odgovarajuća politička i socijalno-ekonomska infrastruktura. Ovakva realnost omogućila je Srbiji da slobodno igra na kartu svoje neutralnosti, delikatno balansirajući između ove četiri sile sve dok se interesi ne poklope (Directorate generale for External Policies, Policy Department).

5. Zaključak

Zapravo ovakvo stanje stvari značilo bi, kada se uzme u obzir kratkoročni rok (sledećih tri do pet godina), da Srbija može da nastavi da balansira između ove četiri sile (i Turske, kao nove regionalne sile), jednostavno zato što su interesi svake sile različiti. Sa stanovišta EU, na primer, prisustvo kineskih investicija u zemlji nije zabrinjavajuće, pod uslovom da se poštuju pravila nabavki i izbegnu javne subvencije. Takva situacija može izgledati kontroverzno i kotradiktorno kada se uzmu u obzir geopolitičke posledice povećanog interesovanja za Srbiju, ali u stvarnosti je Srbija pokazala da ima sposobnost da se nosi sa izazovima (Ibid). Trenutna velika vrednost Srbije za EU ogleda se u upravo u njenom geopolitičkom položaju, a ne u njenom ekonomskom potencijalu.

EU takođe treba da se pobrine da ne izgubi reputaciju čuvara određenih principa kao što su vladavina prava (nezavisnost sudstva, ustavna prava i borba protiv korupcije), transparentnost i demokratija (slobodni izbori, mirni transfer moći). Da bi povratila poverenje srpskog naroda, ne samo političara, EU bi trebalo da bude otvorenija u svom stavu prema borbi protiv korupcije i nepotizma, kao i da jasnije i transparentije izrazi svoje protivljenje autoritarnim težnjama vlada pojedinih zemalja članica i kandidata za članstvo. EU je kasno postala svesna potencijala koji Srbija poseduje, posebno u smislu njenog istorijskog nagona da bude dominantna sila na Balkanu. Prepoznavanje potreba Srbije kao i njenog stremljenja da bude uticajna na Zapadnom Balkanu može umnogome doprineti boljem usmeravanju procesa pristupanja EU i smanjenju trenda opadanja zainteresovanosti za članstvo u istoj. To ne bi nužno značilo zanemarivanje ciljeva i interesa drugih zemalja na zapadnom Balkanu ali bi u krajnjoj liniji se pokazalo da su ciljevi EU u saglasnosti sa srpskim ciljevima (Ibid).

 

Rad je proizvod istraživanja zasnovanog na teoretskim i medotološkim promišljanjima i ne predstavlja stav ustanove u kojoj je autorka zaposlena. 

 

 

 

Autor teksta prof. dr. Ljubica Vasić

 

“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci