Objavljeno 11. Marta 2020. od Il Grido del Popolo©
Prenesen u Evropu iz Afganistana i pobeđen u roku od dva meseca zahvaljujući vakcini i gvozdenoj disciplini
„Smešteno u karatin 430 osoba koje su bile u kontaku sa prvom zaraženom osobom“. „Taksativna naredba je da se ograniči i svede na minimum kretanje u zaraženim zonama“. „Sportske manifestacije su zabranjene do daljnjeg“. „Svedeni su na minimum svi religiozni rituali“. „Pozivamo stanovništvo da izbegava okupljanja“. „Ceo region je u izolaciji“. „Granična policija kontroliše sve ulaske i izlaske iz zemlje“. „Brojni turisti su otkazali rezervacije“…
Poznato vam je ovo? Naše jučerašnje novine izgledale su kao one objavljene pre pedeset godina.
Pre početka zime 1970-e godine, jedna porodica iz Afganistana je sišla sa planinskog prelaza Herat zaraženog virusom variola vera (velike boginje). Kamionom su otišli da se mole u Mašad i dok su se vratili kući, već je na stotinu ljudi bilo zaraženo. Tih godina avion nije bio toliko korišćeno prevozno sredstvo, kao što je to slučaj danas, pa je bilo potrebno dve godine da virus stigne do evropskog kontinenta, u Jugoslaviju, i izazove u to vreme već zaboravljenu epidemiju, i kako se tada mislilo poslednju, da, poslednju pre virusa Korona.
I te, 1972-e godine je sve počelo na prelazu iz februara u mart. I tada je sve krenulo iz Azije, u sasvim slučajnom i nezaustavljivom lancu zaraze. Prvo su se zaraženi iranci kretali između Iraka, Sirije i Meke a onda je jedan imam (dakle u svojstvu verskog vođe) sa Kosova, koji se vratio sa hodočašća iz Kabe, preneo zarazu ulicama Đakovice. Dok su lekari pokušavali da ustanove šta bi zapravo bila ta čudna povišena temperatura 40 praćena bubuljicama, već četrdesetak osoba bilo je zaraženo…Tih sedamdesetih godina, Evropa je mislila da je prošlo pedeset godina od kada je zaustavila ovu bolest. Mislila je. Prva vest o ovome je u tadašnjim novinama bila postavljena između najave posete Niksona Iranu, rasprave o Nobelovoj nagradi koja je tada otišla u Solženjicinove ruke i reportaža iz rata u Vijetnamu. Neko vreme su se vlasti iza „železne zavese“ ponašale kao Kinezi prošle jeseni. Sakrile su ono što su smatrale sramotom – da socijalistički raj može postati pakao variole vere. I u „Correre della Sera“, listu komšijske i još uvek nedovoljno zabrinute Italije, pojavili su se prvi naslovi u dve kolone tek 24og marta u samom dnu, na petoj stranici: „Velike boginje, i u Beogradu je obavezna vakcinacija“ (uz smirujuću izjavu jugoslovenske vlade o tome da „ne postoje motivi za brigu“).
Ubrzo se shvatilo koliki je zapravo rizik. Toliko da je vest o zaraženim jugoslovenima u roku od samo nekoliko dana, stigla na prve stranice. Socijalistička braća Bugari, Rumuni i Mađari su odmah zatvorili granice. U Nemačkoj i Austriji, gde se otkrilo da je prošao kosovski imam, stotine osoba su stavljane u izolaciju. Izrael je blokirao uskršnje posete. Italija je uvela obaveznu kontrolu uz sertifikat o vakinisanju otvorivši hitne medicinske jedinice na tršćanskoj granici. Duge su bile kolone ljudi koji su čekali da budu vakcinisani i u nekoliko sati su deset hiljada vakcina koje su poslate od strane Ministarstva zdravlja bile upotrebljene. U Veneciji i Ankoni su teretna vozila iz Jugoslavije bila zaustavljena. Lažni alarm na Sardiniji je izazvao veliku paniku. Trajekti koji su pristizali u Bari su dobili stroga naređenja u vezi sa kontrolom putnika koja je uključivala i vakcinaciju na samim trajektima. Jugovirus je sprečen: 35 mrtvih i nekoliko hiljada inficiranih. Ali postojala je vakcina i to je bilo presudno. Nije bilo No Vax što je takođe pomoglo. Ali ono što je posebno važno bio je Titov odgovor na ovaj problem. Tito, po šesti put izabrani predsednik, još uvek u borbi protiv disidenata, reagovao je po kineskom modelu.
Čvrsta ruka u svilenim rukavicama: dve nedelje pošto su otkrivena dva ili tri inficirana slučaja, režim je zaveo gvozdenu disciplinu. Medicinski kordoni, vojska na ulicama, hoteli pretvoreni u bolnice. Zaraženima, zatvorenim u vojne bolnice, davane su velike doze penicilina, tetrakcilina i gama globulin. Za četrnaest dana, u vanrednoj situaciji, organizovana je najveća kampanja prevencije „last minute“ ikada viđena: od pokrajine Kosovo do Srbije, od Makedonije do Crne Gore, od Bosne do Hrvatske i Slovenije, 18 miliona jugoslovena – dnevno 300 hijada po danu – su bili vakcinisani. I uspelo je. Prvog dana meseca aprila je rešen i poslednji slučaj jednog Švajcarskog građanina koji se vratio iz Beograda a Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je proglasila kraj variole vere. Za dva meseca Jugoslavija je uspela da zaustavi epidemiju koja je budila sećanja na milione mrtvih, sećanja na jednu bolest koja nije poštedela kineske careve i careve Inka, egipatske faraone, Staljina i Bika koji Sedi, Mocarta i Džordža Vašingtona. „Pobedili smo neprijatelja koji je mogao da nas uništi“, rekao je Tito a ovo je bila njegova poslednja bitka, tri godine pre smrti. Centar velikih boginja ostao je Rog Afrike dok 1977e godine nije dijagnostifikovan poslednji pacijent u Somaliji i tada je proglašena definitivna pobeda: „SZO sa radošu proglašava da se svet i svo njegovo stanovništvo oslobodilo od velikih boginja“. Baš su tako rekli. Sloboda. Ona od prokletog virusa, koju svi toliko iščekujemo.
Autore del testo Francesco Battistini
„Coronavirus, l’epidemia di vaiolo che la Jugoslavia e l’Europa sconfissero nel 1971“
Corriere della sera (esteri)
12 mart 2020
Tekst s talijanskog prevela Katarina Lazić
