Objavljeno 3. decembra/prosinca 2019. od Il Grido del Popolo©
Ne tako davne, 2016. godine, niko nije mogao naslutiti da će jedina progresivna ideja nakon osamostaljenja Makedonije biti ubijena u tako kratkom roku. Tog 6. februarskog popodneva se okupilo nas oko stotinu delegata na osnivačkom Sobranju partije, na kojem ćemo, na prvom Plenumu partije, postaviti osnovu i plan za akciju, te program partije za budućnost. Tako je Levica ugledala svetlost dana pluralne Makedonije. Nekako su se u očima svih delegata mogli primetiti odlučnost, samopouzdanje i zadovoljstvo zbog ostvarenja sna i cilja, da se napokon u zemlji pojavi politički subjekt zasnovan isključivo na progresivnim levim idejama. Bila je reč o grupama involviranim u samo osnivanje partije, subjektima koji su, pre svega, dolazili iz građanskog sektora, brojnim aktivistima koji su godinama unazad učestvovali u raznim društveno-političkim dešavanjima u zemlji. Tu, pre svega, moram pomenuti leve radničke pokrete “Lenka” i “Solidarnost” kao jedne od faktora prilikom osnivanja, pokrete koji su se već bili etablirali na polju društvene akcije kroz borbu za radnička prava. Tu je, svakako, bilo i par građanskih organizacija i udruženja poput “Aman”, kao i članova nekadašnje Komunističke partije Makedonije, kadrova čije je iskustvo bilo od velikog značaja prilikom formiranja partije. Dakle, nova partija levog političkog spektra Makedonije je bila okupila jedan veliki deo društvenog aktivizma koji je obeležio istoriju građanskih protesta post-tranzicijske Makedonije.
Međutim, na samom početku, predstavljanje partije je bilo ignorisano od strane mainstream medija, s ciljem da se ona prikaže kao nebitni politički faktor, kao neko na koga se ne može ozbiljno računati u budućnosti. To je bilo u vreme turbulentnih dešavanja u zemlji, u jeku tzv. “šarene revolucije”, građanskih protesta protiv autoritarnog režima vladajuće, krajnje desničarske partije, VMRO-DPMNE. Vladavina premijera Grujevskog koja je umnogome zaslužna za skretanje s puta evropskih integracija i reformi. Političko razdoblje u kojem je nova partija Levica morala čvrsto pozicionirati svoje političke stavove, te svoju ideološku matricu. Kako sam već rekao na samom početku, mainstream mediji, koji su u vlasništvu krupnog kapitala, umnogome su ignorisali ovaj novi politički subjekt, pa čak i u vreme izborne kampanje u jesen, 2016. godine. Tako je bilo i pored toga što su mnogi članovi partiije bili angažovani tokom “šarene revolucije”, od kojih će neki, kasnije, biti sudski procesuirani zbog svoje aktivnosti protiv autoritarne vlasti klero-nacionalističke partije VMRO-DPMNE na čelu s njenim predsednikom Gruevskim. Kako je vreme odmicalo i kako se približavao termin održavanja prevremenih izbora u Makedoniji, politički obračuni su se sve više intenzivirali na političkom spektru, gde se jasno moglo detektovati novo pregrupisanje mimo ideološko-političke matrice. Svima je cilj bio samo jedan, obaranje s vlasti partije koja je sistematski, više od jedne decenije, pljačkala i uništavala svoj narod, sistem u kojem su cvetali mito i korupcija, kriminal, i nekontrolisano trošenje narodnog novca.
Svakako, na ovim izborima svoju šansu videla je i novooformljena partija Levica, koja je još na startu pokazala da nema političku zrelost da se identifikuje kao ozbiljan politički faktor na koji se može ubuduće računati. Ispostavilo se da su sumnje oko toga, nas nekolicine ljudi, bile opravdane. To se već videlo prilikom unutarpartijskog odlučivanja o izlasku na izbore, stvari koja je dovela do nepremostive razlike između članova najviših rukovodećih organa partije, Centralnog komiteta i Prezidijuma. Nije se puno čekalo da sve manjkavosti izađu na površinu i da dobijemo pravu sliku svega onoga za šta se nismo borili. Na dva meseca pre održavanja izbora, 16. oktobra 2016. godine, na sednici CK partije (na kojem sam bio prisutan) trebalo je da se odlučuje o eventualnoj koaliciji sa opozicionim blokom na čelu sa SDS. Sednica je prošla u vrlo žučnoj i napetoj atmosferi, propraćenoj narušenim međuljudskim odnosima. U tom kontekstu, jedan od bivših najistaknutijih članova partije, koji će kasnije postati savetnik u vladi SDS, Branimir Jovanović je rekao:
“Pogoršavanje odnosa između dva krila u partiji, eskalacija verbalnih sukoba i svađa, pretnji i fizičkih nasrtaja, zamrzavanja članstva u pariji i isključenja iz partije, te međusobne optužbe i preskonferencije zaraćenih strana i svega onoga što nije bilo lepo, je bilo vidljivo posvuda. Sve je to prouzrokovalo velike nesagledive štete, te pokazalo da nova partija ne samo što nije bolja od ostalih partija, već je i gora.”
Međutim, i pre održavanja CK, 16. oktobra 2016. godine, se mogao prepoznati određeni međusobni ideološki antagonizam unutar partije, ali kao da su svi čekali pogodan trenutak kako bi sve razlike izbile na površinu. Čini se da je to bio pravi trenutak i okidač da partija Levica krene nizbrdo. Tako, ona grupa koja je zagovarala koaliciju sa opozicijom u cilju svrgavanja režima Gruevskog, se našla na udaru većine članova CK partije, koji su insistirali na samostalnom nastupu na predstojećim izborima. Stoga je jedan manji deo te većine pokrenuo žestoku kampanju protiv onih koji su zastupali ideju koalicije s opozicijom, te ih optužio za frakcionaštvo i izdaju, mada po Statutu Levice, frakcije su bile dozvoljene unutar partije. Stvari su već bile izašle van kontrole kada su obe strane izašle u medije sa svojim obaveštenjima o svemu ovome. Iz današnje perspektive, bivša članica CK partije, te građanska aktivistkinja, Žaklina Mijalković, kaže:
“Te noći uoči sednice CK bili smo izloženi kanonadom uvreda i neverovatnim vulgarnostima i gadostima od strane pojedinih drugova koji su se bili okupili oko linije koja nije dozvoljavala nikakve pregovore i razgovore o koaliciji. Na dan sednice CK su doveli masu ljudi koje smo prvi put videli u životu, ljudi koji su se predstavili kao ’lokalne ćelije’. Onda se pokazalo da Apasiev i njegovi ljudi nisu onakvi kakvim su se predstavljali dotad, nego nasilna i vulgarizovana grupacija koja ne prihvata tuđe mišljenje.”
S njom se slažu i njeni drugovi i saborci iz građanske organizacije “No Pasaran!”, te “Pokreta za čist vazduh” Marjan Nenov i Vladimir Kunovski, koji su takođe bili na udaru grupe Apasieva, ali i većinske grupe onih koji su se kasnije sukobili sa Apasievim u borbi za prevlast unutar partije. O ovome će Nenov reći:
“Nakon 11 godina života u režimu Gruevskog bilo je moralno stvoriti opozicioni front koji će se zajedno suprotstaviti režimu, rukovođenom moći i parama. Međutim, u partiji Levica nisu svi mislili tako. Jedan manji deo ljudi, koji će kasnije doći “niodkuda”, će zauvek promeniti partisku strukturu, nešto što će stvoriti put za neometano razbijanje partije, iza čijeg raspada pored moćnih političkih i obavještajnih struktura, stajala i korumpirana sudska vlast, koja je sa svojim odlukama u više navrata dokazala da je taj deo vlasti, pored izvršne i zakonodavne, bio pod kontrolom partiskih struktura vladajuće stranke VMRO-DPMNE. Ispostavilo se kao realno ono o čemu se govorilo u političkim koluarima, da su određene strukture upletene u osnivanju same partije zbog ostvarivanja nečijih viših interesa, iznad naše zajedničke ideje o stvaranju prve partije koja će biti na strani potlačenog naroda. Zato će i Levica kasnije postati propali projekat, bledi san za ostvarivanje radničkih i građanskih prava, nedemokratska partija koja ne predstavlja ništa od onih ciljeva zbog kojih je i bila oformljena. Umesto da Levica kreira nove lidere, stvorila je nove diktatore.”
Njegovog je mišljenja, takođe, i bivši član CK partije, danas građanski aktivista, Vladimir Kunovski, koji dodaje:
“Nedostatak demokratskog kapaciteta partije, kao i samovolja pojedinih visokih partijskih funkcionera, pre svega članova Prezidijuma, Dimitra Apasieva i Zdravka Saveskog, te narušena međuljudska komunikacija, puna uvreda i ličnih diskreditacija i diskvalifikacija, uz bezbroj falsifikata partijskih dokumenata i zloupotreba partijskog pečata i štambilja, te partijske arhive, s kojima je protivstatutarno razrešeno a kasnije i isključeno pozamašan broj članova CK-a i Prezidijuma, su samo neki od razloga skretanja s puta same partije, te uzročno-posledične reakcije koje su delovale suprotno Statutu partije.”
Nakon provedene izborne kampanje i izlaska na izbore, 16. decembra 2016. godine, makedonska javnost je napokon saznala da postoji novi politički subjekt na makedonskoj političkoj sceni. Tako je Levica po prvi put postala vidljiva u javnosti. Međutim, ono što je zabrinjavalo nas, same članove partije, je bila podeljenost unutar naših redova nakon isključivanja frakcije koja se zalagala za koaliciju s opozicijom, frakcija koja je bila ujedno i Inicijativni odbor za saziv Plenuma partije. Mada, i sami rezultati nakon samostalnog nastupa na parlamentarnim izborima nam nisu previše davali za pravo da budemo optimisti, s obzirom na to da smo osvojili skromnih 1,03% glasova, što nam nije omogućilo da postanemo parlamentarna partija. Jedina satisfakcija, ako se tako može reći, u tim turbulentnim vremenima, bio je novac koji je trebalo da dobijemo od strane države, na račun finansiranja političkih partija koje su prešle izborni cenzus od 1%. Međutim, upravo je taj novac, u iznosu od 17,5 miliona denara ili gotovo 300 000 €, postao kamen spoticanja i još većih podela u partiji. To je bio veliki novac, s obzirom da je partija provela čitavu kampanju sa svega par hiljada evra, imajući u vidu da je to bila tek novooformljena partija koja na početku nije zavisila od krupnog kapitala, sa vrlo limitiranim resursima. Međutim, nakon održavanja parlamentarnih izbora je u partijsku kasu, par puta, u razdoblju od 6. jula do 13. jula 2017. godine, leglo blizu 1,6 miliona denara ili oko 26 000 €. Novac je uplaćen od strane Državne izborne komisije i Ministarstva pravde. Tek kada je legla prva rata na račun od 5,4 miliona denara ili 90 000 € krajem sledeće godine, ili tačnije, 5. decembra 2018. onda se znalo da će najmoćnija frakcija unutar partije, ona Apasieva, izvesti prevrat i preuzeti partiju. Nešto na šta sam upozoravao mesecima unazad u partiji, imajući u obzir da sam dobijao pouzdane informacije spolja, međutim, bez ikakvog uspeha, jer je većina uporno ignorisala moja upozorenja tvrdeći kako ih ne zanimaju teorije zavere.
Međutim, čini se da novac nije bio jedini motiv pučistima, već tu ima još nečega, puno dubljeg. Svakako, u prvom redu dolazi u obzir skretanje partije udesno nakon 16. decembra 2016. godine, naročito kada je opoziciona SDS došla na vlast, nakon svih onih dešavanja u makedonskom Sobranju 27. aprila 2017. godine, zamenivši dotad vladajuću desničarsku VMRO-DPMNE, posle punih 11 godina neprekidnog represivnog vladanja. To proleće 2017. godine, je zaista turbulentno razdoblje za zemlju koja je mesecima bila u političko-bezbednosnoj krizi bez nove vlade. U to vreme je veći deo partije preduzeo niz aktivnosti pomoću najviših partijskih organa, CK i Prezidijuma protiv Inicijativnog odbora za održavanje vanrednog Plenuma partije. Opasan manevar koji je većina članova podržavala, dok je vodeći dvojac, Apasiev-Saveski, putem disciplinovanja članova Inicijativnog odbora pokazivao moć u partiji, a u isto vreme manipulativno skrivao od javnosti sva dešavanja unutar partije. Njih dvojica su vukli sve konce u rukovodstvu Levice koja je sunovratno srljala u propast. Ovaj sukob je čak završio u Osnovnom Javnom tužilaštvu, koje je odbacilo sve žalbe članova Inicijativnog odbora, pa su takve sudske odluke trasirale otvoreni put za borbu dvojice najistaknutijih članova partije, Dimitra Apasieva i Zdravka Saveskog. Nešto što će se kasnije pretvoriti u lični sukob između njih dvojice, u borbi za prevlast unutar partije. Prvi, izraziti nacional-socijalista i šovinista, a drugi, liberalni demokrata i oportunista, ljudi koji su se sve vreme predstavljali revolucionarnim levičarima.
Poznata građanska aktivistkinja i borac za ljudska prava, jedan od najistaknutijih članova građanskog pokreta “Stop izvršiteljima” i “Čovek iznad profita”, te filmska rediteljka i kultorolog, Ana Gligorova, o ovome kaže:
“Komunikacija sa ostalim članovima partije nije bila moguća zbog zategnutih međuljudskih odnosa, ali i optužbi da smo pučisti i da radimo za opoziciju, ali posredi je bilo nešto sasvim drugo. Na kraju krajeva, kasnije će ostali članovi videti nasilno prisvajanje partije od strane ‘Robespjera nepotkupljivog’ (Dimitar Apasiev) koji nije bio sam u svemu tome, a istorija će u budućnosti pokazati zbog čega se jedina levičarska partija u najavi raspala.”
Ako smo se tokom čitave 2016. godine borili za pozicioniranje na makedonskoj političkoj sceni, te vršili pripremu za izbore krajem godine, a čitave 2017. godine proveli u raznoraznim međusobnim optužbama oko toga ko sve radi na razbijanju partije, 2018. godina se pokazala kao najteža u kratkom razdoblju postojanja naše partije. Unutarpartijski okršaj je sve više dobijao na intenzitetu, a zaraćene strane bile sve brojnije. S jedne strane bila oficijalno formirana frakcija po Statutu partije, “Marksistička Organizacija – Crveni”, mala grupa ljudi od šest članova CK, međutim, vrlo reakcionarna i subverzivna u svojim idejama i aktivnostima. Onda, tu je najveća grupacija, sastavljena od članova CK koji su podupirali glavnog oponenta Apasievu u borbi za prevlast u partiji (što će se kasnije ispostaviti da je tačno), Zdravka Saveskog. Ideološki pozicionirani ljudi oko centra, koji su pomalo lutali na liberalno-demokratskom političkom spektru, skloni kojekakvim autoritetima i predrasudama. I sasvim na kraju, treća strana, pozicionirana desno u partiji, takođe mala grupa, oko desetak ljudi okupljenih oko Dimitra Apasieva. Ljudima kojima pre svega nedostaje ideološko-političko obrazovanje, ali i iskustvo u teoriji i praksi, klasični partijski aparatčici skloni kultu ličnosti. Međutim, ta će se grupa kasnije prepoznati kao najoperativnija na terenu, te u munjevitom i spektakularnom puču preuzeti partiju. Taj će ideološki sukob na “levici” postati pravi okršaj između liberala i desničara, nešto što će se prepoznati kao pravi trenutak za buržoaziju da u samom startu uništi jedinstvenu ideju koja se dotad pojavila na levom spektru društvene akcije i političke odgovornosti.
Ispostavilo se da je u toj borbi unutar buržoazije pobedu odnela desnica, s obzirom na istorijske okolnosti u kojima se nalazi Makedonija. Zemlja pod snažnim uticajem imperijalizma, kako sa zapada tako i s istoka. Zemlja koja je bila na rubu građanskog rata nakon svih onih dešavanja u makedonskom Sobranju, 27. aprila 2017. godine, ali i zemlja čiji narod živi u permanentnom strahu od međuetničkih sukoba, nadajući se ulasku u evro-atlantske organizacije, u kojima vidi nekakvu sigurnost. U tom cilju je nova vlast raspisala kontraverzni referendum, 30. septembra 2018. godine, o promeni imena zemlje kao uslovu za ulazak u NATO nakon potpisivanja Sporazuma s Grčkom od pre par meseci ranije. To je, svakako, bila inicijalna kapisla aktiviranja ekstremne desnice u zemlji, koja je prepoznala ugrožavanje makedonskog nacionalnog identiteta, razlog više da pozove narod na ulice širom zemlje. Ovakvo napeto stanje je umnogome kumovalo rekordno malom izlasku na Referendum (oko 38%) na kom je 90% izašlih glasalo za promenu imena i novi naziv države. Međutim, i pored toga što je referendum propao (manje od 50% izlaznosti) ondašnja je vlast uvažila rezultate, i otpočela proceduru oko promene imena s novim nazivom saglasno sporazumom s Grčkom. Paralelno sa svim ovim dešavanjima, širom cele zemlje su se odvijali građanski protesti pod pokroviteljstvom pokreta “Bojkotujem”, oko kojeg su bili okupljeni izrazito ekstremni, krajnje desničarski, elementi na političkoj sceni, ali i subjekti koji nisu pripadali političkom miljeu, čiji je sentiment pre svega duboko klerikalan, poput raznoraznih crkvenih organizacija iz zemlje i dijaspore. Takođe, u redovima pokreta “Bojkotujem” je bilo podosta “neprofitnih” organizacija poput “Hrišćanskog bratstva”, ali i navijačkih grupa, poput huligana fudbalskog kluba Vardar, “Komiti”. To je bilo vreme pojačanog nacionalnog naboja makedonskog naroda u odbrani svog identiteta, koji je u isto vreme jahao na talasima nacionalizma, ne mareći za to u kakvom je stanju makedonska radnička klasa, decenijama tlačena od strane krupnog kapitala domaće i strane buržoazije. Buržoazija čiji glavni eksponent, NATO pakt, nedvosmisleno podržavaju svi politički subjekti, pa čak i samozvani antiglobalisti i anti-imperialisti, simpatizeri desnice (VMRO-DPMNE), koja, pazite, nikada deklarativno nije bila protiv ulaska u taj imperijalistički vojni pakt. Koji li dijalektički oksimoron!
Činjenica je da se partija Levica vrlo lako pretopila u tom političkom diskursu “očuvanja” državnih i nacionalnih interesa, u kojem se pozivalo na fizičku eliminaciju pete kolone, odnosno, svih reakcionarnih elemenata koji rade o glavi Makedoncima u pokušaju razbijanja unitarnog karaktera zemlje i državnog poretka. Sve je ukazivalo na to da brod Levica polako, ali sigurno plovi mutnim vodama, bez definisanog ideološko-političkog karaktera. Godina 2018. se samo nadovezala na taj vrlo turbulentni period od ranije, kada je 11. januara u Sobranju, sa 69 glasova “za”, izglasan Zakon o upotrebi jezika, čime je proširena službena upotreba albanskog jezika na teritoriju cele države. S ovim je oficijalno Makedonija postala dvojezična država, te se zakon morao javno oglasiti u Službenom glasniku, čemu se predsednik države, Đorđe Ivanov, javno suprotstavio, te ga odbio potpisati. Tako je Zakon o jezicima postao još jedan kamen spoticanja u ionako teškom periodu za zemlju. Nacionalistička retorika je bila prisutna posvuda, a tome imuna nije ostala ni partija od koje se očekivalo da prevaziđe sve dečje bolesti nacionalizma i trasira novi put političkog delovanja, međutim, nije bilo tako. Jedan manji deo okupljen oko medijski najeksponiranijeg lika, Dimitra Apasieva, jasno i nedvosmisleno je podržao nacional-šovinističku retoriku i patriotski nacional-romantizam u zemlji. Apasiev je kao najistureniji član partije u javnom prostoru koristio svaku priliku da napadne i ospori štetne korake koje je preduzela ondašnja vlast premijera Zaeva, možda s pravom, braneći na taj način Ustav i njegovu Preambulu, te zakone koji štite unitarni karakter države. Međutim, s druge strane je to bio čisti populizam kojeg je većina ljudi želela čuti. Njegovi su govori vremenom postali krajnje ksenofobni i šovinistički, a tome svedoči i jedan od istaknutih članova CK, građanski aktivista, Mariglen Demiri:
“Generalno, etnička pitanja u Makedoniji nikada do kraja nisu bila rešena, ali to je bio trend i u partiji, bar na individualnom nivou. Naročito indikativan je bio Zakon o jezicima, na koji je Apasiev bacao drvlje i kamenje, u latentnom nacionalističkom narativu. Moji su prijatelji Albanci, još tokom 2016. godine, upozoravali da je u gostovanjima Dimitra Apasieva bilo previše naci elemenata, koje je glatko gutala desnica, videvši u njemu eksponenta njihovih stavova. Ovakve opasne teze su se nastavile istom dinamikom i u odnosu na Dogovor za dobrosusedstvo s Bugarskom. Levica u biti nije uspela da u svoje jezgro unese pripadnike ostalih manjina, da se se još više približi Albancima, naročito onima leve proviniencije, koji su svakako postojali. Sve do novembra 2018. godine, niko u partiji se nije suprotstavio lideru u usponu, koji je na svim javnim debatama potencirao etnocentrizam i podelu na “mi-vi”, antagonizujući na taj način Makedonce i Albance. Čak se prilikom gostovanja na jednoj debati, tokom marta 2018. godine, na jednoj nacionalnoj televiziji, svom sagovorniku u debati, etničkom Albancu, obratio rečima: ‘Pa šta hoćete više bre?!’ – aludirajući na ono, ’Šta još tražite više, bre, vi Šiptari?’”
Stoga više nije bilo sumnje da li partija Levica na krivom putu. Nacionalizam se u njenim redovima samo produbljavao, kao i veze sa politikom nacionalističke VMRO-DPMNE. Pogotovo kada, kasnije, Apasiev bude javno podržao predsedničku kandidaturu profesorke Gordane Siljanovske, kao kandidata opozicione VMRO-DPMNE. U kontekstu ovoga, jedan od bivših istaknutih članova partije, Goce Markoski, kaže:
“Bilo je žalosno posmatrati partiju koja je trebalo biti izraženo anti-nacionalistička, a koja je pod uticajem Apasieva jahala na krilima nacionalizma u vreme potpisivanja Sporazuma iz Prespe. Konačno samoubistvo Levice desilo se na predsedničkim izborima kada je javno podržala predsedničkog kandidata VMRO-DPMNE-a.”
S ovim je cilj određenih centara moći bio ostvaren, i time leve progresivne snage bačene na kolena. Danas u Makedoniji niko više ne veruje u levu ideju, politička borba se i dalje svodi na NVO sektor i građansku inicijativu, čime je uskraćena institucionalna borba protiv političkih subjekata koji služe krupnom kapitalu punih trideset godina. Delimičnu krivicu snosimo i mi kadrovi, koji smo dozvolili da nam kadrovsku politiku vode ideološko-političke analfabete, koje su od juče počele čitati Marksa, samo zato što je moderno, ali ne i da bi se razumeo istorijski materijalizam klasne borbe. Ovakvo flagrantno neznanje nas je koštalo sunovrata, padom višegodišnjeg društvenog aktivizma i borbom protiv kapitalističkog sistema, ali pre svega gubljenjem kredibiliteta u redovima ionako devastirane radničke klase, koja se sve više okreće desnici i njoj daje legitimitet u vođenju borbe za ostvarivanje svojih interesa. Političko-ekonomski oksimoron, s obzirom na to kako je prošla radnička klasa kad god se okrenula desnici, pogotovo u vreme uspona fašizma i nacizma u Italiji i Nemačkoj. Svakako, ovde u obzir dolazi i oportunizam u redovima unutarpartijskih frakcija kada je u pitanju Levica, pogotovo u onim koji su se okupljali oko liberalno levog centra Zdravka Saveskog i organizacije “MO-Crveni”, koji su sa svojim konformizmom, legalizmom, i oportunizmom podjednako odgovorni za sve ono što se dogodilo u redovima partije. Borba između Saveskog i Apasieva za prevlast unutar partije je postala i više nego lična, borba ličnih sujeta, borba koja je na neki način nagovestila raskol u partiji, te popločala put liderstva jednog čoveka, iako je partija Levica od samog početka bila drugačije strukturalno postavljena. Međutim, nikako se ne sme amnestirati odgovornosti niti leva struja u partiji, veoma mala grupa ljudi, od svega pet-šest članova CK i Prezidijuma, jedina statutarna frakcija koja je u toj borbi između Apasieva i Saveskog zauzela stranu ovog drugog, forsirala je svoju politiku isključivo trockističkom matricom, te njihovim entrizmom dala povod više ostalima da urade ono šta će kasnije uraditi. Njihovo političko samoubistvo se ne može opisati drugačije, nego borbom za ostvarivanje svojih ličnih i uskopartijskih interesa nauštrb ostalih, imajući u vidu to da su se na samom početku pozicionirali na strani jačeg (Apasieva) kako bi eliminisali “petu kolonu”, svoje ideološke neprijatelje, ne bi li se dočepali najviših rukovodećih struktura partije. U čemu su i uspeli nakon isključivanja svih članova Inicijativnog odbora na vanrednom Plenumu partije. Ova mala subverzivna grupa i dandanas na društvenim mrežama vodi svoju bezazlenu borbu, dokazivajući se kao levičarim a, međutim, ta mala grupa više nema nikakav politički kredibilitet da govo sri u ime obespravljenih, ona će jednostavno završiti na smetlištu istorije.
Međutim, njihova politička kratkovidost ih je skupo koštala, kada su počeli gubiti sve bitke unutarpartijske borbe sa desnom strujom predvođenom Apasievim, koji je pod svojom kontrolom imao oko desetak članova CK. Tihi rat, daleko od očiju javnosti, se vodio tokom čitave 2018. godine, u koji su bile uključene, uslovno rečeno, dve strane, desna i leva, mada je ideološko-politički sukob bio znatno više kompleksniji od onoga kako ga neki danas žele prikazivati u javnosti. Taj je sukob kulminirao na poslednje dve sednice CK, od 18. novembra i 16. decembra 2018. godine, na kojima sam lično bio prisutan. Poslednja je bila samo čista formalnost, čije je održavanje, 3. februara 2019. godine, zbog nedostatka kvoruma, obustavljeno, jer su pre toga pristalice desne struje Apasieva napustile sednicu nakon žučne rasprave oko sastava Prezidijuma. Samo 24 sata kasnije, ta ista grupa pomoću munjevitog manevra u kojem su iskoristili službeni pečat i štembilj, protivpravno je prisvojila partijsku arhivu, a kasnije i partijski novac u visini od gotovo 100 000 €. Ondašnji član CK Darko Dimitrov se priseća:
“Ta je sednica CK prošla u vrlo žučnoj atmosferi i bila sled događaja prethodne dve. Nova mogućnost za Apasieva da putem diskreditovanja ostalih članova rukovodećih organa pokuša da prekine sednicu. Nameru je uspeo ostvariti svojom poznatom vulgarnom retorikom, potencirajući da više ne želi da sarađuje sa sektašima, kako ih je nazvao, pre nego što je napustio sednicu zajedno sa svojim pristalicama.”
Nije mnogo trebalo, nakon izvedenog puča, da se oglasi novi sukcesor partije Levica, putem Cirkularnog dopisa, 15. februara 2019. godine, od strane Prezidijuma članovima partije (u čijem potpisu je bilo vidljivo ime i prezime Dimitra Apasieva) i bude obznanjeno u javnosti preuzimanje partije. Time je uništena svaka nada o konsolidaciji partijskih redova. Preuzimanje partije Apasievu je dalo vetar u leđa, pa je nakon toga započeo da se obračunava s mnogim neistomišljenicima koje tereti za navodne malverzacije i zloupotrebe službenog položaja. No, ono što moram napomenuti je to da je trenutno u toku nekoliko sudskih postupaka koji se vode protiv bivših članova partije, ali i postupci protiv Apasieva i partije Levica kojom on rukovodi nakon nelegitimno održanog redovnog Plenuma, gde je promenjen Statut partije i uvedena funkcija Predsednika partije. Međutim, u interesu involviranih strana u ovim postupcima koji se vode u Osnovnom Javnom tužilaštvu neću iznositi više detalja.”
Jedino u tom kontekstu će istaknuti član partije i najviših rukovodećih organa, te nekadašnji član KP Makedonije, Pero Ođaklievski, reći:
“Borba sa reakcionarnim elementima koji su nelegitimno prisvojili partiju i dalje traje i od toga ne odustajemo, i pored odbijanja svih naših žalbi o nelegitimnosti odluke o promeni rukovodećih organa partije Levica. Naš spor sa novim rukovodstvom partije i lično sa Apasievim i dalje traje u Višem Javnom tužilaštvu.”
Ono što još treba napomenuti na kraju ove analize je i to, da se ova partija trenutno priprema za predstojeće parlamentarne izbore zakazane sredinom ovog meseca, čija je kampanja u toku. Što se tiče stavova partije, oni nisu promenjeni, već ostaju isti kao i čitave prošle godine kada je nastavljena desna nacionalistička retorika nabujalog populizma.
Autor teksta Gordan Stošević (nekadašnji član partije i jedan od njezinih osnivača)
