фото: Пропагандни постер из времена Бољшевичке Револуције / извор: интернет
Објaвљено 19. мартa 2019. од Il Grido del Popolo©
„Угњетавање у љубави је главно средство поробљавања човека. Док има угњетавања, нема слободе.“ – Лав Давидович Троцки, из писма Лењину, 1911. године
Иако се нису примарно бавили питањима сексуалности, мада се и о тој теми расправљало на партијским органима, те је III конгрес РСДПР наложио Троцком да разради нову теорију односа међу половима у случају победе револуције, руски Бољшевици су знали да није довољно само уклонити један систем да би се извела револуција, потребно га је идејно победити. Добро уочивши да се природа једног режима најбоље огледа у односу према сексуалности, Лењин изјављује да: „Комунизам не сме да са собом носи аскетизам, већ животну радост и бодрост, изазвану пуноћом љубавног живота“, те додаје, да ће „еманципација духа чулности, енергије усмерене, не на псеудопородичне вредности, помоћи победу револуције. А чувена Александра Колонтај каже да: „Идеологија радничке класе не ставља никакве формалне препреке љубави.“ Управо на њено залагање и рад, а уз подршку Лењина, започеће након Октобарске револуције, грандиозан социјални експеримент, који ни до данас нема премца у историји – Велика сексуална револуција.
Један од првих декрета, које је донела нова власт 1917. године, био је Декрет о разводу брака, у којем се брак дефинише као „сексуални савез“, а не заједница. Брак постаје секуларна установа, коју је могуће закључити или разврћи, само пред државним властима. На прву годишњицу овог декрета, 1918. године, на улице Петрограда је изашло на стотине лезбејки, које су прошетале градом, чиме је организована прва парада тог типа у историји. У својим сећањима, Троцки пише да је Лењин чувши шта се догађа на улицама Петрограда, радосно ускликнуо: „Тако треба, другови!“ Био је то велики корак у еманципацији жена, које су, по први пут, изашле из сфере приватних односа у јавну сферу, ослободивши се патријархалног јарма. Када је један амерички дипломат упитао Троцког „да ли је истина да је у СССР-у дозвољен развод“, овај му је иронично одговорио питањем: „Зар постоји нека земља у којој то није допуштено?“
Други важан декрет, након доступа женама да разведу брак и њиховог стављања у равноправни положај са мушкарцима, био је Декрет о абортусу, којим је гарантовано право жена да саме одлучују о свом телу и репродуктивном здрављу, а који их је изместио из положаја сексуалног објекта. Паралелно са еманципацијом жена, извршена је и декриминализација хомосексуалности. Укидајући целокупно царско законодавство, Бољшевици су први у историји приступили питању хомосексуалности са становишта науке, а не религије. Остаће забележено да су први мушки истополни бракови закључени међу припадницима Балтичке флоте, а да је први министар иностраних послова СССР-а – Георгиј Чичерин, Лењинов пријатељ, био отворени хомосексуалац. Иначе, немачки психолог Рајх, у свом раду из 1934. године, „Сексуална револуција“, наводи да је одговор Лењина на речи Троцког из писма 1911. године, и из тога видимо и Лењинов однос према хомосексуалности, био, да је „потребно потпуно укинути забрану за истополну љубав“.
Амерички историчар, Ден Хили, који се бавио питањима хомосексуалности у Русији, каже да је „револуција ослободила моћну енергију еманципације и хомосексуалци су се осетили знатно слободније“. Тако, Хили у својим радовима („Хомосексуална страст у револуционарној Русији“, „Руска хомофобија – од Стаљина до Сочија“), наводи типична сведочанства из тог времена: „Лети, 1924. године, оствариле су се моје жеље. Срео сам човека који је апсолутно одговорио мојим захтевима. заљубили смо се и почели живети заједно.“ Све до 1933. године, хомосексуални бракови су се слободно упражњавали. Први који ће ући у историју, био је онај закључен између две жене. Ради се о Евгенији Федоровној, која је још 1915. године, са 17 година, преобучена у мушко, отишла на фронт, учествовала, касније, у грађанском рату као члан ЧК ( Чрезвычайная комиссия – Ванредна комисија, чувена ЧЕКА). Она је 1922. године, закључила брак са женом, а суд је брак признао законитим, јер је закључен на обостраном пристанку.
У то доба, директор Института за друштвену хигијену у Москви, др Григориј Баткис, пише студију „Сексуална револуција у Русији“, у којој тврди да је хомосексуалност „савршено природна“ и да треба бити правно и друштвено оправдана. Управо зато, је и конгрес Института сексуалних наука у Копенхагену, 1928. године, прогласио СССР „примером сексуалне толеранције“. СССР је био прва земља која је званично признала теорије Сигмунда Фројда, а власт је показала приврженост да се даље ради на том питању, учествујући активно на бројним светским и домаћим конференцијама, посвећеним овом питању. Међутим, феномен који ће остати јединствен у историји, представљао је покрет „Доле стид“, чији је оснивач био Карел Радек, један од најближих сарадника Владимира Иљича. Покрет је, теоретски и практично, заступао и спроводио, слободоумне идеје, којима је покушано да се збаци вишевековни осећај наметнутог стида код људи и допринесе њиховом самоослобођењу.
Припадници овог покрета, раширеног по целој земљи, организовали су јавне манифестације, чији су учесници били потпуно обнажени, а на грудима су носили црвену траку са натписом „Доле стид!“. Михаил Булгаков записује у свом Дневнику: „Ових дана у Москви, појавили су се потпуно голи људи са натписима на грудима „Доле стид!“. Упадали су у трамваје и заустављали их. Публика је била узнемирена.“ Позната уметница, Наталија Сверцова Габричевска, даље сведочи: „Неко се смејао до суза, неко је пљувао. Старци су се крстили, говорећи да је наступио крај света и апокалипса.“ Један од говорника на митинзима, који су све више узимали маха и у којим је узимало учешће и преко 10 хиљада људи, изјавио је: „Доле лицемерство! Доле поповска обмана! Нама, комунарима, не треба одећа која прикрива лепоту тела. Ми смо деца сунца и ваздуха.“ Основни мотиви овог покрета, могу се сажети у једној од парола: „Уништили смо осећај стида. Погледајте нас, видећете слободне мушкарце и жене, истинске пролетере, који су збацили окове буржоаских предрасуда!“
фото: Карл Радек / извор: Marxist Internet Archive
У друштву је била популарна „теорија чаше воде“, сагласно којој је љубав као чаша воде – даје се оном ко је тражи. Љубав се није схватала на стари, буржоаски начин, већ као физиолошки процес који се одвија у нашим телима. „Тешки ерос“, у којем се односи базирају на принципима доминације и потчињавања, замењен је новом, лакшом формом, у којој је све доста флексибилније и слободније. Александра Колонтај пише: „Такву разноликост брачних односа историја још није видела: брак са стабилном породицом и уједно пролазна слободна веза, тајни прељубник у браку и отворени суживот девојке са љубавником, брак удвоје, утроје, чак и сложена форма брака учетворо.“ Живот два велика имена руске књижевности – Мајаковског и Јесењина, пружа нам доказ у овом правцу.
Студентска омладина је највише предњачила у усвајању нових друштвених образаца. „Не желимо живети по старом!“, била је њихова парола. Тако лист Правда, 7. маја 1925. године, доноси чланак у којем се каже како „студенти оштро гледају на Комсомолке које одбијају да са њима ступе у сексуалне односе, те их сматрају ситнобуржоаским ретроградкињама, које не могу да се ослободе старих предрасуда“. У истом броју, Правда преноси и исповест једне жене, која сведочи да није само омладину захватио нов талас промена: „Муж моје пријатељице предложио ми је да проведемо ноћ заједно, зато што му је жена болесна и не може да га задовољи. Када сам одбила, назвао ме је глупом грађанком, која је неспособна да схвати сву величину комунистичког учења.“
Колику важност је држава придавала новим односима у друштву, сведочи и чињеница да је сексуално образовање ушло у основне и средње школе. Александра Колонтај пише: „Сексуално образовање треба у школама да почне у узрасту од 12 до 13 година. У противном, суочићемо се са таквим ексцесима, као што је рана трудноћа. Нису редак случај данас трудноће са 14 година.“ Како је недостајало домаћих наставника, довољно обучених за извођење такве наставе, долазили су стручњаци из иностранства (око 300 њих у периоду 1919-1925), највише из Немачке. Хале Фанина, немачки сексолог, која је учествовала у овом процесу, пише: „СССР је 1925. представљао за мене нешто фантастично. Ето где је простор за рад. Цео свет, посебно Немачка, треба да позавиде ономе што се дешавало у СССР-у. Ту су се продужиле психологија и сексологија, да материјала за њихово проучавање има за неколико година.“
Издаване су многобројне брошуре и књиге са милионским тиражима, посвећене темама сексуалности, поготово код деце. Спроводили су се бројни семинари и конференције где се расправљало о „природној сексуалности деце“ или „како треба схватити и регулисати однос дечје сексуалности према раду“. Већ поменути др Баткис каже: „Задатак сексуалне педагогије у СССР-у је васпитање здравих људи, грађана будућег друштва у пуној сагласности између природних склоности и великих друштвених задатака који их очекују… Пролетерска комуна са њеном слободом односа, дужна је да им помогне у томе.“
Дужна пажња је посвећивана и питањима контрацепције, те је масовна производња кондома била у оптицају. Упркос томе, у том периоду је рођен велики број ванбрачне деце, као резултат масовног преласка на живот у комунама. Брак, као остатак прошлости, замењен је комуном, породицом будућности, где су бригу о деци колективно преузимали сви чланови комуне. Комуне су се обично састојале од 10 до 12 чланова оба пола. А каква важност је придавана једнакости чланова комуне, сведочи и податак да су чланови комуне Државне библиотеке у Москви, поред истих ћебади и чаршава за спавање, добијали чак и исти доњи веш.
Сагласно мисли Александре Колонтај да „уколико се дуже одржава сексуална криза, тим више добија хронични карактер“, успостављено је правило о заједничком животу девојака и момака у институцијама попут домова за децу, пионирских лагера или поправних домова за малолетнике. Тако су у ГПУ ( Государственное политическое управление – Државна политичка управа) комуни, коју је организовао Ђержински, за малолетне преступнике (12-18 година), у заједничкој спаваоници боравили припадници оба пола. Идеја Ђержинског је била да „заједнички живот одвлачи младе од противправних поступака и негативних мисли“.
фото: Александра Колонтај / извор: Klimbim
И филмска уметност је пратила новоуспостављене друштвене односе. Тако је, 1927. године, снимљен неми филм „Љубав утроје“, рађен према реалним догађајима, који прати заједнички живот два мушкарца и жене.
Бројни сведоци тог времена, из иностранства, сведоче о величини СССР-а тог времена, у погледу авангарде и записују позитивне утиске. Тако, рецимо, Херберт Велс сведочи: „Како је тако једноставно стајала ствар са сексом у земљи победничког социјализма.“ Добитник Пулицерове награде, Кникерборгер у белешкама о обиласку Москве пише, 1931. године: „Хиљаде мушкараца и жена, девојака и младића, деце на рукама, стараца и старица, играју игре и купају се у реци, сунчају се… Већина њих, младих атлета и старијих људи, потпуно су обнажени. Група младића такмичи се у скоковима у даљ. Сви су голи. Међу њима нема девојака, али девојке у лаганој летњој одећи пролазе мимо њих и навијају…“
Међутим, већ крајем 20-тих и почетком 30-тих година, долази до постепених промена у односу државе према новоуспостављеним друштвеним обрасцима. Долази до регресије, „од свитања ка сумраку“, како се изразио немачки психолог Рајх. Обично се овај период правда потребама периода индустријализације и потребе за новом радном снагом, као и опасности од фашизма, чије испуњење спречавају управо нови односи. Тако се већ 1934. опет криминализује хомосексуалност, забрањују абортуси, укида сексуално образовање…и све друге тековине Октобра. То је период када су у СССР-у говорили како „у нашој земљи нема секса“.
Но, иако је сексуална револуција у СССР-у (Русији) била кратког даха, само једна епизода, ако је меримо историјским аршинима, убрзо заборављена услед таласа репресије под Стаљином, који је обновио старе форме конзервативне идеологије под царским режимом, она по снази еманципације, јачини идеја, слободоумности, авангардности, остаје трајна инспирација за нека будућа решења и односе у друштву, као почетна тачка у питањима човековог самоослобођења.
Зато ће и први задатак будуће истински хуманистичке револуције, бити измена постојећих ауторитарних модела љубави, које треба да замени аутономија појединца, као услов за здрав и нормалан развитак људске личности и слободе. Уместо армије фрустрираних људи који из обавезе, навике и обичаја ступају у заједнички живот, по наметнутим обрасцима, потребно је створити слободне индивидуе, које кроз сопствену аутономију креирају властити живот и праве изборе. Само у таквом друштву, и ЛГБТ популација може наћи своје место, јер је предуслов и њеног ослобођења, ослобођење свих материјално и духовно експлоатисаних.
Аутор текста Игор Максимовић
