Sun. Sep 25th, 2022

Objavljeno 7. februara/veljače 2022. od Il Grido del Popolo©

 

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Saveta za stratešku politiku @Home – CfSP

 

Tvorci budućih politika i strategija treba da shvate važnost procesa planiranja i njihovih ograničenja. Ovakav jedan narativ dalje se razvija tako što se stvara platforma za diskusije o spoljnim, unutrašnjim i istorijskim izazovima sa kojima se suočavaju oni koji su nosioci tih politika u prilagođavanju procesa strateškog planiranja realnim ciljevima kojima njihova zemlja teži. Ishod diskusija trebalo bi da se odnosi na to da se nosioci politika, konkretno u Srbiji, što spremnije susretnu sa trenutnim izazovima. Spolja posmatrano, Srbija se suočava sa mnoštvom složenih i isprepletenih izazova koji zahtevaju dodatno naglašavanje potrebe za strateškim planiranjem. Ovo komplikuje ionako izazovan zadatak koji podrazumeva balansiranje između strateškog planiranja i ponašanja nosioca politika tokom samog procesa kreiranja spoljne politike. S jedne strane, narativi mogu da variraju, dok, s druge strane, ideologija može da bude uspešna ukoliko ima naučno jezgro i ukoliko njeni argumenti imaju uporište u nauci – zapravo kada su „opipljivi“. Iako je članstvo u Evropskoj uniji strateški cilj spoljne politike Srbije, evroatlantske integracije se neretko potežu kao važno pitanje radi sticanja političkih poena uz zanemarivanje osnovnih evropskih, demokratskih vrednosti.

 Nažalost, EU nije bila dovoljno kritična kada je reč o nedostatku sprovođenja demokratskih reformi, čime pažnja inherentno klizi od stabilnosti do demokratije i obratno. Odluka Evropskog saveta da otvori pregovore sa Albanijom i Severnom Makedonijom šalje optimističan signal našem regionu i smanjuje manevarski prostor političarima koji su koristili „zamor od proširenja“ kao izgovor za izostanak sprovođenja neophodnih reformi na svim nivoima u društvu. Da bi se što bolje spremila za strateške izazove, Srbija bi trebalo, posebno u pristupu poboljšanju nacionalne strategije za bezbednost, da se osloni ne samo na stvaranje budućih strategija već i na istorijske činjenice, i istorijske periode koji su zahtevali primenu kako tvrde tako i meke moći. Na globalnom nivou, u međunarodnim odnosima, meka moć opravdava svoju definiciju dok njena namena može da podlegne čak i filozofskim raspravama s obrizom da poziva na razmatranje pojma etike u svojoj primeni. Kaže se da je „u ljubavi i u ratu sve dozvoljeno“. U kontekstu o kome raspravljamo, rat nije prvo što nam pada na pamet kada je reč o mekoj moći. Ili možda meku moć treba da posmatramo kao instrument koji se koristi u ratu?

Primera radi, meka moć imala je veliki značaj za pobedu u “hladnom ratu”. Međutim, danas je još važnije to što meka moć ima važnu ulogu u procesima standardizacije, pa čak i kontrolisanja ponašanja masa. Moglo bi da se kaže da je ona jedan od ključnih elemenata u borbi za preuzimanjem vođstva u upravljanju svetom. Ako pođemo od premise da građani sasvim svesno odbacuju drugačije, onda oni u stvari svesno prihvataju da budu kao i svi ostali i kada je reč o političkim idejama. Tipična je parola: “da živimo kao sav normalan svet!” (Ćirić 2014: 105). Ono što se danas, u nekim krugovima, naziva „meka moć“ postaje isto toliko značajno kao i prava moć. I sami drevni kineski mislioci su govorili: “Podjarmiti nekoga bez borbe, vrhunac je umeća” (Nikolić 2012: 112), odnosno, kako je to “konkretno govorio Sun Cu, najbolje je pobediti bez potrebe za borbom” (Naj: 2012, 56 u: Nikolić 2012).

Važno je napomenuti da se uvek paralelno s jačanjem diplomatsko-političkih pozicija u realpolitici, odvija i jačanje vojno-obrambenog spektra dugoročne strategije jedne zemlje. U tom pogledu posebno treba da se izdvoji da su dve države kao što su Srbija i Hrvatska, koje su se, kako se čini, upustile u utrku za naoružavanje za što bolju startnu poziciju, ukoliko to bude bilo potrebno. Na to upućuje i novi Petogodišnji plan koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao “Naoružavanja i organizacije” predviđen za period 2022-2027. godine, a koji za razliku od drugih zemalja u regionu, neće biti javno objavljen. Ovakva politika naoružavanja je sklona spekulacijama, što zbog transparentnosti što zbog tajnosti vojnog arsenala. Međutim, nije tajna kada je u pitanju razmatranje povoljnih ponuda pojedinih dobavljača vojne tehnike, bez razlike sa kog vojno-političkog spektra oni dolaze. 

Tako recimo, kako portal www.tangosix.rs piše, na ovogodišnjem sajmu Dubai Airshow je bila prisutna dosad najbrojnija delegacija Ministarstva odbrane Republike Srbije, na čelu s pomoćnikom ministra odbrane za materijalne resurse, dr. Nenadom Miloradovićem, koji je tom prilikom dao intervju za ovaj portal. Između ostalog na ovom vazduhoplovnom sajmu u Dubaiju, predstavnici Ministarstva odbrane i RV i PVO su posetili i štand kompanije Daso proizvođača aviona Rafal kakve je nedavno kupila susedna Hrvatska. Pored ovoga naravno bilo je posete i štanda Airbus Helicopters-u koji proizvodi helikoptere H145M, koje već srpska vojska poseduje u svom naoružanju, ali o čijoj se dodatnoj nabavci već odavno govori, kao i o nabavci 11 polovnih helikoptera MI-35 sa Kipra. Sa ovim bi Srbija postala ujedno i najjača helikopterska vojna sila na Balkanu nakon Grčke. Pored nabavke francuskih helikoptera H145M tu je svakako i nabavka lako prenosnog sistema Mistral, s čime bi se zaokružila vojna saradnja s Francuskom. Ipak ono što je najzanimljivije je to da se Srbija sve više okreće ka dalekom Istoku, kada je u pitanju vojna saradnja, za šta svedoči i kupovina PVO sistema FK-3 kineske proizvodnje, kao alternativa za skupi ruski sistem koji ne može da priušti, o čijoj je kupovini ranije izveštavala Balkanska bezbednosna mreža. Pitanje je samo dali bi ovaj sistem bio odgovor hrvatskim Rafalima ili će to možda biti nova eskadrila od 12 aviona za šta bi trebalo izdvojiti dodatnu svotu novca od predviđenih sredstava za vojno opremanje. Ovakva premoć važna je i za mirnodopsko doba, i tu se vidi ozbiljnost jedne zemlje u pristupu kreiranju politike.

Sa ulaskom u 21. vek, uspon interneta označio je važnu prekretnicu u operacijama uticaja, odnosno u onim aktivnostima koje subverzivno deluju u jednom društvu. Prerušeni ili anonimni aktivizam, koji se viralno širi internetom, i težnja za (hiper)transparentnošću doprineli su nastanku „kulture curenja” za potrebe kampanja uticaja na mase koje zapravo sprovode pojedinačni aktivisti ili državni akteri. Informacije stvorene u svrhu manipulisanja masama lakše je zamaskirati transparentnim aktivizmom koji je svima dostupan. Šira upotreba interneta 2000-ih godina dovela je do transformacije tehnika (i operacija) uticaja stare škole iz vremena Hladnog rata koje su obuhvatale prikupljanje obaveštajnih podataka i curenja kompromitujućih informacija, koje su ponekad istinite, a ponekad su mešavina istinitih i lažnih informacija. Ove tehnike stare “hladnoratovske” škole unapređene su tehnikama “oplemenjenih” taktikama koje se daleko lakše sprovode u digitalizovanom dobu i obuhvataju hakovanja i sabotaže posredstvom interneta. Dok su se mnoge (informacione) operacije tokom Hladnog rata odvijale preko novina i mejnstrim medija, vlade su zadržale značajnu kontrolu nad ovim aktivnostima i akterima uključenim u njihovo izvršenje. Danas, različite internet platforme i sajtovi društvenih mreža mogu da se koriste za plasiranje informacija široj publici, većim tempom i sa većim kapacitetom poricanja, ali i sa znatno manjom kontrolom i linijom otpora prema njihovom opozivu.

Pravi bezbednosni izazovi u našem regionu proizilaze iz beskrajnog procesa tranzicije, koji se odvija uporedo sa trendom rasta siromaštva stanovništva, disproporcionalno sprovedene vladavine prava, rastuće stope korupcije, organizovanog kriminala i, konačno, zarobljavanja države. Prema istraživanju koje je sproveo Economist Intelligence Unit, sve zemlje u našem okruženju i dalje spadaju u kategoriju „hibridnih režima“. Glavne brige koje muče sve nas zajedno jesu nezaposlenost (60% ispitanika), teški ekonomski izazovi (47%) i korupcija (27%) (Zeneli 2020: 23). Srbija, i njeno neposredno okruženje, takođe predstavlja novi blok ruskog interesa. Međutim, njegova strategija za postizanje spoljnopolitičkih ciljeva ne razlikuje se od one koja se koristi u zemljama Istočnog partnerstva. Strategija se fokusira na najugroženije, ili najpodložnije, grupe stanovništva u cilju stvaranja trvenja, a ponekad i podela. Zatim, uticaj se konzistentno širi na evroskeptične grupe u društvima u lokalnim samoupravama, sa ciljem dovođenja u pitanje evropskog puta Srbije i istinske posvećenosti njenog političkog rukovodstva istom, o čemu je bilo reči u tekstu. Zemlje koje imaju veće grupe stanovništva koje su evroskeptične ili neutralne prema konceptu proširenja EU čak su najpodložnije ili najugroženije i u te zemlje spada Srbija, gde je 59% stanovništva evroskeptično ili neutralno, Bosna i Hercegovina (48%) i Severna Makedonija i Crna Gora (obe po 45%), prema istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo 2019. godine Balkan Barometer (Zeneli 2020: 24).

Politički ishodi nikada nisu u potpunosti unapred određeni, determinisani, jer je istorijsko nasleđe podložno različitim kulturnim tumačenjima i političkom nadmudrivanju. Nema potrebe da se zataškavaju nesagledive posledice borbe sa neretko apstraktnim sociološkim pa čak i ideološkim generalizacijama. Umesto toga, nosioci politika trebalo bi da preispituju narative, dajući doslednosti važno mesto u kritičkom pristupu tim istim narativima, pod uslovom da je društvo dovoljno zrelo za postojanje kritičkog razmišljanja. Uprkos plejadi društvenih diskusija i sve jačem uticaju meke moći određenih država, Srbija pokušava da balansira između interesa svetskih političkih sila kao što su EU u celini, Kina, NATO, Rusija i Sjedinjene Američke Države. Politika otvorenosti prema vodećim silama, ukoliko se vešto sprovodi, omogućava manjim državama, poput Srbije, da zaštite svoje interese i umanje svoju zavisnost od politike velikih sila. Istovremeno, neke sile postaju prioriteti. Na primer, “za zemlje Centralne Azije to su Rusija i Kina; za postsovjetski Kavkaz to su Rusija, Turska i SAD; a za Srbiju su to EU i Rusija” (Ponomareva, 2020). Pominjanje pitanja kao što su iskustva Srba u Hrvatskoj iz Drugog svetskog rata, zatim mitologija Kosova, Sevastopolja ili mitologija ruske flote koja se tiče suštinske istorijske mitologije jednog naroda ali ga drugi osporavaju po različitim osnovama bilo demografskim ili etničkim, povećava verovatnoću nacionalnih sukoba (Vujačić 1996: 790). 

Kineske operacije uticaja su se istorijski fokusirale na učvršćivanje imidža Kine, zatim na promovisanje pozitivnih narativa i suzbijanje kritika u zemlji i inostranstvu uz pomoć niza instrumenata. Ovi instrumenti kao svoje sastavne delove uključuju ekonomski rat i sve veću, elitnu posredničku mrežu van granica zemlje. Neke nauke, međutim, sugerišu usaglašavanje ruskih i kineskih strategija uticaja. Čini se da Kina uči iz ruskih strategija pa tako možemo da primetimo da je Narodnooslobodilačka armija poslala timove u Rusiju kako bi razgovarali o taktikama vršenja uticaja putem društvenih mreža, dok kineski vojni članci opširno pominju operacije ruskog uticaja u Siriji i Ukrajini kao modele koji mogu da se primene u praksi (Beauchamp-Mustafaga, Chase 2019 and Jichang 2016: 119-126 and Ningning 2014 and Xiaoqin 2018).

Ruski afinitet prema Balkanu nije se umanjio sa raspadom Sovjetskog Saveza gde Rusija i dalje pokazuje nezadovoljstvo prema Zapadu zbog intervencija tokom ratova 1990-ih. Za to vreme Rusija se nalazila u stanju preokreta, prolazeći kroz brojne ekonomske i političke krize. Jedna frakcija unutar ruskog političkog aparata videla je umešanost Zapada u zemljama koje su bile deo Sovjetskog Saveza i ocenila je to kao pokušaj da se dodatno ponizi Rusija dok je ona već bila u padu. Nastojeći da održi globalnu ravnotežu snaga, zvanični Kremlj veruje da naš region treba da ostane povezan sa Rusijom ili da u najmanju ruku ne teži dalje ka institucionalnom konceptu zastupljenom u zapadnim zemljama. Stoga se proširenje NATO-a i EU na Zapadni Balkan, zajedno sa širenjem na Baltik i, s tim u vezi, percipiranim upadima na Kavkaz i Ukrajinu, vidi kao paravan za sve nesigurniju Rusiju (Stronski and Himes 2019). Ruska privreda koja je zapravo zavisna od nafte stagnira. EU, SAD, Turska, Saudijska Arabija, a sada i Kina, takmiče se kroz priliv resursa u Zapadni Balkan. Rusija nema resurse da projektuje vojnu snagu u regionu, niti predstavlja atraktivan ekonomski model. Odsustvo rezultata, posebno u oblasti ekonomije Rusije, objašnjava zašto se koristi hibridna taktika za postizanje spoljnopolitičkih ciljeva.

Gledano kroz prizmu spoljnog uticaja na Srbiju, ekonomski i institucionalni jaz između nje i EU se širi, što može da se kaže i za druge zemlje Zapadnog Balkana. Kao rezultat toga, ljudi su ekonomski i institucionalno motivisani da napuste region, privučeni mogućnošću zapošljavanja u zapadnim zemljama. Sa regionalnom stopom nezaposlenosti od 19% u 2019. godini (koja je veoma visoka u poređenju sa prosečnom stopom nezaposlenosti u EU od 6,3%), 39% ljudi u regionu razmišlja o odlasku u zapadne zemlje. Emigracija će nastaviti da igra ključnu ulogu u oblikovanju budućnosti regiona. Pozitivna strana ovog procesa ogleda se u ublažavanju stope nezaposlenosti i generisanjem doznaka, koje čine 10% prosečnog bruto domaćeg proizvoda u regionu, dok se negativna strana ogleda u hroničnom nedostatku kvalifikovanih radnika na domaćem tržištu rada (Zeneli 2020: 23-24). Odliv mozgova brzo postaje primarni bezbednosni izazov za region pa je potrebno omogućiti mladima da ostanu u Srbiji i daju svoj doprinos njenom prosperitetu. Za to je potrebna strategija koja bi sa sobom nosila narativ koji bi bio lišen prošlosti ali ne i nužno hirurški odvojen od istorijskih činjenica.

 Upravo iz gorepomenutih razloga, važno je mlade podsećati na neophodnost narativa, bilo da je reč o stvaranju novih ili preispitivanju starih, ili jednostavno da se uči na greškama iz prošlosti. Jednom kada se u narativ uključe simbolična pitanja, evenutalni nacionalni sukobi brzo poprimaju formu borbe oko „ultimativnih vrednosti“ koje ne podležu kompromisu i, u konačnici, neregulisanju sukoba. Međutim, kako pokazuju neka iskustva, kao što je to recimo iskustvo iz doba staljinizma, ta pitanja mogu da budu dovoljno moćna da nadjačaju nacionalizam. Pored geostrateških i ekonomskih izazova koji zahtevaju ozbiljnu društvenu debatu i prilagodljiv društveni dijalog, u današnjem diskursu često se provlači pitanje nacionalizma koje može da se tumači i primenom različitih filozofskih teorija u svom tumačenju. Ukratko rečeno, a uzevši u obzir specifičan položaj u kom se Srbija nalazi u pregovorima za pristupanje EU, u odnosu na nacionalne sukobe trebalo bi da se razmotri značaj odsustva kompenzacionih mehanizama kao što su ekonomski prosperitet, egalitarni karakter nacionalističkih narativa, dinamika statusnog preokreta pa i sama teorija rešavanja konflikata ili sukoba. S tim u vezi, da bi se razumeli isključivi prizvuci većeg dela, recimo, savremenog nacionalizma u bivšem Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi, takođe bi bilo neophodno da se obrati više pažnje na političko-kulturno i društveno-strukturno nasleđe komunističke vladavine, koja neretko cirkuliše u društvima neprimetno ali osetno. Preovladavanje beskompromisnih stavova kod političkih lidera, odsustvo mehanizama za regulisanje sukoba, antagonizam prema pravnim mehanizmima kao sredstvu rešavanja nastalih „nacionalnih pitanja“, ekonomskih kriza, političkih podela, možda su među najvažnijim elementima ovog nasleđa (Vujačić 1996). Dakle, određeni svetski akteri već dugo koriste hibridne taktike za primenjivanje sile van svojih granica, a u savremenom dobu to čine oslanjanjem na sajber instrumente za širenje dezinformacija kako bi postigli svoje spoljnopolitičke ciljeve. 

U kom pravcu će se ubuduće kretati ovaj naš deo sveta zavisiće od geopolitike EU kao i od volje svih zemalja ovoga regiona da sprovedu ozbiljne društvene i institucionalne reforme. Moglo bi da se zaključi da je jedan od osnovnih ciljeva pokretanja kampanje širenja dezinformacija na Zapadnom Balkanu zapravo sprečavanje reformi ili udaljavanje nacija i naroda od neophodnih reformi institucija. Dezinformacije ciljaju na pukotine u društvu i pojačavaju ih pa politički akteri ponekad ne mogu da procene igraju li partiju šaha sa svojim strateškim partnerima ili su svedoci igre domina gde jedna domina može da sruši čitav niz samo ukoliko se loše pozicionira.

 

Tekst je proizvod istraživanja zasnovanog na teoretskim i medotološkim promišljanjima i javno dostupnim podacima, i ne predstavlja stav ustanove u kojoj je autorka zaposlena.

 

 

 

Autor teksta prof. dr. Ljubica Vasić