foto: Ulazak trupa Nemačkog Vermahta u Pragu, 15. marta 1939. godine / izvor: public domain
Оbjavljeno 5. aprila 2019. оd Il Grido del Popolo©
„ Bojim se da danas glasamo za četvrti Minhen, naše kratke istorije“.
Prof. dr Ivan Svitak, 1992. Čehoslovački Parlament
Minhen, glavni grad Bavarske, sadašnje republike u okviru Savezne Republike Nemačke. Grad poznat po brojnim pivnicima, Oktobar festu, katedralama ali pozant i kao mesto koje je u relativno bliskoj prošlosti odigralo ključnu ulogu u izdaje jedne zemlje, jedne nacije i jednog mira. Mesto koja na najbolji način distingvira Zapad, po izdaji Čehoslovačke!
Krajem XIX veka na teritorijama Bohemije, Gornje Ugarske, Rutemije i Moravske jačao je nacionlani pokret za ujedinjenje češkog i slovačkog naroda. Pokret je imao za cilj otcepljnje od Austro – Ugarske, i ujedininje slovenskih zemlja. Zarad tih ciljeva mnogi članovi su tih godina putovali po Rusiji da bi pronašli novac za svoje ciljeve ali i po Srbiji da bi spoznali tehniku otcepljnja i borbe za samostalnost. Vođa i najistaknutiji član bio je Tomaš Masarik, profesor filozofije na Univerzitetu u Pragu. Masarikova glavna vizija bila je da sve krajeve buduće česke i slovačke države objedini i stvori jak nacionlani duh koji će suprostaviti najopasnijim komšija te bduće države, Nemcima i Mađarima. Međutim vizija o državi bila je daleko kada je 1908. Masarik ustao protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Tada je optužen da je srbofil i remetilački faktor za dvojnu monarhiju. Vizija o državi se međutim i protvi brojnim mera ako što su suzbijanje jezika, i dalje razvijala. Pogodan trenutak bio je početak Prvog svetskog rata. Mobilizacija i vojni raspored ka Srbiji, podstakle su borce za češku i slovačku slbodu da ubede svoje drugove koji idu u klanicu da dezertiraju, da ne uibjaju svog slovenskog brata, svog brata po gladi i siromaštvu, brata koji se bori protiv nemačkog imperijalizma. Veliki broj čeških i slovačkih vojnika se predavo srpskog vojsci. Pored toga tokom svih godina krvavog nemačkog pira nad evropskim narodima Masarik je radio i osmišljavao buduću državu, čak i kada je izgledalo da tamnica naroda dobija rat.
Glad, beda i smrt. Tri reči koje opisuje Evropu tokom rata, godine 1917. dodaje se i tifus prozvan „Španjolka“ koji odnosi milione života. Ali ne svih klasa! Bogataši i vojni komadanti nisu gladovali niti su bili uskraćeni bilo kojih pogodnosti rasklašnog života, niti su propuštali čuvene balove po dvorovima trulih monarhija. Cenu krvavog krvničkog pira plaćao je običan narod, seljaci, radnci, domaćiće i deca. Mnoga deca umesto igranja išla da prose. Prošenje po ulici pored toga što je bilo dokaz uništenja ljudskosti bilo je i besmisleno. Niko više nije imao ništa! Baš u tim trenucima dešavaju se i ofanzive na Solunskom i Zapadnom ratišu i narodna anti-imperijalistička revolucija u Nemačkoj. Radnička klasa više nije htela da ubija za račun svojih krvanika i bacila je stege rata i krenula u susret iznurenoj braći svih nacije i svih boja.
Stara veštica Austro – Ugarska koja je preživela hiljadu godina torutre nad svojim narodima bila je ostvaljena sama sebi. Porobljeni narodi više nisu hteli da budu meta za potkusurivanje bečke gospode. Jugoslovenski narodi hitaju jedni drugima u zagrljaj u slobodi nakon vekovnog zuluma i ropstva. Narod Poljske obnavlja svoju izgubljenu otadžbinu, Rumuni Transilvanije i Istočnog Banata se vraćaju matici. Narod Bohemije, Gornje Ugarske, Rutemije i Moravske 28. oktobra 1918. u Pragu proglašava Republiku Čehoslovačku, stoletni snovi naroda se ostvaruju, Evropa je izašla iz mraka u svetlonost nove slobode.
Međutim sve je bilo samo ne svetlo u tim godinama. Ratni užasi i strahote evidentni su na svakom koraku. Radnici čitavog kontinenta su, sa pravom, nazadovljni. Pretnja koja je u ratu bila manje značajna na kraju je bila presudna. Oktorba 1917. radnička klasa Rusija zbacila je trulu autokratsko-klerikalističku diktaturu Nikolaja Romanova i uspostavilo narodnu vlast. Činjenica da je narod sam preuzeo sredstva ua proizvodnju ugrozila je imperijaliste naročito i Engleskog i njihov patašonu Francuskoj, kojaovkav revolucionarni luksuz više nije mogla da ponovi. Socijalna nestabilnost je bila najočitja u Francuskoj. Od 1919-1939. promenjeno je čak 56 vlada u Parizu, neke nisu izdržali duže od nedelju dana. Slike raskalašnog života Parižani nisu bile identične slikama iz provincije. Vojnici koji su rat otišli kao heroji, vrćaju se svoijm bednim kućama, svojim poslovima gde ih poslodavci još uvek smeju fizički kažnjavati. Situacija je nbila u Engleskoj malo bolja, zbog ogromne imperije i brojnih probljenih naroda, kriza se mogla lakše prebroditi od patašonske kolonijalne Francuske. Englezi tako sredinom 1920-tih otpočinju gradnju socijalnih stanova, njih stotinu hiljada. Geslo za britansku vlast je prosto, smiriti sopstveni narod u Britaniji a nadoknatiti to u kolonijama, gde su brojnic ustanci pretili imperiji. Socijalna slika Engleska je bila katastrofalna kao i nogih evropskih zemalja. Svetska kriza 1929. nastvala na Vol Stritu kao posledica špekulantskih zajmova za vreme rata devastirala je svetsku privredu i izazvala „Svetsku ekonomsku krizu“.
Čehoslovačka se posle 1918. počela razvijati kao parlamentarna republika, tokom godina nezavisnosti kao predsednik jedinstvene države Čeha i Slovaka biran je „otac nacije“ Tomaš Masarik. Njegova borba za jedinstvenu državu bila je veoma često naporna i onemogućena zbog jakih revizionističkih snaga u okolnim zemljama, osim sa Ruminje, sve okolne zemlja želele su čehoslovačke teritorije. Austrija iako republika, želela je povratak onih slavnih dana kada je Beč gospodario Srednjom Evropom kao svojim zadnjim dvorištem. Hortijeva Mađarska iako prividno i posredstvom Trijanonskog ugovara, želela je reinkarnaciju Ugarske, ako ne svih oblasti, onda makra, teritorija sa većinskim mađarskim stanovništvom na jugu Slovačke. Poljska je gladala na Rutemiju kao na oblast koju treba da podeli sa Mađarskom. Nemačka je svu pažnju posebnoi skoncentrisala na zapadne oblasti Moravske, na tkz. Sudetsku oblast.
Gotovo 40% stanovnika Čehoslovačke nisu bili Česi ili Slovaci, bili su Nemci, Mađari, Rusini i Jevreji. Najveća manjina koji su činili Nemci, nikada nije priznavala Čehoslovačku kao svoju državu. Njima je ta država, po njihovom mišljenju, nametnuta Versajskim mirovnom ugovorm iz 1919. i koji oni ne priznaju jer deli namčku naciju. Međutim Nemačka je bila još uvek demokratska Vajmarska republika, a brojne fabrike u Sedetima među kojima postorejnja Škode su radila bez problema. Nova država je užurbano gradila institucije i vojsku koja će postati 18. vojna sila u tadašnjem svetu. Nemci su odbijali da služe čehoslovačku vojsku a često su odbijali da uzmu učešća u parlamentarnom životu mlade države. Živeli su u stalnoj nadi da će se Nemačka probuditi iz versajskog sna.
Buđenje iz sna počinje 1933. kada to tada minorna i krajnje desničarska partija osvaja najviše glasova i svog vođu stavlja na čelo valde. Partija je bila Nacional – socijalistička radnička partija Nemačke, a vođe frizurom i brcima Adolf Hitler. Nacisti ubrzano uvode nemačku naciju u „srećnu hiljadugodišnju budućnost“ i obećavaju „Veliku Nemačku“ odnosno Treći rajh. Početak rajha bio je kraj demokratije i starog Ustava. Neprijatelja je bilo više nego što je moglo da se zamisli, ali izdvojila su se dva neprijatelja: komunisti i Jevreji. Kako bi se režim sručio na Jevreje morao se sručiti prvo na Nemce koji drugačije misle, a glavni konkurenti su bili slobodarski nemački komunsti. Dva će kasnije imati sudbonosnu ulogu u Hladnom ratu: Erih Milke i Erih Honeker.
Počelo je doba hapšenja i ubijanja. Smrt „heroja“ Tanenberga Hindenburga, samo je ubrzala katastrofu, Hitler je postao firer, odelo je zamenio Hugo Bos uniformom, brkove je štucovao svakodnevno, a gla za kosu je trošio više nego čitav njegov kabinet. Taj orator, sa izrazitim sklonostima patološke mržnje mogao je nakon ubistva 200,000 anti–nacista da se okrne Jevrejima. Pokrednu imovinu iskoristio je za autobanove širom Nemačke, povezavši sve kasarne sa glavni putevima ka susednim državama. Na njegovu inicijativu Nemaci u Čehoslovačkoj osnivaju Sudeto nemačku partiju. Cilj objediniti Nemce i pustiti ne složne Čehe i Slovake da se samounište. Rezultat Hilerovom napora i SS specijalaca koji su suptilno ubedili nemačke prvake da slušaju firera urodio je plodom već 1935. kada se dešava uvod ka plišanoj okupaciji.
Sudeto nemačka partija pobedila je na parlamentarnim izborima u Čehoslovačkoj! Da, manjinska nemačka partija uspela je da objedini glasove 90% Nemaca i osvojila je čak 15% glasova i izbila na prvo mesto. Ostale rezjedinjenje, posvađane i demoralisane čehoslovačke parije osvajaju malo glasova, među nima najveće su bili Republikansko građansko seljčka partija, Čehoslovačka radničko socijal-demokratska partija, Čehoslovačka narodno socijalna stranka i Komunistička partija Čehoslovačke. Iako je pobedila duplikat nacističke partije nije ušao u vlast ali je u ušao Hitlerov planer. Stiglo je naređenje da se život u sudetskoj oblasti učini nepodnošljivim. Kako? Izazvati građanske namire i intervenciju čehoslovačke armije.
Nakon zauzimanje Rajnske oblasti, Rura i Sara, Nemačka je objedinjena, sad je trebalo zauzeti Austriju. Recept tkz. narodna volja i u martu 1938. SS-ovci i vemrht upadaju i okupiraju Austriju. Bečlije su sanjale obnovu svog carstva ali su završile u tuđem. Hitler, koje je bio došljak iz Austrije, svoj rodni kraj povezuje sa svojim rajhom. Svet je ćutao! Vlada SAD-a je 1935. samo jedan dan pre nego je Musolini napao Etiopiju proglasila vojnu neutralnost pred rimskim siledžijom! Francuska je na ovaj potez gledala sa nevericom ali je Deladije kazao: „Bolje i nacistička Nemačka nego komunistička Nemačkа!“ Čemberlen je govorio: „Oni su ipak Nemci, pričaju istim jezikom i imaju istu kulturu. Ako je to cena evropskog mira, istorija će opravdati našu politiku mira sa gospodinom Hitlerom“.
Jasno je svima već u martu 1938. bilo da zapadne imperijalističke vlade povodom rata nacizma i Hitlerovog apetita, iako je bio hegetarijanac, neće uraditi apsolutno ništa. Osim SSSR-a niko nije govori protiv Nemačke i Hitlera. Zapd je jasno umislio da je opasnost Sovjetski Savez i komunizam gde nema podela i gde su svi ljudi ravnopravni, njima je to bila opasnost jer stari kolonijlani sistem u komunizmu i izrabljivanje slabijih ne postoji!
Uzalodno je sovjetski ambasador u Ligi naroda, Masksim Litvinov, branio svetski mir i pozivao na obračun sa nacistima. Zapadna propaganda odmah je izdvojila dve stvari, da je komunista i Jevrejin. Tako je zapdna demokratije delila i još uvek deli ljudi zarad svojih imperijalsitičkih interesa. Svi protesti protiv Hilterove ekspanzije bili su uzaludni!
Čehoslovačka je pribegla alternativnoj odbrani. Zajedno sa Jugoslavijom i Rumunijom formirala je Malu Atantu, pre svega zbog Mađarske ali je ubrzo Nemačka bila ozbiljnija pretnja. Mala Atanta bila je kao ideja čista kopija Velike Atante iz 1914. samo što je delovala na manjem prostoru i bila sramno naoružana. Rumunija je imala stalnu pretnju iz pravca Bugarske i Mađarske, a Jugoslavija osim sa susednom Grčkom nije imala teritorijalnih sporova. Ubistva kralja Aleksandra I Karađorđevića od strane separatstičkim krugova podržanih iz Rima i Budimpeštr, odvelo je zemlju do ivice ponora. Na vlast dolazi pravi batlija, vođa Je-Re-Ze ili Jugoslovenske radikalne zajednice, Milan Stojadinović, okoreli fašista i smutljivac sa deonica ratne odptete. On je Jugoslaviju gurnu u Hilerovo naručje. To je firer izuzetno cenio, jer se bojao jugoslovenske vojske. Joše je pamtio proboj Solunskog fronta i kapitulaciju Bugarske i dvojne monarhije. Međutim, ta slavna armija, bila je samo u sećanjima. Jugoslavija je imala katastrofalnu situaciju i u privredi, i u međunacionaknim odnosima i u vojnom tehnici zastareloj i prevaziđenoj. Iako vojno unižena, imala je čak milion vojnika spremnih na oružje, granicu sa Nemačkoj i manjinu u Vojvodini koja bi mogla platiti cenu u slučaju napda članica Male Atante.
Tomaš Masarik „otac“ Čehoslovačke umire 1937. i tako biva pošteđen sramne budućnosti njegove zemlje. Mala Atanta je razbijena jer Milanu Stojadinoviću ni na kraj pamet nije padao rat sa Nemačkom. A Rumunija nije htela niti mogla sama da se odupre Nemčkoj. Pozornica je bila spremna čekoa se Hitlerov mig. Nemački žurnali su prikazivali propagandne slike napada ne Nemce u Sudetskoj oblasti. Svaka kockica, svaka tačkica je bila spremna. Čehoslovačka armija je čekala naređenja novog predsednika Beneša. Čitavo leto 1938. Nemačka i Italija su imale orkestriranu kampanju protiv Čehoslovačke. Musolini je čak organizovao mitinge po Italiji protiv vlade u Pragu. Nemačke trupe su čekale na granicima, a svet je bio i isčekivanju. Da li će biti rata?
Mir je bila reč koju su svi koristili ali nisu koristili njeno značenje niti njenu vrednost. Minhen se u avgustu i septembru ubrzano spremao za svoju ulogu u „svetskom miru“. Grad je sređan, cveće je bilo na svim tersama, svaki balkon je „krasila“ Svastika. Čekali su goste. Dva dušebrižnika zapadne civilizacije Čemberlena i Deladjea. Londoski i pariski kicoši bili su psremni da sačuvaju mir po svaku cenu, i to doslovno. Njima je bilo glavno da se njihove kolonije ne osamostale i da se imperijalizam ne uguši. To mogu posti samo sa Hilerom.
„Postigli smo mir za večna vremena“ – reči nevila Čemberlena, britanskog premijera, koje će odzvanjati i odzvanjaju i dan danas kao reči pune laži i obmana. Jesenjeg dana 29.9. 1938. u bavarskom gradu Minhenu potpisna je pliašana kapitulacija! Kao tkz. Musolinijev predlog Čehoslovačka je ostala bez trećine njene teritorije. Potpisnici su bili Hitler i Musolini , ako i dvojac Čemberlen i Deladje. Sudbina jedne nacije je zapečaćena, prirodna odbrana je uništene, Mala Atanta se raspala a Vermaht je bio 30km od Praga. Sada se Horti probudio počeo da traži, probudili su se i poljski nacionalsiti. Sovjetski Savez bio je izostavljen i zaboravljen, sva upozorenja su bila odbačena, a komunizam nepoželjan u Evropi. Nemački Vemrhat je naišao na sjajnu sliku izdaje Nemaca iz Čehoslovačke. Palili su zastave, knjige, rušili spmenike ,uklanjali granične prelaze sve što ih je spajalo sa vladom u Pragu bilo je uništeno. Salutiranje Hiltleru postao je obavezan pozdrav u Sudetskoj oblasti od dece do staraca. Uskoro u Slovačkoj je porastao separatistički pokret. To je dovelo do neminovnosti.
15.3. 1939. snage Vermahta okupirale su Prag a u Bratislavi je proglašena nezavisna Slovačka. Nakon 20 godina, Čehoslovačka je nestala. Ispunjen je Hitlerov san o Trećem Rajhu. Okupacija će potrajti do 9.maja 1945. kada će se rajh naći u ruševinama. Samo par meseci nakon okupacije Praga, nemci su napali Poljsku 1.9.1939. i otpočeli Drugi svetski rat.
Zapad je suviše kasno shvatio opasnost nacizma i mračni harizmu Adolfa Hitlera. Cena je skupo plaćena u ratu. Strah od komunizma se nastvio i nakon 9.maja 1945. čuvenim „lovom na veštice“ koji je trajao do razbijanja SSSR-a. Nikada nisu u potpunosti priznali da je njihova snishodljivost prema nacistima uvukla svet u rat. Bili su saučesnici u ubijanju mira, tada a još uvek to ubijanje traje. Nove države, nove nacije, novi ratovi i novi vid imperijalizma. Ples koji još uvek traje i ko zna koliko će trajati, pre nego što nova apokalipsa sve odnesu u pepelu.
Autor teksta Dejan Tomić
Korišćeni materijali:
