Wed. Dec 7th, 2022

Objavljeno 5. februara/veljače 2022 od Il Grido del Popolo©

“Fokusiranjem na maskulinitet, koncept roda postaje vidljiv i relevantan za muškarce. On čini muškarce svesnijim o pitanju roda. Time, rod postaje nešto što se reflektuje na život muškaraca (ali i na život žena), pa sve to predstavlja prvi korak u pronalaženju rodne nejednakosti, pa čak i eliminaciji nasilja nad ženama. Efekt demaskulinizacije moći može biti izveden jedino ako je nagrižena tradicionalna muška uloga: značenja uloge muškarca u porodici ili drugim društvenim zajednicama. Sledstveno tome muškarac može da oseti refleks njegovog maskuliniteta na razne načine, na primer: kroz neodgovorno seksualno ponašanje ili nasilje u porodici.” (prof. dr. Ljubica Vasić, odlomak iz knige Američki postvijetnamski muški identitet, 2018, str. 92.).

Svet u kojem danas živimo je nažalost i dalje podređen interesima maskuliniteta, bilo da se tu radi o društvu, politici, ekonomiji, kulturi, tradiciji, religiji ili šta god. Uloga moderne žene u savremenom društvu nije dovedena u pitanju, međutim, ona je u permanentnom pokušaju da se izbori za promenu statusa iz sporedne u glavnu. To nije nimalo lako imajući u vidu antropološku genezu odnosa između muškaraca i žena, ali i koncept androcentrizma u samoj hrišćanskoj misli, nauci i tradiciji, te egalitarnosti na egzistencijalnoj ravni novog društvenog poretka. Ipak, ja neću ulaziti u dubinsku analizu samog patrijarhata kao koncepta androcentričnog funkcionisanja i razumevanja sveta od kad je sveta i veka, nešto što bi možda bilo predmet neke moje sledeće opservacije. Neželeći da postavim kontrapunkt za diskusiju i dam povod za otvorenu raspravu i razmenu stavova između onih koji tvrde da je hrišćanstvo najveći paradoks jer polazi od “Verujem u Boga Oca” pa bi stoga sve što je žensko moglo biti marginalizovano, i naravno onih nasuprot njima, koji tvrde da hrišćanstvo u svom izvornom obliku sadrži jednu od najbogatijih i najznačajnijih dokumentiranih istina o jednakosti između muškaraca i žena, dok zapravo u suštini ženska samosvest i dalje svojom atrofijom negira sam koncept darvinizma.

Pre svega u ovom mom kratkom osvrtu na radove poštovane profesorice Vasić želim da istaknem način na koji se ova mlada žena, intelektualka i naučnica uspešno bori protiv svih ustanovljenih stereotipa, predrasuda i klišea u svetu maskuliniteta koristeći se oruđem lingvističkog poigravanja rečima, rušeći time konstrukciju izrađenog šablona po kojem se definišu muško-ženski odnosi u današnjem društvu. Njezina joj besprekorna akademska naobrazba dozvoljava da se nekonvencionalnim načinom poigrava s velikim spektrom znanja koji seže od samog dekonstruktivizma u filozofiji pa sve do složenih geopolitičkih i geostrateških analiza koje iziskuju naprednu metodologiju analiziranja i promatranja društveno-političkih odnosa u datom istorijskom vremenskom kontekstu. Kognitivna percepcija analitičkog uma ove mlade naučnice u potrazi je za novom paradigmom obrade informacija, nešto što malo ko danas pokušava uraditi u moru površnih i trivijalnih vesti i informacija, pored same činjenice da je razbijanje ovakvog monolitnog diskursa i više nego sizifofski težak posao.

Međutim, samo polazište procesa analiziranja stvari prof. dr Ljubica Vasić nalazi u teorijskim postavkama značajnih autora, pa tako, u prikazu njezine prve knjige Američki postvijetnamski muški identitet između ostalog ona piše: “Teorijska osnova knjige Američki postvijetnamski muški identitet podrazumeva komparativni, kulturološki, poststrukturalistički, psihološki i intertekstualni pristup. U ovom pristupu dominiraju pomenute teorije Fredrika Dzejmsona o političkom nesvesnom, Altiserovo poimanje pojma ideologije kao imaginarnog odnosa pojedinca prema stvarnim uslovima u kojima postoje, neka viđenja novoistorijske književne teorije i kritike, psihoanalitičke teorije o uticajima na formiranje identiteta i subjektiviteta, zatim Lakanova psihoanalitička teorija, Deridin dekonstruktivistički pristup, Fukoove teorije o prirodi moći, kako bi istakla komplementarnost idejno-tematskih karakteristika ideološkog diskursa jednog razdoblja u američkoj istoriji.” Jedna o dvije knjige (druga knjiga nosi naslov Američko političko pozorište, 2020).

Sama autorka umešno koristi već ponuđene postavke oblikovanja drugačijeg mišljenja mimo dominantnog javnog diskursa, postavljajući na taj način uokvireni obrazac originalnog izražavanja. Ovo je važno istaći, pogotovo danas kada se trebaju determinirati pojedini mitovi duboko ukorenjeni u narativu koji predstavlja svojevrsni mainstream. Nimalo lak posao suprotstaviti se užasima postmodernizma, profilirajući na taj način prave vrednosti. Kako sama prof. dr Ljubica Vasić u uvodnom delu svog teksta Pozorišni odgovor na Vijetnamski rat – Konstrukcija muškosti u postvijetnamskoj Americi kaže: “Autor rada crpi energiju iz ‘glasne, ideološke šutnje’ postvijetnamske Amerike. Po tome će se istraživati proces rušenja mitova, oslobađanja slobodne svijesti sagledavanjem suštinske istine koja odbacuje svoju pojavu i na taj način čovjeka vraća izvornim vrednostima.”.

Međutim, njezina oštroumnost se može detektirati u odličnom procesuiranju informacija u globalnom digitalizovanom svetu, naročito na polju filma i televizije kao integralni i najistureniji deo mass medija. Tako, prof. dr Vasić u predstavljanju svoje najnovije knjige Američko političko pozorište između ostalog piše: “Imajući u vidu činjenicu da je globalizacija omogućila snažnu dominaciju masovnih medija (pre svega, filma i televizije) koji su postali važan faktor u odnosima globalnih snaga, analiza filma, sa posebnim naglaskom na njegovu ideološku instrumentalizaciju, činila se vrlo aktuelnom. Kroz analizu dramskog stvaralaštva Amerike toga doba, uviđam da je Holivud uspostavio relativno standardan obrazac za nekritičku filmsku indoktrinaciju spoljnopolitičkih postupaka. Karakteriše ga izbegavanje šireg istorijskog konteksta i složenijih političkih poruka, kao i fokusiranje na pojedince, jasna i stereotipna podela na dobre i loše likove, povlađivanje društveno prihvatljivim šemama međuljudskih odnosa, na primer odnosa dominantnog-potčinjenog. Kroz izučavanje dramskog stvaralaštva u godinama nakon rata u Vijetnamu, često se postavljalo pitanje da li je prikazani političko-ideološki aspekt Holivuda njegova manje važna osobenost, ili je možda politika u toj meri prožela produkciju najveće svetske filmske industrije, da se ona ne može tumačiti i objašnjavati ako se u vidu nema i jedan širi ideološko-politički kontekst.”.

Ipak ova vrsna intelektualka se ovde ne zadržava, već ona ide dalje, onamo gde se po pravilu misli da muškarci imaju monopol nad znanjem, u svetu geopolitičkog i geostrateškog promatranja sveta. Njezino oštro pero koje iscrtava konture novog poimanja multipolarnog sveta se u isto vreme zadivljujućom lakoćom poigrava sa šahovskim figurama na geopolitičkoj tabli, rušeći već postojeće postulate o dominaciji muške krutosti prilikom sagledavanja stvari na geopolitičkoj pozornici. Ne konfrontirajući se direktno s pojedinim politički odlučujućim faktorima, već u jednoj mudro zavijenoj formi ona šalje moćnu poruku. Tako na primer u svojoj analizi pod naslovom Pragmatičan pristup diverzifikaciji partnera u međunarodnoj areni, prof. dr Vasić između ostalog piše: “Srbija treba mudro da bira svoje partnere. Velike sile, posebno one kojima su navedeni gorući problemi zapravo sredstvo strateškog manipulisanja radi ostvarivanja svoje ekonomske odnosno političke koristi nauštrb slabijeg, imaju moć da nadgledaju fizičke i sajber napade usmerene na kritičku infrastrukturu upravo da bi zastrašili druge zemlje podvrgavajući javno mnjenje određene države svojim hirovima.”.

Dalje, njezina moć zapažanja međunarodnih odnosa u svetu globalizacije seže onamo gde se prepliću suštinski ciljevi samog procesa globalizacije. Uzevši u obzir tumačenje procesa globalizacije kroz tri njezina glavna obilježja, političkog, ekonomskog i kulturnog. Međutim, meni je pored svih ovih impact faktora zapeo za oko onaj deo vezan uz ekonomiju. U svom naučnom radu Izazovi procesa globalizacije i njegov utjecaj na modernu privredu, prof. dr. Ljubica Vasić u delu o posljedicama globalizacije između ostalog akcent stavlja i na “duboku krizu morala i sistema vrednosti”, pozivajući se na tri ključna etička izazova koja su dovela do globalne krize, a to su: “ogromna pohlepa izražena kroz sticanje dobiti, odsustvo empatije i elementarnog osećaja za drugog čoveka, i etos modeliran za poticanje zaduživanja, sticanja i trošenja.”. Nešto što je stvorilo stres za svetsku populaciju, rezultiralo gubitkom sreće, zanemarilo emocionalne, prijateljske i humane društvene odnose. Nešto što se u ovoj pandemiji potvrdilo kao corpus delicti! Međutim prof. dr Vasić još dodaje: “da isključivo radi profita tvrtke ne mare za interese radnika u razvijenim zemljama kada se uz blagodati globalizacije, njihova proizvodnja može pokrenuti u manje razvijenim zemljama uz daleko manje troškove rada. To je možda jedina jednakost koju donosi ekonomska globalizacija . Loš položaj radnika i u razvijenim i u nerazvijenim zemljama.”.

Ono što se još može detektirati u pisanim radovima prof. dr. Ljubice Vasić je svakako taj neupitni duh patriotizma, ali i ljubav i odanost prema svojoj domovini, za koju iskreno očekuje i priželjkuje samo blagostanje, prosperitet i napredak. Prof. dr Vasić Srbiju vidi kao faktor stabilnosti na Balkanu, naravno uz sve cikluse koje mora zaokružiti na putu ka potpunoj integraciji u EU, kao što su potpuna demokratizacija društva, besprekorna vladavina prava, sistemske reforme državnih institucija i naravno ekonomski napredak zemlje. U tom slučaju prof. dr Vasić potencira i nužnost prepoznavanja kapaciteta Srbije od strane EU. Tako, u svojoj analizi Značaj geostrateškog položaja Srbije i spoljnopolitički izazovi, u svom zaključku prof. Vasić poentira: “EU je kasno postala svesna potencijala koji Srbija poseduje, posebno u smislu istorijskog nagona da bude dominantna sila na Balkanu. Prepoznavanje potreba Srbije kao i njenog stremljenja da bude uticajna na Zapadnom Balkanu može umnogome doprineti boljem usmeravanju procesa pristupanja EU i smanjenju trenda opadanja zainteresovanosti za članstvo u istoj.”.

Na šta se još umešno nadovezuje u početku svoje analize naslovljenom Meka moć, tvrda demokratija, kako “jeste važan nacionalni strateški cilj Srbije pristupanje Evropskoj uniji, no međutim, da su u eri globalizacije pragmatična strateška partnerstva neophodna. Članstvo u Evropskoj uniji pruža mogućnosti za ekonomski razvoj kroz jasno definisane instrumente za stvaranje pravne države. Međutim, nijedan od ovih instrumenata ne može da dovede do kompletne implementacije standarda ukoliko država nije u isto vreme i regulator i stimulans.”.  Da bi na kraju svoje geopolitičke analize pod naslovom Srbija kao poligon za igru moći strateških partnera – partija šaha ili domine? još decidnije istakla: “U kom pravcu će se ubuduće kretati ovaj naš deo sveta zavisiće od geopolitike EU kao i od volje svih zemalja ovoga regiona da sprovedu ozbiljne društvene i institucionalne reforme. Moglo bi da se zaključi da je jedan od osnovnih ciljeva pokretanja kampanje širenja dezinformacija na Zapadnom Balkanu zapravo sprečavanje reformi ili udaljavanje nacija i naroda od neophodnih reformi institucija. Dezinformacije ciljaju na pukotine u društvu i pojačavaju ih pa politički akteri ponekad ne mogu da procene igraju li partiju šaha sa svojim strateškim partnerima ili su svedoci igre domina gde jedna domina može da sruši čitav niz samo ukoliko se loše pozicionira.”.

Ono što još moram dodati na kraju kao moj svojevidan doprinos kritici radova poštovane profesorice Vasić je svako moj poziv na intervju upućen ovoj mladoj naučnici, na koji je ona pozitivno odgovorila, svakako na moje veliko zadovoljstvo. Sam koncept intervjua otvara širi spektar njezinog akademskog obrazovanja, ali i potencira način na koji prof. dr Vasić profesionalno pristupa, spremna da odgovori svakom zadatku. Upravo, rezultat takvog pristupa je i taj nedavni intervju koji sam uradio s njom, bacivši jedno drugačije svetlo na dosadašnju percepciju njezinih radova od strane javnosti.

Autor teksta Gordan Stošević