Mon. Jul 4th, 2022

Autor fotografije: Nikola Živanović/livevideo rs

 

Objavljeno 10. januara/siječnja 2022. od Il Grido del Popolo©

 

Prof. dr. Ljubica Vasić je Profesor engleskog jezika i književnosti. Diplomirala je na Filološko-umetničkom fakultetu pri Univerzitetu u Kragujevcu, a zvanje Doktor nauka – Filološke nauke je stekla na Filološkom fakultetu pri Univerzitetu u Beogradu. Dok zvanje Master politikolog za međunarodne poslove (međunarodni odnosi) je stekla na Fakultetu političkih nauka pri Univerzitetu u Beogradu. Od nekoliko funkcija koje obavlja/la prof. dr. Ljubica Vasić pomenućemo to da je Vanredni profesor za užu naučnu oblast – Anglistika, na jednom od univerziteta u Beogradu, te pored ovog angažmana prof. dr. Ljubica Vasić radila i kao naučni saradnik na Filološkom fakultetu pri Univerzitetu u Beogradu. Između ostalog radi još i kao licencirani medijator za vansudsko poravnjanje sporova pri Ministarstvu Pravde Republike Srbije. Te na poziciji osnivača i glavnog i odgovornog urednika bloga https://www.izmogugla.rs/ i na poziciji zamenika glavnog i odgovornog urednika za nauku u renomiranom svjetskom magazinu za kulturu, nauku i obrazovanje, DIOGEN pro kultura. http://www.diogenpro.com

U prošlosti je obavljala i neke visoke dužnosti u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti u zemlji, tj. u Vladi Republike Srbije i Narodnoj skupštini Republike Srbije. Između mnogih, vredne za pomenuti su neke kao što su: Posebni savetnik ministra spoljnih poslova Republike Srbije za Evropu i Ameriku, zadužena za istraživanje i analiziranje međunarodnih odnosa (Evropa i SAD) pri Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije. Onda, zamenik ministra spoljnih poslova za Evropsku uniju, te zamenik Predsednika podgrupe za Spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku stručne grupe Koordinacionog tela za proces pristupanja Evropskoj uniji, takođe pri Ministarstvu spoljnih poslova Republika Srbije. U Narodnoj skupštini Republike Srbije je takođe radila na nekoliko važnih pozicija, obavljajući funkcije poput Narodnog poslanika, Šefa stalne delegacije Republike Srbije u Savetu Evrope u Strazburu, Člana Odbora za Evropske integracije i Člana Odbora za spoljne poslove. Uz to da je bila i Savetnik za stručne poslove (međunarodna saradnja), zadužena za stručne i administrativne poslove, te analiziranje međunarodnih odnosa.

 

Foto: Nikola Živanović/livevideo rs

 

Ovaj sjajni intervju (podvučen filozofskim konturama) je plod naše dugoročne saradnje s mladom naučnicom i poštovanom profesorkom dr. Ljubicom Vasić, koja svojim visoko profesionalnim radom, kreativnim sposobnostima i analitičkim pristupom nauci, postavlja novi, zahtevniji nivo procesuiranja i rešavanja tekućih pitanja i problema na akademskom, intelektualnom i obrazovnom polju na našim prostorima. Pre svega žena intelektualac, koja kako vidimo je u potpunosti predana istraživačkom radu u procesu determiniranja i konceptualiziranja društvene i istorijske stvarnosti. Jednom rečju, pravi erudita. Tom prilikom hteo bih se zahvaliti profesorki Vasić ovde javno u uvodnom komentaru na njezinu ekspeditivnost, profesionalnost i transparentnost, i time kažem da sam iznimno počašćen njezinim gostovanjem na našem mediju.

 

Foto: Nikola Živanović/livevideo rs

 

Jednom je veliki filmski reditelj, Stenli Kjubrik, izjavio da nešto nije u redu s ljudskom osobenošću i da postoji zla strana toga, te da jedna od stvari koje horor priče mogu doneti jeste da prikažu arhetipove nesvesnog, odnosno da možemo videti tamnu stranu bez potrebe da se s njom direktno suočimo. Da li nam je ova pandemija, koja je probudila arhetip straha, pomalo pokazala tu tamnu stranu s kojom se moramo suočiti?

 

LjV: Sa brzim razvojem masovnih medija u 21. veku, ljudska bića se međusobno sve više definišu prema onome što vole, a ne po tome kakvi su zapravo. Ljudi se plaše onoga što vole, plaše se onoga što ne vole, plaše se da ostanu sami sa svojim mislima, i tu možemo odgovor da tražimo recimo u benignoj i malignoj agresiji, ali ostavila bih Froma po strani, za sada. Strah, odnosno arhetip straha, ne treba pandemiju da bi se manifestovao kao takav. Vođena Vašim pitanjem, mogu da kažem da se naša ličnost može opisati kao dinamička mreža sistema motiva, kognitivnih sposobnosti, karakteristika i vrsti mentalnih sklopova koji su u konstantnoj interakciji sa svetom oko sebe. U digitalnom dobu, međutim, razlike kod individua mogu se uočiti na načine izvan onih koji se određuju prema tradicionalnom sistemu usvojenih vrednosti. Situacija u kojoj se čitava zemaljska kugla danas nalazi zbog pandemije pažnju skreće na sociološke teorije koje se bave društvom i to sa jednog makro aspekta. Istini za volju, pandemije su se dešavale i ranije u istoriji, pa samim tim dosta se može naučiti iz istoričnosti ljudskog iskustva. Spomenuli ste Kjubrika. Filmski kritičari su se u više navrata pozivali na Frojdovu teoriju ličnosti kada su tumačili Kjubrikovo filmsko stvaralaštvo jer im je ono bilo neuhvatljivo upravo zato što su i filmski kritičari samo ljudi koji se u svojim tumačenjima suočavaju sa sopstvenim razumevanjem arhetipa straha. Tako, prema Frojdu možemo da kažemo da užas proizilazi iz nesvesnog. Jedna od svrha Kjubrikovih filmova je da istakne nesvesne strahove, želje, porive i prvobitne arhetipove koji su zakopani duboko u našoj kolektivnoj podsvesti. U tom trenutku mi doživljavamo katarzu, čistimo se od agresivnih emocija. Međutim, i za katarzu u savremenom društvu u kakvom danas živimo potrebna je interakcija među ljudima. Kada je strah izazvan pandemijom u pitanju, ima onih koji smatraju da je pandemija ogolila razlike među ljudima, a samo vreme može da nam pokaže ko se tih razlika u društvu posebno plaši. Čini mi se da je Skorseze u jednom svom intervjuu, upitan koji film mu je predstavljao najveći izazov u karijeri, a mnogi znaju kakve je filmove Skorseze pravio, odgovorio da je to bilo Doba nevinosti jer je za njega taj film bio ekstremno nasilan i agresivan iako spada u žanr drame sa primesom romantike. Skorseze je verovatno mislio da mentalna, emocionalna tortura može da bue daleko razornija od fizičke prisile.

 

Mit kao i arhetip ima svoju težinu u razumevanju onoga što on govori, jer izražava potisnute nagone i sadrži iskustvo ljudske vrste, koja ima sklonost mitskoj svesti. Da li možemo danas na mitove da gledamo kao na antropološku konstantu koja je bezvremenska, ili su oni relikt istorije?

 

LjV: Prema mom mišljenju, mitovi su bezvremenski, ali je važan način njihovog tumačenja i prenošenja s kolena na koleno. Mit, kao i svako drugo verovanje, može da bude lažan. Međutim, on nije lažan samim tim jer je mit. Svaka kultura stvara i ceni svoje mitove, ne zato što možda ne može da razlikuje istinu od laži, već zato što je njihova funkcija da održavaju i čuvaju kulturu od narušavanja i konačnog uništenja. Oni služe da ljudima ponude utočište od poraza, frustracije, razočaranja. Mitovi čuvaju čitave institucije pa čak i društvene poretke. Mitovi koji su prihvatljivi u datoj kulturi zavise od interesa i potreba pojedinaca i grupa koje čine dato društvo. Za održivost mita u društvu važan je kriterijum istine koji dati mit ispunjava. Tako će u mnogim složenim društvima da dolazi do sukoba oko istinitosti nekog mita. Meni su lično zanimljivi pristupi mitu zasnovani na istoriji prema kojima su mitovi proizvod ljudske misli i rada pa se konstantno razvijaju i prilagođavaju kako bi pružili objašnjenje problema koji se javljaju tokom istorije. S tim u vezi, može da se kaže da mit obuhvata sve ideološke varijacije koje se javjaju vremenom. Mit je važan ne toliko zbog kulturološke konotacije koliko zbog psihološke. Svi mi verujemo. Čak i onda kada se ljudi kategorički odriču verovanja. Odricanje od verovanja ili potiskivanje verovanja, bilo da je reč o bajci ili priči koju smo čuli, da ne govorim o nekim drugim nivoima verovanja, već je dokaz postojanja verovanja.

 

Foto: Nikola Živanović/livevideo rs

 

Neki mislioci tvde da mitovi nisu negacija racionalnog aspekta ljudske prirode, već da oni pomažu u prevladavanju tamne strasti, razvijajući sposobnost kontrolisanja iracionalnog u nama, te da u socijalnom smislu mitovi nude životne modele. Tako je jedan američki psiholog izjavio da u američkom društvu ima toliko nasilja samo zato što nema više velikih mitova koji bi mladima pomogli da se stave u odnos sa svetom, da razumeju svet iznad onoga što se vidi. Postoji li demitologizacija na ovim prostorima ili je mit ovde sveprisutan?

 

LjV: Ovde bih se samo kratko osvrnula na ulogu žena i muškaraca u mitovima. I dalje je uobičajeno da žena bude heroj samo ako je u pratnji ili u senci muškaraca. Često svakodnevno čujemo takve narative, nevezano za demitologizaciju ili demistifikaciju položaja žene u društvu danas. Kada se žene pojavljuju u modernim narativima, često su i dalje uslovljenje predrasudama klasičnih narativa. Uloga žena u našem društvu dovodi se u pitanje, ne toliko zbog viška ili pomanjkanja prava koje posedujemo, koliko zbog činjenice da mnoge žene nisu svesne snage koje poseduju u odnosu na muškarce kao svoje binarne oponente. Čitave studije su pisane o tome. Slažem se sa Frojdom kada kaže da je „dete otac čoveka“. Demitologizacija bi bila potrebna sa aspekta osvešćivanja žene o njenoj ulozi u društvu i za tako nešto potrebna je revolucija u kreativnoj mašti koja vodi ka stvarnoj političkoj promeni, i konačno ka promeni sistema. Prvi korak ka tome jeste svest da je promena potrebna. Međutim, ako je mehanizam koji muškarcima pruža moć dovoljno jasan, onda mehanizam koji muškarce rukovodi da se svojevoljno odreknu dela svoje moći još nije shvaćen, bar ne u potpunosti. Ovo može da se posmatra kao substrat modernog mita o muško-ženskim odnosima. Potrebno je mnogo hrabrosti da pojedinac prihvati činjenicu da nije u pravu i nije zgoreg ispitivati njegovu spremnost da tu činjenicu „prihvati kao muško“ kako bi one požrtvovane muškarce ubedio da muškost svoju moć crpi iz samog sebe. Na ovim prostorima mi se svakodnevno susrećemo sa mitovima i demitologizacijom koja se sprovodi prema potrebama određenih interesnih grupa. Nisam feministkinja ali poštujem feminizam iz razloga što je, između ostalog, bio praćen krizom maskuliniteta, strahom od žene, strahom od preispitivanja identiteta, odnosno muškosti. Dakle, kada kulture mitologizuju nedavnu prošlost, rezultat je mit u klasičnom obliku, ali sa modernim moralnim poukama, a prelazak granice između kulture i mitova je veoma lak. Tako muška zavisnost o psihološku složenost žena potvrđuje činjenicu da je maskulinitet krhkiji nego što bi muškarci to voleli da priznaju. Mada, opet, bilo bi učtivo spomenuti da se i Odisej vraćao kući svojoj ženi bez obzira na izazove sa kojima se na putu ka svom domu suočavao. Bar nam mit tako govori…

 

Već dve godine živimo u stanju pandemijskog haosa izazvanog korona virusom, gde su se u tom periodu za volju istine determinisale mnoge stvari u društvu. Da li je ovakav poredak stvari svojevrsni novi početak tumačenja sveta kakvog mi poznajemo?

 

LjV: U društvu su se i pre pandemije mnoge stvari definisale. Pandemija je samo jedan dodatni ispit za mentalnu snagu kako pojedinca tako i svakog društva u celini. Mi pojedinci sa razvijenom kritičkom svešću moramo ozbiljno da razmišljamo o obnovi društva u eri posle Kovida. Verujem da nauka, a ovde mislim i na društveno-humanističke nauke, ukoliko se mudro koristi, posebno ako uzmemo u obzir njenu adaptivnu i korektivnu prirodu, mora da ima istaknutu ulogu u ovoj rekonstrukciji, više implicitno, predstavljajući tako osnovu za javne politike koje se potom institucionalno sprovode. Smatram da bi više prostora u društvu trebalo da se da obrazovanim pojedincima dovoljno hrabrim da stiču nova saznanja o svetu oko sebe i da razumeju moć kritičkog mišljenja, pojedincima koju su istrajni u potrazi za istinom i koji su skeptični prema tvrdnjama bez osnova, pojedincima koji su otkrili kako je lako da se dokaže kada neko nije u pravu, pojedincima koji poseduju kognitivne instrumente uz pomoć kojih mogu da razlikuju pouzdane informacije od propagande. U nove izazove koji se nalaze pred nama trebalo bi da se upustimo ostavljajući po strani aroganciju i površnost koje su ekstremno izražene u našem društvu ovde na Balkanu. Upravo su ta površnost i arogancija i doprinele da se veliki deo našeg društva okrene protiv nauke per se i da prihvati propagandu i društveno prihvatljivo razmišljanje koje je marginalizovalo kako moralne tako i etičke postulate u svakodnevnom životu. Kako god da tumačimo svet kakav dosad poznajemo, smatram da se važan razlog za optimizam ogleda u konstruktivnom odgovoru na današnje izazove velikog broja mladih ljudi. Mladi ljudi treba od nas da dobiju nesebičnu podršku. Neki od tih mladih ljudi će postati donosioci odluka i lideri u biznisu, u politici, u tehnologiji. Ti mladi ljudi trebalo bi da shvate moć nauke kako bi se instikitivno obratili nauci za smernice onda kada je to važno u procesu promišljanja nekog problema, odnosno izazova. Izazovi su razni a najopasnije je to što su mnogi od njih skriveni, neopipljivi. Kako bi sve ovo o čemu govorim urodilo plodom naše društvo treba da shvati subverzivnu snagu privida tuđe moći. U stavovima na osnovu kojih se ljudski život tretira kao sredstvo a ne kao cilj permanento je važno isticati moć kritičkog preispitivanja naučnih postavki zasnovanih na načelima ontloškog naturalizma. Dakle, zadatak je jasan i odnosi se na svedočenje istine i na razobličavanje svakog pogrešnog mišljenja. Tumačenja procesa koji se danas odvijaju u društvu predstavlja dinamičku strategiju u kojoj mnoštvo međusobno promenljivih kodova preinačava deklarativni prikaz društvenih, generacijskih, rodnih razlika. Kodovi koji upravljaju devijantnom složenošću društvenog i rodnog identiteta klize ka imploziji protivrečnosti svakodnevnice. Krećući se između društveno uslovljenih i svih onih egzistencijlanih kodova koje svaka individua nosi u sebi, tumačenje raznih procesa oko nas ne objašnjava u potpunosti problem manipulisanja kojem smo danas izloženi već pruža mogućnost dekodiranja pojedinih karateristika mentalnog pozorišta u kom su neosvešćeni pojedinci tek samo puki posmatrači onoga što se oko njih dešava.

 

Foto: Nikola Živanović/livevideo rs

 

Pandemija je u moru socioloških pitanja izbacila i neka pitanja koja se odnose na simbiozu prirode i čoveka koji su nekad davno činili neraskidivo jedinstvo, jer između njih nije bilo veštački stvorenih barijera kao danas. Ta njihova neometana komunikacija na istom jeziku i organska fuzija bili su neophodan uslov za nastanak mitova, kako tvrdi čuveni ruski jezikoslovac i folklorista Aleksandar Nikolajevič Afanasjev u svom delu o slovenskoj mitologiji, Pesnički pogledi Slovena na prirodu. Koliko ovakvo otuđenje čoveka od prirode danas u 21. veku, gde se uvek traži opipljiv dokaz, može uticati na osvešćivanje nesvesnog, odnosno koliko se možemo „osloboditi“ od pojedinih arhetipova?

 

LjV: Mi postojimo u odnosu prema drugom. Barijere mogu da budu nametnute sticajem određenih okolnosti, ali ukoliko je um slobodan, onda barijere ne postoje. Samim tim što postoji komunikacija, mi već imamo dokaz da smo u koheziji sa prirodom, jer šta mi zapravo radimo – mi komuniciramo. Čovek može da se oslobađa pojedinih arhetipova i to je zapravo proces, ali čovek da bi mogao to da čini on svoje uporište već ima u prirodi. Lično iskustvo veoma je značajno za osvešćivanje imajući u vidu da se individualni identitet odnosi na mentalnu predstavu ljudskog bića u interakciji sa drugima. Ukoliko se pozovemo na filozofsku tradiciju dualizma, identitet se ispoljava kao skup vrednosti koje oblikuju određenu predstavu o svetu u kojem se čovek pozicionira. Dualizam se i temelji na premisi o čoveku kao misaonom biću. Političko nesvesno koje prožima svakodnevni diskurs u sprezi je sa diskursom ideologije, ili ideološke agende. Diskurs ideologije se dugo tumačio kroz hegemonijske prakse društava, kultura i vremena kao matrica koja upravlja kolektivnim i individualnim značenjem identiteta u procesu konstruisanja društvenih uloga. Ako pogledamo tradiciju kulture Zapada koja je opisana kroz književnu, filozofsku ili neku drugu umetničku praksu, videćemo da se značenje pojma identiteta, koje je neraskidivo od procesa oslobađanja od arhetipova, cepa na binarne opozicije fizičkog i duhovnog, promenljivog i stalnog, kolektivnog i individualnog. Ideologija može da bude smeštena u umu i to ne znači da je ona manje društvena. Uzmimo telo kao sponu između materijalnog tela, s jedne strane, i ljudski um, s druge strane. Pojedini arhetipovi su ovde krhki onoliko koliko je krhka i predstava o jedinstvu uma i tela. Važnost tela u stvaranju identiteta u savremenom dobu predstavlja se kroz praksu fizičkog preobražaja kojim se potvrđuje uticaj društvenih i kulturnih normi na stvaranje individualnog identiteta. Iako može da se čini da ove akcije podrivaju tradicionalne premise supstancijalnog dualizma, dualistička perspektva odnosa između uma i tela ostaje uglavnom netaknuta, time što potreba za neprestanim preoblikovanjem tela ukazuje na nestalnost i prolaznost tela. Jačanjem uloge ideologije u stvaranju identitetskog obrasca ostavlja donekle individuu zarobljenu u nasleđenim binarnim opozicijama i značenjima koje treba da prilagodi svom sistemu vrednosti. Ovde je važan i proces rušenja mitova koji oslobođenu svest usmerava u pravcu sagledavanja istine odbacivanjem privida kako bi čoveka vratila vrednostima. Iako se čovek kao misaono biće ponekada jasno odupire arhetipovima u isto vreme on ih se čvrsto drži jer su oni njegov sastavni deo. Da bismo se osvestili mi bi trebalo da prođemo kroz stanje neosvešćenosti. To je katarza kroz koju prolaze savremena društva.

 

U vašem naučnom radu Mit i ludilo u drami Pokopano dete Sema Šeparda pišete da „Šepard predstavlja i sabotira američki mit o ruralnoj porodici s jedne strane, dok predstavlja i ruši šire, drevnije mitove o univerzalnoj porodici s druge strane, te da su ovi mitovi vremenom postali deo jednog velikog klišea, pa ludilo ne doživljava kao privilegiju, već kao trenutno stanje uma, kada je reč o mitu o američkoj porodici“. Može li se danas eksplicitno kritikovati američko društvo, a da se pritom ne kritikuje mit o čuvenoj američkoj porodici?

 

LjV: U mom naučnom radu na polju anglistike, u užem smislu na polju amerikanistike, između ostalog nastojala sam da predstavim konstruktivne koordinate američkog društvenog miljea. Moj pristup kulturološkom preispitivanju odnosa u porodici kao stubu jednog društva, zatim odnosa identiteta i ideologije kao konturama pomenutog miljea, usredsređeno je ka rekonstrukciji političkog, istorijskog i diskurzivnog šablona jednog specifičnog razdoblja u istoriji. To istorijsko razdoblje može da bude matrica za rekonstruisanje bilo kog društva, bilo gde u svetu, i prostor za takav jedan komparativan pristup zapazili su književni kritičari koji su se susreli sa mojim radom. Kao što smo već komentarisali ranije, svako društvo ima svoje mitove. U drami Pokopano dete oslikan je mitski šablon američke porodice, i to kao složena psihološka i bihevioristička kulturna paradigma, gde su uključeni stereotipni odnosi između muža i žene, roditelja i dece. U ovim binarnim opozicijama može da se pronađe metafora za poimnje života u savremenom dobu, istovremeno stavljajući u prvi plan i ljudsku potrebu zaindividualnošću ali i potrebu za pripadnošću. Konkretno, likovi u dramama Sema Šeparda, nastojeći da pobegnu od stega porodice, kulture, mitskih heroja, i sami često postaju žrtve civilizacijskih procesa koja naše istorije pretvara u kulturološke ruševine. Primetila sam da paradoksi u njegovim dramama, u ovoj posebno, sadrže svoje posebne paradokse jer se dolazi do zaključka da sloboda, beg, sopstvo mogu da dovedu do dezorijentacije isto kao što to može nekonvencinalno da uradi sloboda pojedincu, dok zajednica, koreni i porodica mogu istovremeno da pothranjuju i da sputavaju pojedinca, ali je na pojedincu da se uhvati u koštac sa shvatanjem koncepta slobodne volje. U ovom smislu, Šepard je Amerikanac koliko i Vitman, na primer, ali je i modernista koliko i Handke ili Beket. Ne možemo druge da krivimo za naše izbore, ali itekako možemo da kritikujemo društvo za nametanje veštačkog koncepta slobodne volje. Porodica je institucija de facto, posebno ako se posmatra kroz društvenu prizmu. Da li to znači da danas možemo da kritikujemo bilo koje društvo zato što su mitovi pogrešno tumačeni, ili su prilagođavani potrebama pojedinaca ili pojedinih interesnih grupa. Odgovor je, po mom mišljenju – ne. Svako od nas snosi odgovornost. Snaga pojedinca je važna i jaka, ali to ne znači da pojedinac treba da bude iznad institucija. I tu ne smemo više, ni kao pojedinci ni kao društva da pravimo greške.

 

Foto: Nikola Živanović/livevideo rs

 

Postfordizam i popularna kultura u Americi su u mnogo čemu doprineli denuklearizaciji američke porodice, međutim, oni je nisu uspeli dezintegrirati u potpunosti. Može li to danas uraditi postpandemijska kriza ekonomije tako što će je pretvoriti u finansijski neodrživu društvenu jedinicu? I da li će metaverzum (futuristički trodimenzionalni internet), kao deo velike industrije zabave, a koji je kao zajednički virtualni prostor određene zajednice nastao primenom proširene stvarnosti, moćno udariti na tradicionalno shvatanje porodice na našim prostorima?

 

LjV: Porodica se nalazi u u stalnom stanju tranzicije jer se svaki član kreće kroz životne cikluse, a sama porodica prelazi iz jedne faze razvoja u drugu, i to je datost sama po sebi. Smatram da u borbi protiv prirode ljudska vrsta ne može ništa drugo da učini osim da je izgubi. Sve veće političke, ekonomske i društvene promene utiču na teksturu porodice. Modernizacija i globalizacija, zajedno sa ekonomskim faktorima, mogu da budu merne jedinice morfoloških promena  iz tradicionalnog tipa porodice u nuklearnu porodicu, ali ostavimo sada to po strani jer uvek možemo druge da krivimo za naše greške illi nedostatke. Za održavanje institucije porodice ništa manje važno predstavlja i pitanje roda. Zatim, važno je pitanje individualnog identiteta, kao i kultura iz koja porodica potiče. Tako su rodno osvešćeni muškarci od velike  važnosti u tranziciji prema većoj rodnoj ravnopravnosti. Otpor prema preispitivanju položaja žene u društvu i pravima koja ona realno ima neretko izaziva strah kod muškaraca, a muškarci umeju da osete iskonski strah ukoliko pretnja dolazi od osvešćenih žena. Svaki takav otpor praćen je krizom maskuliniteta, jer muškarci tada osete potrebu da preispituju svoju muškost. Ovo spominjem jer ima društava u kojima muškarci, ali i žene, smatraju da su muškarci neka vrsta čuvara pristupu određenim resursima i veštinama koje mogu da budu važne za neku društvenu promenu. Smatram da sociologija predstavlja ogroman doprinos u pronalaženju odgovora na Vaše i slična pitanja. Kontinuirani razvoj i promene u tehnologiji igraće ulogu u sukobima sa kojima će pojedinci, ali i čitave porodice, da se suočavaju u vremenima koja su tek pred nama. Čini mi se da će pitanje bezbednosti, prvenstveno pitanje bezbednosti dece, da predstavlja najveći izazov kako se tehnologija bude sve više razvijala. Smatram da je frustrirajuće, a često ume da bude i veoma opasno, izazivati one koji kontrolišu kapital, tehnologiju, državu. Međutim, ako posmatram dugoročno, može da bude još opasnije ukoliko se oni ne izazivaju. Istorija svedoči o različitim otporima koje su ljudi pružali kako bi se odupreli lošim društveno-ekonomskim uslovima života, koji svakako utiču na položaj institucije porodice. Tendencionzno sam istakla bezbednost dece misleći tu na sajber bezbednost zbog sve lakšeg pristupa Internetu i društvenim mrežama. Kada udara, neprijatelj to onda čini tamo gde će najviše da zaboli. Ukoliko se poljulja identitet ili okrnji integritet, ako se moral naruši i to bez stvarnog uporišta koje svako od nas može da nađe u porodici, ili u shvatanju porodice kao važne institucije, onda je neprijatelj svojim latentnim operacijama uticaja postigao više od pola cilja. Metaverzum može da udari na tradicionalno shvatanje porodice ukoliko simulacija porodice, praćena uništavanjem sistema vrednosti, preuzme vođstvo u odnosu na ontološki dokaz postojanja porodice. I moral je jak onoliko koliko je jaka svest o potrebi za njegovom manifestacijom u svakodnevnom životu.

 

Ova pandemija je do sada više puta inicirala pitanje distinkcije između fizičke i socijalne distance ljudi u društvu, čije tumačenje zapravo predstavlja grubo lingvističko poigravanje rečima, jer ono duboko u svom generičkom kodu sadrži semantičku protivrečnost. Da li ovakva interpretacija u medijskom diskursu ima za cilj da zbuni javnost čija je interakcija s naukom i onako uzdrmana?

 

LjV: Smatram da je snaga medijskog diskursa jaka onoliko koliko je jaka kognitivna, emotivna snaga publike koja prima poruke koje joj se plasiraju. Ono što je postalo neminovnost modernog doba jeste upravo stav da je politika ustvari tačka gledišta sa koje se posmatra svaka radnja, ne samo unutar društveno-ekonomskih, administrativnih, klasnih ili nacionalnih sistema kodova, već se transformativna moć politike vezuje za proces razvoja kako generacijskog tako i rodnog identiteta, odnosno rodne osvešćenosti. Identitet, a zatim i integritet, od ključnog su značaja za odupiranje konformizmu koji društvu nameće određena ideologija utemeljena na semantičkoj protivrečnosti koju ste decidno istakli u Vašem pitanju upućenom meni. Ontološka je pretpostavka da sva ljudska bića imaju instikt za slobodu, ne samo volju već i biološku potrebu. Istorija ljudskog ponašanja pokazuje žudnju za slobodom. Nedostatak političke kulture je paradoksalno simptom nepoverenja u istu. Premalo je nas ovde u regionu u stanju da razume teške izbore sa kojima se danas suočavamo, premalo nas poseduje sposobnost da racionalno promisli o tim izborima, a premalo nas je da čak to i pokušamo. Ne treba ishitreno za ovakvu letargičnost duha da krivimo lenjost ili moralnu izopačenost jer naš svet je zaista postao prilično složen. Razlika između onih koji mogu da se bave današnjim složenim pitanjima i ostatka društva može eksponencijalno da se širi jednako brzo kao i jaz između bogatih i siromašnih koji je vidljiviji ljudskom oku. Štaviše, većina stručnjaka je podeljena u nezavisne grupe i ne mogu da analiziraju pitanja koja prevazilaze njihove uske specijalnosti. Koliko hemijsku nauku i njene nesagledive razmere danas zaista razumeju tipični fizičari, da ne govorim o ljudima koji nisu imali potrebu za praktičnom primenom ove nauke. Ovo se mora promeniti. Iako je trenutno nemoguće znati obim i prirodu onoga sa čime ćemo se suočiti nakon Kovida, verujem da će se izdvojiti potreba da se transformišu vlade, da se obnovi ekonomija i da se društvo učini pravednijim. Nauka u ovim transformacijama ima ključnu ulogu, a naročito etika.

 

Foto: Nikola Živanović/livevideo rs

 

Svedoci smo da se često puta postavljaju deontološka pitanja o ispravnosti pojedinih mera koje su preuzete u cilju sprečavanja i suzbijanja pandemije. Stoga, postavlja se jedno kantovsko pitanje o autonomiji i slobodi čoveka, ali u isto vreme i o etičkoj poziciji koja polazi od dužnosti kao osnove moralnosti, znajući da su etički principi ekstrinzične prirode u vidu grupe pravila, dok su moralni principi intrinzične prirode u vidu moralnih načela. Koliko se ovde dovodi u pitanje Kantov kategorički imperativ o moralnom zakonu koji počiva na imanentnim moralnim obavezama koje proizlaze iz autonomije individue i slobodne volje?

 

LjV: Pandemija može da se tumači kao test volje i spremnosti pojedinaca i društava kojima oni pripadaju da u praksi primene Kantov kategorički imperativ o moralnom zakonu. Moralni zakon je princip po kome slobodne osobe upravljaju sobom i svojim ponašanjem, jednako poštujući slobodu drugih osoba. Prema Kantu, sloboda je osnovni princip morala. Primera radi, američki mislilac Hauard Zin smatrao je da je ideja da ljudi mogu da budu slobodni bila zastrašujuća za one koji su na vlasti jer oni ne mogu da tolerišu liberalne ideje. Mogli bi da tolerišu ideje koje pozivaju na reforme, ali ne mogu da tolerišu odsustvo autoriteta. Često se u savremenim društvima postavlja pogrešna hipoteza da su koncepti moći i slobode jedan drugom suprotstavljeni. Oni su zapravo komplementarni, što možemo da vidimo u tome da sloboda nema značajnu ulogu u prirodnim naukama ali, s druge strane, nauka ne može da anulira ideju slobode. Moral transcendira promisao o tome kako i zašto biramo svoje postupke, dok se politika bavi time kako naše akcije utiču na postupke drugih i drugi nam je dokaz da mi postojimo i da naši postupci imaju adekvatnu rezonancu prema drugom i prema društvu. Međutim, kako u društvenim tako i u prirodnim naukama, prema Kantu, princip je isti. Princip prava, ili političke pravde, govori nam da moramo da delujemo samo na način koji ne sprečava druge da se ponašaju onako kako bismo se mi ponašali u datom momentu. Da bih koncizno odgovorila na Vaše pitanje zadirući u samu suštinu problema koji izlažete pozvala bih se na odnos politike i idelogije per se i na značaj ideologije u konstruisanju kako individualnog tako i kolektivnog identiteta. Povezanost ideologije sa političkim i društvenim interesnim grupama ne znači da snaga ideologije treba da se svede na manipulisanje slobodom kao osnovnim principom morala. Ideologija ne može da se dokaže iskustvom, što se i pokazalo kroz proizvodnju društvene realnosti ali u tome zapravo i jeste njena moć. Dakle, ideologija ne može da se svede na principe koji nemaju svoju osnovu u nauci. Osvrnimo se na realističko tumačenje Kantove etike. S jedne strane, postoje realistična tumačenja prema kojima je moralni zakon zasnovan na jednoj ili više objektivnih vrednosti koje su nezavisne od bilo kakvog voljnog čina. S druge strane, postoje tumačenja prema kojima je naš kognitivni pristup moralnom zakonu, a samim tim i moralnim obavezama, uopšte, intuitivan. Prema tome, naša svest o moralnoj obavezi je rezultat sprovođenja tog principa prema našem sopstvenom nahođenju, koje može da ima konsekvence. Da bi se sačuvala autonomija individue i slobodna volja, individua treba, osvešćena ovom spoznajom, da shvati da se razvijanje jedne ideologije ili ideološke agende ne dešava mehanički već da zavisi od intelektualnih aktera i posrednika koji prenose ideološke poruke. Ideologija je moćna ukoliko uverljivo odgovara na velike probleme određenog doba i može da opstane ukoliko obuhvata iskustva iz različitih istorijskih razdoblja a da u tom procesu ne okrnji svoj integritet i doslednost svojim idejama. Isti princip važi i za mislećeg pojedinca. Svako od nas je slobodan onoliko koliko je jaka naša volja za spoznajom snage koju upravo naša svest o našoj sopstvenoj slobodi ima.

 

Poznati italijanski kantautor, pevač i tekstopisac Frančesko Gučini je na početku pandemije prošle godine izjavio na državnom radiju Rai1 kako na budućnost gleda s razočaranjem, jer u prirodi je da ljudsko biće vrlo skoro zaboravi na prošle tragedije i da nastavi život kao i pre, te da nam neće biti bolje nakon pandemije i da se ne nada puno u budućnosti nakon nužde koja bi nas, kako mnogi veruju, mogla ujediniti i pretvoriti u “bolje ljude”. Da li je ovakav pesimističan komentar odmeren trenutnoj situaciji?

 

LjV: Veoma poštujem rad gospodina Gučinija i tekstovi njegovih pesama su mi dragi, ali ne bih se složila sa njim, bar ne u potpunosti. Lično sam optimista, a ono što mi, između ostalog, uliva nadu jeste činjenica da ste odlučili da mi postavite ovako važna, čak transcendentalna pitanja i da će ovaj intervju ugledati svetlost dana.

 

 

 

Intervju pripremio i uradio Gordan Stošević