Foto: Lična arhiva Jove Bakića
Objavljeno 15. maja/svibnja 2018. od Il Grido del Popolo©
Gde sebe pozicionirate na levom političkom spektru? Ko Vam je idejno najbliži od levih grupacija i pojedinaca u svetu?
JB: Crpeo sam uticaje s različitih strana – prevashodno iz idejnog vrela Prosvetiteljstva (gde ne spadaju samo levičari), od liberala, npr. Imanuela Kanta i Džona Stjuarta Mila, preko izvorne socijaldemokratije, npr. Augusta Bebela, Roze Luksemburg i evrokomunizma, do različitih boljševičkih i anarhističkih struja. Posebno mesto imaju sociolozi liberalne usmerenosti Maks Veber i Karl Manhajm, te levičarski mislioci Antonio Gramši i Noam Čomski. Mislim da je isključivo opredeljivanje za ove ili one levičare iz prošlosti prečesto predstavljalo razlog za neproduktivne sektaške sukobe u sadašnjosti, za koje mislim da predstavljaju rak-ranu levice. Osim toga, levicu treba osloboditi od intelektualno jalove i suštinski zaglupljujuće dogmatike i egzegeze radova idejnih uzora iz prošlosti. Navođenje ličnosti iz prošlosti neretko svedoči o autoritarnosti savremenika, jer društveni uslovi su se značajno promenili u odnosu na drugu polovinu XIX ili prvu polovinu XX veka.Danas su mi bliski drugarice i drugovi iz Podemosa i Sirize. Vrlo mi je teško palo lomljenje kičme potonjoj, ali nisam spreman da ih oštro kritikujem, jer njihova pozicija bila je i ostala izuzetno teška. Treba ih razumeti, pomoći im, izvući pouke iz njihovoga poraza…Uopšte, levica mora da bude kako nacionalno tako internacionalno solidarna.
Prošle godine je obeležena 100. godišnjica Oktobarske revolucije. Kako gledate na nasleđe Oktobra i u čemu je njegov značaj za levicu danas?
JB: Oktobar je smrtno preplašio kapitaliste i njihove političare. Lenjin je odlično procenio politički trenutak za revoluciju, te da kapitalizam puca tamo gde je najtanji, a Rusija je bila najslabija karika.To je uslovilo i očovečenje uslova života u kapitalizmu, što mu je, doduše, produžilo život, ali je i radnicima omogućilo da žive u kapitalizmu znatno bolje no što bi inače živeli. Socijalizam je, pak, posredstvom autoritarne modernizacije, doneo velika dostignuća onima koji su dotad zaostajali u razvoju, naročito u zdravstvu i obrazovanju, industrijalizaciji i urbanizaciji, masovnom opismenjavanju i omogućavanju dotad nezabeležene društvene pokretljivosti (npr. u bivšoj Jugoslaviji), omogućivši neslućen napredak većini društava u Istočnoj Evropi i u Aziji (ne u svim, jer Čehoslovačka je, primerice, kao relativno razvijeno društvo pre II svetskog rata, u evropskim razmerama, nazadovala u autoritarnom socijalizmu, dok sada ponovo napreduje). Ono što je problematično odnosi se na autoritarnost koja je svakako obeležila dvadesetovekovni socijalizam i omogućila njegovim protivnicima učinkovitu kritiku.U tom smislu, Lenjin je promašio kulturološki, jer je Rusija bila dosta zaostalo društvo, gde nisu mogle da se prime baš sve socijalističke ideje.No, ne treba smetnuti s uma da je i na Zapadu proces industrijalizacije i modernizacije išao uz dosta žrtvi.Međutim, danas bi bilo pogrešno autoritarnim putem graditi socijalizam, jer se vreme izmenilo. Levičari nikako ne smeju zaostajati za drugima u demokratičnosti. Naprotiv, oni moraju biti istinski demokrati, koji se vidljivo razlikuju ne samo od liberalnih branitelja oligarhijskog poretka, već i od suštinski autoritarnih i tek na rečima zastupnika tobožnje radikalne demokratije na krajnjoj desnici, kao i od sopstvenih autoritarnih predaka.
Koji istorijski događaj je, za Vas, ključan za levicu? Koja istorijska ličnost simbolizuje ideale levice?
JB: Svakako, Francuska buržoaska revolucija, nastala na temeljima Prosvetiteljstva, jer ona je u prvi plan istakla revolucionarne vrednosti jednakosti, slobode i bratstva među ljudima. Levica od tog trenutka ima zadatak da ostvari u praksi ove ideje. Ispostavilo se, naime, da se u kapitalizmu ove vrednosti ni izbliza ne mogu ostvariti, iako je kapitalizam, kako je pisao Marks, najveći revolucionar u istoriji, jer razara milenijumski trajne i okoštale strukture društvene hijerarhije. Naravno, Karl Marks i njegov Manifest komunističke partije, te stvaranje Prve internacionale, predstavljaju dalji razvoj ne samo ideja, već i prakse levice.
Kako tumačite pojam slobode? Šta su nužne pretpostavke za slobodu i slobodnog čoveka?
JB: Bez slobode, jednakost, kao vrhovna vrednost levice, vodi u autoritarnost. Levičari sebi ne mogu dopustiti da još jednom budu autoritarni. Kako bi Marks kazao: „Sloboda pojedinca je uslov slobode svih“.
Šta za Vas predstavlja društvenu pravdu? Da li može postojati pravda među nejednakim pojedincima i subjektima u društvu, koje je visoko hijerarhizovano?
JB: Društvena pravda je pomalo izlizan pojam. Jednakost je svakako korisniji, iako i ovaj pojam liberali razumevaju na jedan način („jednakost pred zakonom“, kao da siromah i bogataš zaista mogu biti jednaki pred zakonom), a levičari na drugi (od ukidanja društvene podele rada koja bi dovela do ostvarenja primitivne jednakosti u siromaštvu, kao što je slučaj u maoizmu, do relativne socijalne jednakosti među levim socijalnim demokratima i anarhistima). U tom smislu, Vaše pitanje sadrži odgovor. Nema društvene pravde u neegalitarnom društvu.
Kolektivno vs individualno: Da li slobodni pojedinci čine kolektiv ili kolektiv čini slobodne pojedince? Takođe, šta mislite o paroli da „nema slobode za neprijatelje slobode“?
JB: Rado ponavljam Marksovu misao: „Sloboda pojedinca je uslov slobode svih“. Što se drugog pitanja tiče, ko određuje da je neko neprijatelj slobode? Za liberale su komunisti i fašisti podjednako neprijatelji slobode. Za mene su krajnji desničari neprijatelji slobode. No, da li im treba zabraniti delanje? Oni bi levičare svakako stavili van zakona. Uopšte, protiv sam zabrana, jer one mogu od zabranjenih stvoriti nacionalne mučenike (pogledajte npr. Šešelja ili Tuđmana ili Izetbegovića), praveći od njih potencijalne nacionalne vođe. Bolje je upotrebljavati neka suptilnija sredstva borbe. Levičari treba da budu prevashodno pametniji, a tek nakon toga, i snažniji od drugih, ako žele uspeh.
„Čovek se rađa slobodan, ali je svuda u okovima“, kaže Ruso. Koji su to društveni okovi najopasniji i najštetniji, kojih se čovek mora najpre osloboditi?
JB: Bojim se da ih ne mogu sve navesti, jer i sam mogu biti nekim nesvesno okovan. Čini mi se da su kapitalizam, imperijalizam, nacionalizam, konfesionalna isključivost i mađijska religioznost (treba je razlikovati od istinske religioznosti) i patrijarhalnost, te zdravorazumski okviri predstavljanja stvarnosti u kojima se oni reprodukuju, oni okovi s kojima se nikako ne mogu ostvariti ni jednakost ni sloboda ni bratstvo među svim ljudima.
Kakav je vaš odnos prema religiji i crkvi kao institucionalizovanoj religiji? Da li je crkva prirodni saveznik svakog klasnog društva? Kako levica treba da se odnosi prema religiji i crkvi?
JB: Citiraću Voltera: „Smrvite bestidnicu!“ Religija je legitimna, jer ima je u svakome istorijski zabeleženome društvu, ali crkve najčešće užasno zaglupljuju narod. Pogledajte samo današnju omladinu u Srbiji, čiji se predstavnici masovno krste u sredstvima gradskog prevoza kada ona prolaze kraj pravoslavnih bogomolja. Time oni ne svedoče o svojoj religioznosti, što misle da rade, već zapravo daju dokaze o sopstvenom robijanju jednoj mađijskoj svesti, pošto veruju da će naterati božanstvo da ih štiti, samo ako se prekrste dok prolaze kraj hramova. Oštriji duhovni pad naroda kojem pripadam nisam mogao ni da zamislim tokom 1980-ih, kada mi je smetao borbeni i katkad primitivni ateizam partije kojoj sam pripadao, pa iako se odnosio prevashodno na prve dve decenije nakon 1945. Drugim rečima, ako ste religiozni, možete se moliti onome u šta verujete i bez crkvi. Što se mene tiče, spadam u agnostike i pristajem uz Kantovo načelo da treba poštovati „zvezdano nebo nadamnom i moralni zakon u meni“, te da svako ljudsko biće moramo uzimati „uvek kao cilj i nikada kao sredstvo“.Religija danas služi i kao identitetska oznaka. Levica baštini deo hrišćanskog nasleđa, pogotovo o egalitarnosti. Pokazalo se, međutim, da je hrišćanski socijalizam konzervativna ideologija. Vidimo to na primeru nemačke Socijalno-hrišćanske unije(CSU), čiji je jedan od nekadašnjih lidera, Štraus, izjavio: „ne sme postojati nijedna demokratska stranka desno od CSU“.Tako jedna konzervativna stranka, pokrivena hrišćanstvom, nastoji da se proširi i na prostor radikalne desnice, a opet sve u sluzbi kapitalističkog sistema. Pozitivan primer, ipak, vidimo u latinoameričkom pokretu tzv. teologije oslobođenja, koji baštini ranohrišćanske egalitarne ideje.
Pomenuli ste Gramšija, koji je pisao o „kulturnoj hegemoniji“ kapitalizma. Da li smatrate da se danas kapitalizam više drži na nametnutom kulturnom obrascu, nego na samoj logici kapitala?
JB: To je umnogome tačno, ali je važno shvatiti da je logika kapitala proizvela postojeći kulturni obrazac koji, u povratnoj vezi, ovekovečuje logiku kapitala kao bezalternativnu. Kapitalizam se nametnuo i ideološki, i predstavio svoje vrednosti kao pitanje zdravog razuma. Sistem je zasnovan na takmičenju za materijalna dobra i društveni status, pa se pojedinac pita „koji je moj status u društvu“, jer mu sistem neprestano nameće nove potrebe. Kapitalizam se oslanja na već višegeneracijski ukorenjene okvire predstavljanja stvarnosti, gde mislimo da sami vršimo izbor, a izbor nam je, zapravo,unapred podmetnuosistem. Primerice, razni predmeti s likom Če Gevare ili Josipa Broza Tita, ličnosti koje su bile antikapitalistički usmerene, danas se prodaju kao roba i donose profit proizvođaču i prodavcu, a kupac ove robe, dok uživa u detinjastoj ubeđenosti da je upravo sopstvenim izborom kupio antikapitalističi simbol, zapravo učestvuje u slavi kapitalizma. Pa ipak, mi odlučujemo da li prihvatamo sistem i podmetnuti izbor ili mu se suprotstavljamo, pokušavajući da zaista promislimo koji bi drugi izbor za nas bio najbolji. S druge strane, postoji opasnost da liberalnu kulturnu hegemoniju, zameni radikalno-desničarska, koja je opasnija, jer u sebi ima levičarske elemente. Fašizam, dok je delovao kao pokret, sadržao je dosta antikapitalističke retorike, a kada je postao režim, pokazalo se da je reč o istinski reakcionarnom pokretu (što su pametnije glave znale od samoga početka). Antikapitalistička retorika se odnosila tada, kao što se i sada odnosi npr. kod italijanskog pokreta CasaPound, samo na pripadnike nacije, a ne i na sve ostale koji joj nisu pripadali ili su se fašistima na ovaj ili onaj način suprotstavljali. Ne zaboravite, Porše je, po Hitlerovom nalogu, stvorio „bubu“, s namerom da bude „narodni auto“ (Volkswagen), dostupan nemačkom radniku.
Koji su osnovni izazovi današnjice na koje levica treba da odgovori i ponudi rešenja? Kako levica treba da deluje u cilju dobijanja poverenja i šire akcije?
JB: Levica prvo mora što jasnije da odredi glavnog neprijatelja. Drugim rečima, oni koji ne vide kapitalizam kao glavnog neprijatelja, ne mogu spadati u levicu.Fašizam i krajnja desnica su svakako najvidljiviji neprijatelji levice i protiv njih se mora voditi bespoštedna borba, jer oni spadaju u najrđavije lice kapitalizma. Kada oni zavladaju društvom, vode borbu sve do fizičkog istrebljenja ne samo levičara, već i svih onih koje smatraju manje vrednim i stranim.Takođe, borba protiv imperijalizma velikih sila mora imati prevagu nad borbom protiv nacionalizma onih koji se opiru imperijalističkim ciljevima, što ne znači da se protiv potonjih ne moramo boriti. Naprotiv, moramo, ali nužno je da budemo svesni naših prioriteta. Svaki nacionalizam ima važnu ulogu pravdanja kapitalizma i interesa kapitala, a nacionalizam koji pravda imperijalističke pretenzije uvek je najodvratniji.Patrijarhalnost i svaki vid konzervatizma predstavljaju bitnog neprijatelja levice, ali nikako ne mogu imati primat nad kapitalizmom kao neprijateljem, jer oni prevashodno i jesu u funkciji njegovoga pravdanja i onemogućavanja uviđanja istinskih interesa prevashodno žena i seljaka, ali i drugih društvenih grupa.Naposletku, ako se levica ne okane sektaških budalaština (svaka teža reč je dobrodošla) ostaće ono što je danas, nebitna politička snaga kojoj se neprijatelji rugaju.Osim toga, levica mora artikulisati demokratske težnje građana u političkoj zajednici. To znači da svaki čovek ima svoj put samooslobođenja. No, sloboda podrazumeva i odgovornost, zato je veoma važan značaj obrazovanja. Pojedinac nenaučen na slobodu, štetiće sebi i okolini. Solidarnost i jednakost moraju biti vrhovne vrednosti. Međutim, jednakost i sloboda su protivrečne vrednosti, i zato treba biti oprezan. Ako levica bude dovoljno ubedljiva, onda će građani shvatiti da nema bolje odbrane njihovih interesa. Lično sam protiv stavljanja akcenta na identitetska pitanja, jer se to onda pretvara u posebnu ideologiju, što ne znači da levica ne treba time da se bavi i štiti svaki pojedinačni identitet. Najvažnije je, međutim,da levica nipošto ne sme dozvoliti da radikalni desničari tobože brane demokratske vrednosti, dok se bore za vlast autoritarnih i rasističkih klika, pod dimnom zavesom borbe protiv liberalne demokratije, a još manje sme dozvoliti liberalnim i konzervativno-liberalnim braniteljima oligarhije i njenih interesa da pod krinkom „liberalne demokratije“ pravdaju vladavinu bogate manjine u njenom sopstvenom interesu.
Kakve su perspektive levice u Srbiji i regionu?
JB: Ove perspektive presudno zavise od razvoja levice u centru svetskog kapitalističkog sistema. Srbija se danas nalazi na kapitalističkoj periferiji.To, međutim, ne znači da ovde ne treba ništa da radimo. Naprotiv, treba se organizovati, kako bi se učestvovalo u svetskim revolucionarnim događanjima, kada na njih dođe red.
Šta bi, po Vama, bio moderan socijalizam danas? Koji ključni elementi političkog poretka i političkih institucija bi bili uključeni?
JB: Ključna je veza između socijalizma i radikalne demokratije. Levica mora pokazati da je znatno bliža demokratskom idealu od suštinski oligarhijskog kapitalizma i tzv. predstavničke demokratije, te da je radikalno-desničarska tobožnja odbrana radikalno-demokratskih ustanova (referendum, narodne inicijative itd), tek jedna prevara u cilju uspostave neke vrste etnokratije, u boljem slučaju, odnosno autoritarno-rasističke vladavine, u gorem. Ova, pak,predstavlja korak unazad u odnosu napostojeću oligarhiju. Drugim rečima, socijalizam će biti demokratski ili neće postojati. Ovo znači da levica mora bezostatno pristajati uz vrednosti Prosvetiteljstva. Mora se braniti sloboda, socijalizam je podbacio u pitanjima slobode, ali ne na uštrb jednakosti, tj. mora se zastupati sloboda misli, govora, savesti i veroispovesti, štampe, pravo na život svakog pojedinca koji se oružano ne suprotstavlja revolucionarnoj promeni odnosno uspostavi društva jednakosti.Takođe, treba biti oprezan da se odluke ne donose na uštrb prava manjine, jer radikalna demokratija, za razliku od liberalne koja proizvodi oligarhiju, može posredstvom manipulacije nekim radikalno-demokratskim sredstvima, prevashodno referendumom, proizvesti autoritarnost.
Intervju pripremio i napravio Igor Maksimović
