Foto: Lična arhiva Dušana Maljkovića

Objavljeno 2. jula/srpnja 2018. od Il Grido del Popolo©

Navršilo se 49 godina od čuvene Stonewall-ske pobune u SAD, kojom je otpočela borba LGBT zajednice protiv represije države, a za ravnopravan društveni tretman i status. Šta za Vas lično predstavljaju ti događaji i kako ih posmatrate iz današnje perspektive?

DM: Za mene su oni danas lepo sećanje i nešto što sa današnjom stvarnošću gay pokreta, generalno, nema puno veze. Pobuna je bila protiv države, a mi danas, zapravo, imamo obrnutu situaciju da je gay-lezbejski pokret dominantno orijentisan na saradnju sa državom, tako da su se stvari za poslednjih pola veka, u tom smislu, dramatično izmenile. Zapravo, pobuna je bila podignuta protiv policije koja je upadala u gay barove i maltretirala ondašnje posetioce i posetiteljke. Danas, recimo, u Srbiji postoje razni edukativni kursevi koje LGBT organizacije prave za policiju, tako da verujemo da je ona danas manje homofobična. Taj integracionizam sa gay brakovima, sa usvajanjem dece i tom pacifikacijom čitavog pokreta koji je pre 50 godina bio izrazito revolucionaran i levo i antirasistički orijentisan, imao jednu širu političku paradigmu, danas njegovom mainstream-izacijom, uključenjem u društvene tokove, on postaje pokret koji se bori za ljudska prava jedne manjine za regulisanje nekih elementarnih prava i nema ništa više od onog velikog revolucionarnog potencijala koji je imao u kontekstu seksualne revolucije. Tako da, eto, zbog toga je to jedno lepo sećanje. Sećanje na jednu propuštenu mogućnost. Nešto što, da je ostalo orijentisano šire od samog pitanja seksualnog identiteta, da se bavilo i dalje klasom i rasom i polom i drugim režimima diskriminacije, onda bi, možda, danas od njega bila sasvim drugačija priča i ne bi bilo saradnje sa policijom, nego bi i dalje bila borba protiv policije, ali znamo da, nažalost, to nije slučaj.

Koje ličnosti predstavljaju istorijske ikone LGBT zajednice, najzaslužnije za promociju LGBT kulture? Da li se sa nekom od njih i lično identifikujete?

DM: Možda sa Oskarom Vajldom. Vajld je bio socijalista, pre anarhista. Ja sam preveo njegovu knjigu „Duša čoveka u socijalizmu“. Drugi deo tog eseja je posvećen uvođenju socijalizma i Vajld je tu dao neke dobre argumente, kao neko ko je tragična ikona gay pokreta, koji je zbog svoje homoseksualnosti, prvo završio u zatvoru dve godine, a kasnije umro, od posledica svega što mu se dešavalo. On je insistirao na tome da mi ne treba da se bavimo malim popravkama sistema, nego da stvorimo pretpostavke unutar samog društva, recimo, na osnovu kojih će siromaštvo biti nemoguće. Dakle, ne humanitarizam, već društvo u kom nema bede. Slavoj Žižek se nedavno pozvao na dobrog starog Oskara Vajlda, tako da kad je on počeo da ga citira, onda i ja, svakako, mogu za njega, bez rezerve, da se opredelim. Mislim da je prošle godine izašao film, koji još čekamo da uđe u distribuciju, o Oskaru Vajldu, Rupert Everet ga igra, i govori o tim danima, te dve godine u zatvoru u Redingu. Ja sam preveo i „De profundis“, koja upravo govori o njegovim tamničkim danima, to je pismo upućeno ljubavniku Alfredu Daglasu, koji ga je, iz Vajldove perspektive, i doveo do tragičnog kraja. Ne samo on, nego sticaj okolnosti koji je neposredno povezan sa njihovom vezom. Tako da, ako ljude zanima kultura, preporučujem taj film, da se upoznaju sa njegovim poslednjim danima, da vide kako izgleda Vajldov pad, verovatno najbolje plaćenog umetnika svog vremena, zabavljača aristokratije, osobe koja je išla od zabave do zabave, od banketa do banketa. Imao je svu slavu, novac, sem tragične ljubavi koja ga je i dovela do tako strašnog kraja. Njega je Andre Žid u Parizu bukvalno hranio. Umirao je u jednoj bednoj hotelskoj sobi i nekoliko dana pred smrt je rekao da ima užasne tapete i da jedno od njih mora da ode. Nazalost, otišao je Vajld.

Koliko borba LGBT populacije ima sličnosti sa borbom za opšte ljudska prava i slobode?

DM: To bi trebalo da bude kompatibilno, da ide jedno uz drugo . Ono što je problem danas jeste da je Pride u Njujorku 1969. tražio jednu širu emancipaciju, za sve potlačene, ne samo za seksualne manjine. Danas smo stigli do toga da je aktivizam koncipiran tako da je prepušteno svakoj grupi da se sama bori, da sama artikuliše sopstvene zahteve. To ima jednu vrstu prednosti, jer naravno da svaka posebna grupa je ona koja najbolje zna i niko ne može da preuzme njenu agendu i da kaže, recimo, sad ću ja kao belac da se bavim crnačkim pravima. Mi u tome prepoznajemo rasizam, ali sa druge strane ta fragmentacija političke borbe nam smanjuje mogućnost jednog zajedničkog širokog pokreta, ukida nam mogućnost postavljanja univerzalnijih pitanja kao što su pitanja klase, ne dozvoljava nam da mislimo pojmove kao što su seksualna orijentacija, da u nju uključimo i heteroseksualne osobe, jer seksualnost je važan deo svačijeg identiteta. Postoji tu niz problema, no, takav je danas dominantni, liberalni aktivizam i mislim da je to nemoguće dovesti u vezu. Pre bih rekao da levi pokret treba integrisati u neke antihomofobične zahteve, a tražiti savez sa ovako postavljenim dominantnim liberalnim gay pokretom je nešto što, mislim, ne treba raditi.

Koliko je za Vas važno pitanje identiteta i da li smemo i možemo to pitanje gurnuti u drugi plan? Kako gledate na međusobne optužbe levičara oko primata klase i identiteta?

DM: Pitanje identiteta postaje vrlo važno kada je povezano sa preživljavanjem ili sa opstankom, da zaoštrimo stvari. Dakle, ako će vas neko da ubije na ulici zato što ste crnac ili gay ili nešto treće, to je onda, svakako, pitanje od životne važnosti. To je ono što ja često govorim svojim prijateljima na levici kada krenu da pričaju o klasnom pitanju. To zavisi od konteksta, gde šta može da se pojavi kao odlučujuće. Tačno je da je klasno pitanje prožima ogromnu većinu ljudi, ali ponekad su neki drugi režimi diskriminacije izrazito fatalni i opasni po razne ljude, i treba i na njih obratiti ozbiljnu pažnju. Ako ste žena, mogu da vas siluju, da vas seksualno napadnu, mogu da vam učine najrazličitije loše stvari, samo zato što ste žena i na to treba obratiti ogromnu pažnju. Treba postaviti oba pitanja, i klasno i identitetsko, tražiti veze između njih. Treba izgrađivati solidarnost, ali na određenim političkim osnovama, to je ono što je za mene ključno.

Kako ste se Vi lično izborili sa svojim seksualnim identitetom u okviru društvenog aktivizma? Kako su na to reagovali tvoji saborci? Da li je to nešto što ste im, prosto, saopštili kao neku činjenicu i oni to prihvatili ili ste morali da im objašnjavate?

DM: Ne znam, nisam se borio. Ja sam krenuo sa aktivizmom kada sam imao 20 godina. Mene je ta nepravda bolela. Smatrao sam da moram nešto da uradim. Tako da je nekako bilo normalno biti out-ovan, barem za mene. To je nešto što je tada bio ogroman problem za moje gay prijatelje, koji su, naravno, želeli da budu anonimni i ne baš previše viđeni, iz razumljivih razloga, ali stvari su se izmenile po tom pitanju i danas imamo javno out-ovane gay osobe. Ali još uvek postoji ogromna većina pripadnika LGBT zajednice koji su nevidljivi, ne smeju nikome da kažu, skrivaju se itd… To je jedan od većih problema koji danas imamo, da je država deklarativno emancipovana, sa sve Anom Brnabić na čelu Vlade, a da je društvo izrazito homofobično i dalje, i ne vidim kako će se taj rascep u budućnosti uopšte regulisati i da li tu stvari mogu da se premoste. Mislim da ne, to je jedna izrazito loša situacija, jer državni nivo proizvodi iluziju da je sve rešeno, a gay ljudi u Srbiji se masovno žene, skrivaju iza institucije straight braka. Inicijativa koja se čula na ovom junskom Pride-u, u vezi sa brakom, me zatiče u tom smislu da nisam siguran ko bi to pravo upotrebio. Da li je to ono šta sad treba da je u fokusu, kada još uvek nismo uspeli da stignemo ni do tačke kada nema fizičkog nasilja? Organizacija „Da se zna“ i dalje beleži takve forme ekscesa i njihovi izveštaji pokazuju da je prebijanje, ne gay osoba, nego osoba za koje se pretpostavlja da su gay, i dalje nešto što se dešava u Srbiji i u Beogradu. Tako da meni taj nivo aktivizma deluje daleko primarniji od neke bračne zajednice, registrovanog partnerstva i kako god se već to zvalo.

Kako istorijski gledate na odnos levice (komunista, anarhista, socijalista…) prema LGBT populaciji? Zašto je anarhistička podrška bila daleko izraženija od komunističke? 

DM: To morate da pitate Ratibora Trivunca! (Hahahhahaha…) Mi znamo da su nakon Oktobarske revolucije u Rusiji ukinuti zakoni koji su diskriminisali homoseksualnost. Ukinuti su u nekom paketu. Možda namera nije bila da se konkretno, sama homoseksualnost, kao takva, više ne dovodi u pitanje u kontekstu u kojem je ranije to rađeno – kao nešto protiv prirode, nemoralno itd… No, to jeste velika i važna sistemska stvar bila, ti zakoni su ukinuti i bez obzira da li je Boljševička partija imala emancipatorne namere u tom smeru ili ne, to je bilo jako značajno za živote ljudi tamo, u tom trenutku. Oni su mogli bez straha od zakonske represije da se upuštaju u seksualne odnose, što ne znači da nije bilo straha od moralnih konsekvenci, koje pokušava da reši i savremeni gay pokret. Dakle, ne samo zakonska, odnosno, državna izmena, nego i promena u shvatanju ljudi, jer nešto može biti zakonski prihvatljivo, a moralno i dalje osuđivano, represovano. A ako pričamo danas, recimo u Srbiji, levica je relativno nehomofobična, ali naglasak je na onom relativno. Niam siguran koliko gay osoba koje su out-ovane danas mogu da deluju u levom pokretu, koliko ih ima, koliko su vidljivi itd… Tu postoji jedan još uvek ozbiljan problem u tom smislu, a čini mi se da postoji problem i sa ženama, ogromna većina na levoj sceni su muškarci. Levica u tom smislu ima još da radi i da, možda, iz te perspektive, ni od Lenjina, ni od Oktobarske revolucije, ne treba da imamo preterano velika očekivanja, kada ni nakon sto godina posle svih priča, posle svih revolucija, i seksualnih i klasnih, još uvek imamo, 2018. godine, još uvek ne u potpunosti emancipovanu scenu, po pitanju homofobije i feminizma.

Fidel Kastro je 2012. godine, izjavio: „Ako ne promenimo patrijarhalnu i homofobičnu kulturu, ne možemo da napredujemo kao društvo, a to želimo, jer je moć emancipacije kroz socijalizam.“ On se tom prilikom izvinio pripadnicima LGBT populacije na Kubi za diskriminatorski odnos države prema njima nakon Revolucije, a posebno tokom 70-tih godina. Koliko ste saglasni sa ovim stavom?

DM: Slučaj Kube je, svakako, nešto što treba prokomentarisati. Ja sam čitao intervju koji je kubanska ambasadorka u Beogradu dala za „Optimist“, gay magazin, i ona je bila vrlo diplomatična, što je bilo očekivati od nje i vrlo se oprezno odnosila prema homofobičnoj epizodi iz 70-ih godina. Ona je pokušala da objasni da homofobija nije tamo došla sa komunističkom revolucijom, nego da postoji još iz prethodnih režima, pre svega, iz doba španske vladavine i Katoličke crkve koja je bila izrazito homofobična. Kastro se izvinio, mislim da je to sjajna stvar, da je to što je rekao odlično i da to pokazuje da jedna komunistička zemlja takođe može da bude gay friendly i da prizna greške koje su u tom smislu postojale. Tako da, ja danas kada razmišljam o emigraciji, ja bih zaista voleo da odem na Kubu i živim tamo, iz više razloga. Čini mi se da je to poslednje mesto gde globalni kapitalizam još uvek nije stigao. I da Kuba, čini mi se – ne znam, nisam bio – izgleda kao utopija Tomasa Mora. Ako se Fidel Kastro izvinio, znači da se to može. Ko je veći levičar od njega? On je odgovorio vrlo jasno na pitanje koje tu treba da ide, i ja se slažem da to mora da se desi u okviru socijalizma i da može da se desi. Ako želimo danas jednu plodnu političku kooperaciju, mislim da je okvir socijalizam i drago mi je da Kastro na tome insistirao.

Na koji način istinski leve snage mogu pomoći da se razbiju predrasude prema LGBT zajednici? Postoji li elitizam u LGBT zajednici?

DM: Postoji elitizam, kao što postoji svuda. Postoji i u levim krugovima. I tu se elitizam ogleda u ideji ko je bliži određenim fondacijama i ko je bliži određenom istinski levom apsolutu. To su za mene smešne, dečje i malograđanske priče. Samo ću konstatovati to. Elitizam postoji svuda, mi živimo u dominantno građanskom društvu, koje je, takvo kakvo je, postavljeno elitistično, pa kad profesor univerziteta ode u penziju on je i dalje profesor univerziteta u penziji, iako je to, očigledno, kontradikcija, a kada se pekar penzioniše, on je samo penzioner. Ako je generalni okvir takav, naravno da postoji elitizam. Postoje gay ljudi koji misle da su bolji od drugih zato što su gay, ali ja ne mislim da je išta od toga tačno. Ono što čini stvarnu razliku seksualne orijentacije ili rase ili pola je sama diskriminacija. Kada vi nekoga diskriminišete zbog nekog svojstva, to je ono što proizvodi problem i razliku. U društvu gde nema homofobije, neke veće razlike mislim da ne bi postojale, kao što danas ne postoje neke veće razlike u poimanju između ljudi koji su levoruki ili desnoruki, a postojalo je vreme kada se to smatralo važnim, da svi pišemo desnom rukom. Dakle, neko lično svojstvo u zavisnosti od istorijskih okolnosti se izgubi, pređe u nešto drugo. Za dva-tri veka, možemo slobodno da zamislimo jedno bespolno, aseksualno društvo, kome ova naša današnja identitetska pitanja, prosto više neće biti aktuelna. Ako je nešto karakteristično za identitet, jeste da se on menja, da neke stvari naprosto izblede, da neke druge dođu u fokus.  Levica može da se bavi time, može da uključi neke članove u svoj program koji se time bave, može da dođe na Pride, da zauzme kritički stav, može mnogo toga… Ali je daleko važnija ta podrška, slanje signala da je levica otvorena za same gay ljude da budu tu prihvaćeni. Mislim da je to vrlo važan korak.

Često se, zlonamerno, svakako, ali i iz neznanja, koristi pojam „homoseksualizam“, što bi podrazumevalo da postoji nekakva ideologija homoseksualnosti. Kako gledate na tu pojavu?

DM: To je pojam koji srpska desnica koristi. Slobodan Antonić je prestao da koristi taj pojam, kao jedan od ideologa desnice, koji se ponajviše bavio gay pitanjem. Mislim da je on uspeo da ga dovede u vezu sa određenim ideološkim i političkim pretpostavkama, tzv. gay agendom, brakom, usvajanjem dece itd… On se bavio time u svojoj knjizi „Moć i seksualnost“, a mislim da su Dveri, kasnije, preuzele neka od njegovih zapažanja, tako da oni još uvek koriste to „homoseksualizam“ kao ideologija. Oni su delimično u pravu, u tom smislu što politički program gay pokreta postoji, ali on je javan i svima dostupan i to je nešto za šta se ljudi bore, ne preko nekih tajnih lobi organizacija koje upravljaju svetom, nego u javnom političkom prostoru, gde se odvija i ostatak političke borbe. Tako da ako postoji problem u tom smislu, o njemu može da se priča. To je dug i naporan proces, kao što vidimo, i proces koji se dešava uz ozbiljnu budnu javnost, uz ozbiljne i manje ozbiljne kontraargumente, nije ništa što tek tako može da se nametne i reši. Iz perspektive narednih, recimo, deset godina, ako se gay brak ovde uvede, pod ma kojim imenom, to pitanje uopšte neće biti više dramatično strašno, kao i usvajanje dece itd… Srpska desnica pokušava da to predstavi kao neku vrstu klizave padine, kad jednom dozvolimo „jedan užas“, onda će na kraju i nekrofili i zoofili da šetaju ulicama, da traže svoja prava. Mi znamo da se to nigde nije dogodilo i znamo da zapadnim društvima koja prednjače u ostvarivanju gay agende, se u tom smislu nikakva katastrofa nije dogodila – od one prirodne, u koju bi neki upisali mogućnost božanske kazne do društvene apokalipse.

Srbija ima na čelu svoje Vlade osobu ženskog pola homoseksualne orijentacije. Koliko je to dovoljno da LGBT pitanje prosto postane vidljivije i aktuelizovanije u javnosti, a koliko je potrebno da određena politika stoji iza toga?

DM: Ana Brnabić je rekla za sebe da je gay, a ne lezbejka. Tu tešku reč, očigledno, nije mogla da prelomi preko usta. I to je zanimljiva priča, zato što su istopolno orijentisane žene, pripadnice dve manjinske grupe. Žene su u brojčanom smislu većina, ali u patrijarhalnom kontekstu su manjina. Kada kažem manjina, mislim, naprosto, da su na pozicijama manje moći u odnosu na muškarce, a lezbejke su onda posebno isključenei, očigledno, ni Ani Brnabić se ne dopada, da na jednom mestu moći bude dvostruko diskriminisana, pa je izbegla da se na taj način identifikuje, već je odabrala jednu neutralniju odrednicu, kojaje, čini mi se, u javnosti prihvaćenija, a to je gay. Ja sam gay, to znači da imam seksualne odnose sa istom osobom, ali nemam neki jako izraženi identitet i tu se moja priča, otprilike, završava. Tako da mi se čini, da sa jedne strane, ono što je Ana uradila, odnosno, ono što je Vučić uradio sa Anom, predstavlja pinkwashing, pokušaj da se neke druge diskriminacione politike maskiraju tzv. proLGBT politikom, a sa druge strane to jeste važan korak za lezbejke, kao što sam već napomenuo, koje su u poziciji dvostruke diskriminacije. Neke prijateljice, sa kojima sam pričao na tu temu, osetile su se relativno osnažene i imale su pozitivan i afirmativan stav prema tome, bez obzira što nisu na strani režima koji je i postavio Anu Brnabić. Ja sam napisao jedan veliki tekst povodom njenog izbora. Ja sam tu pokušao da se fokusiram na to šta je tačno ona i kome omogućila i moj utisak, iz tog teksta, je da je ona omogućila, zapravo, buržoaskom sloju gay-eva i lezbejki da mogu da dalje unapređuju svoj položaj, ali sam se dalje pitao, šta to znači za onu lezbejsku radnicu koja radi u pekari za 15 hiljada, neprijavljena i rekao sam da mi se čini da to slabo može da ima neku vrstu podsticajnog elementa. Tako da mi se čini da ona ne radi u korist cele zajednice, nego u korist klasno privilegovanog dela njenom izrazito neoliberalnom politikom. U ekonomskom smislu, ona nema ništa drugo da ponudi osim onoga što je liberalni mainstream i to je ono što će, nažalost, većinu stanovnika Srbije, bez obzira na seksualnu orijentaciju, pol ili bilo koju drugu odrednicu, naprosto, ugrožavati sve više i više u narednim godinama. I to je moj problem sa Anom, ne, dakle, njena seksualna orijentacija, već njena ekonomska politika.

Intervju pripremio i napravio Igor Maksimović