Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage, ‘revolverski pucanj iznutra’.

Umeo je da obesnaži smisao tuđeg samoubistva, ali je sam podlegao apsurdu. Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutarnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: ‘Drugovi, ne spletkarite.’

Pa ipak, revolver nije opalio slučajno. Majakovskog nije ubila potisnuta lirika, prezaposlena nežnost. On je bio isuviše jak da bi ga mogli pobediti kanarinci. Drugačije su ptice kružile nad njegovom glavom.

Događaj se samo upola dogodio ukoliko ne nađe svoga pesnika. Oktobarska revolucija je našla svoga pesnika u Majakovskom.

Nikada nijedan pesnik neće izdržati pretvaranje svojih reči u delo, ma kakve bile te reči. Isuviše je buke, otpada i pogrešaka. Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika.”

Branko Miljković, “Pesma ostaje ako je ispevana u vremenu – trideset godina od smrti Vladimira Majakovskog“, Književne novine, april 1960.