“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci

Antonio Gramsci o Jugoslaviji 1924. godine

Objavljeno 17. februara/veljače 2022. od Il Grido del Popolo©

 

Izvorno objavljeno na regionalnom portalu Prometej.ba

 

Malo je poznato da je jedan od najvažnijih italijanskih marksističkih teoretičara 20. veka, Antonio Gramsci, ostavio kraći teorijski tekst o stanju u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca tokom 1924. godine. Država, koju Gramsci već tada naziva Jugoslavija, nalazila se u dubokoj političkoj krizi. Glavna opoziciona partija, Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) okončala je bojkot Narodne skupštine, shvativši da je u poziciji da obori Pašićevu radikalsku Vladu. Vođa HRSS, Stjepan Radić, putovao je po Evropi u potrazi sa saveznicima koji će mu pružiti nužnu podršku za transformaciju jugoslovenske države. Između ostalog, sastao se i sa Gramscijem u Beču, najverovatnije početkom 1924. godine. Sigurno se u isto vreme sastajao i sa drugim prvacima komunističkog pokreta, pre svega iz Jugoslavije i SSSR-a.

U to vreme, Komunistička partija Jugoslavije aktivno je težila stvaranju jedinstvenog fronta sa nacionalnim i seljačkim partijama. Gledište marksista bilo je da je nacionalno pitanje na Balkanu pre svega manifestacija seljačkog pitanja. Drugim rečima, nacionalno nezadovoljstvo imalo je izvorište u klasnom nezadovoljstvu siromašnog seljaštva. Stoga su komunisti pokušavali da stvore savez sa ovim seljačkim strankama, pre svega na osnovu politike prava na samoopredeljenje do otcepljenja. Ideja je bila da će radikalni secesionistički zahtevi seljaštva rezultirati destabilizacijom postojećih država i stvaranjem revolucionarne situacije. Neposredan uzrok razvijanja ovakvog gledišta bio je desničarski državni udar u Bugarskoj u junu 1923. godine, u kojem je ključnu ulogu igrala Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO). Komunisti su smatrali da je nesposobnost Bugarske komunističke partije (BKP) da adekvatno odgovori na nacionalne zahteve Makedonaca bila razlog što se VMRO okrenuo desnici, a ne levici, i da se takva situacija ne sme ponoviti u budućnosti. U Jugoslaviji, centralna partija sa kojom je trebalo sarađivati bio je HRSS, zbog svog radikalnog republikanskog programa i podrške hrvatskog seljaštva.

Gramsci zbog toga posebnu pažnju u tekstu posvećuje „hrvatskom pitanju“ i Stjepanu Radiću. Pitanje ga zanima ne samo zbog uticaja potencijalne revolucije u Jugoslaviji na događaje u Italiji, nego i zbog toga što želi da iskoristi odnos KPJ prema HRSS-u kao uzor za odnos KP Italije prema nacionalnim manjinama unutar sopstvene države, pre svega Austrijancima i  Slovencima. Gramsci prvo iznosi materijalističku interpretaciju situacije u Jugoslaviji, zasnovanu na političkoj dominaciji srpske dinastije Karađorđević i vojnih i birokratskih kadrova sa teritorije Srbije pre 1912. godine. 

Važno je pritom naglasiti, naročito uzevši u obzir istorijski netačne i tendenciozne interpretacije srpskih nacionalista, da komunisti koriste naziv „Srbi“ u klasnom smislu, misleći upravo na pomenuti monarhistički vojno-birokratski aparat. Gramsci nekoliko puta koristi izraz „protivsrpski“, misleći na političke snage koje se bore protiv hegemonije vladajuće etnički srpske kaste sa teritorije uže Srbije. HRSS tokom 1924. godine pokušava da postigne dogovor sa Demokratskom strankom (DS), koja je partija liberalno orijentisanih Srba takođe suprotstavljenih vlasti monarhije i Pašićevih radikala. Dakle, komunisti, kao i HRSS, računaju na stvaranje koalicije koja objedinjava sve narode Jugoslavije, uključujući i Srbe, protiv vladajuće srpske dinastije i vojske.

Zanimljivo je da su ovi procesi povezani i sa još jednim aspektom Gramscijeve analize, koji je ujedno i njegovo najdalekosežnije predviđanje iz ovog teksta. Naime, 1924. godine dolazi do izdvajanja Samostalne demokratske stranke (SDS), partije Srba Prečana koja je bila na pozicijama unitarnog Jugoslovenstva, te se distancirala od DS-a zbog saradnje sa HRSS-om. Međutim, narednih godina, SDS će preći na federalističke pozicije i stvoriti koaliciju sa Radićem, koja će postati poznata kao Seljačko-demokratska koalicija (SDK). Komunisti će krajem dvadesetih i početkom tridesetih na razne načine sarađivati sa srpskim i hrvatskim strankama članicama SDK u borbi protiv hegemonije radikala i Karađorđevića. U ovom članku Gramsci ispravno predviđa da će, u slučaju takvog objedinjavanja opozicije, Karađorđevići izvršiti državni udar i zavesti diktaturu, što se i dogodilo 1929. godine.

Gramsci nudi veoma pronicljive uvide u razmišljanje Stjepana Radića kao političara, te donosi jedinstvenu i intrigantnu interpretaciju njegovih političkih ciljeva. Smatra da je njegov krajnji cilj nezavisnost Hrvatske, iako sa istorijske distance Radićeva karijera deluje više fokusirana na preuređenje Jugoslavije kao federacije nego na otcepljenje. Skeptičan je prema potencijalu Radića za uspešno vođenje revolucionarne politike u marksističkom smislu, ali smatra da ga, uzevši u obzir podršku i autoritet koji uživa kod seljačkih masa, treba shvatiti ozbiljno. Komunisti generalno nisu polagali nadu u stvaranje političkih koalicija sa nekomunističkim strankama, nego su želeli da kroz saradnju s njima dovedu do zaoštravanja klasne borbe i što većeg prelaska masa na stranu Komunističke partije.

U svojoj analizi, Gramsci se pokazuje kao poprilično ortodoksni „marksista-lenjinista“, odnosno pristalica dominantne linije Kominterne koja u godinama nakon Lenjinove smrti pokušava da artikuliše doktrinu lenjinizma. Upravo zbog toga, Gramsci će postati i ostati verni pristalica Staljinove linije, koju je doživljavao kao jedinu ispravnu. Ovo je naročito zanimljivo (i ironično) uzevši Gramscijevu potonju popularnost, kako u antistaljinističkoj komunističkoj tradiciji, tako i među reformističkom levicom koja ne teži revolucionarnom zbacivanju kapitalizma.

Kulminacija Gramscijevog rada sa Jugoslovenima bilo je njegovo učešće u Jugoslovenskoj komisiji na Petom proširenom plenumu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, održanom u proleće 1925. godine. Na tom Plenumu, Gramsci je branio liniju Kominterne po pitanju borbe za pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, koju podržava i u pismu koje sledi. Nije poznato kako su se odvijali drugi planovi o kojima Gramsci piše. Svakako je izvesno da je KP Italije prihvatila lenjinističku viziju samoopredeljenja do otcepljenja, i na toj osnovi sarađivala sa seljaštvom iz redova nacionalnih manjina, kao i druge partije južne i jugoistočne Evrope. Osnivanje Komunističke partije Albanije koje spominje dogodiće se tek 1941. godine, mada je Albanska komunistička grupa u Moskvi osnovana već 1928. godine. Nije poznato da li je došlo do šire razmene mišljenja između Jugoslovena i Italijana o nacionalnom pitanju. U nastavku sledi Gramscijevo pismo, napisano aprila 1924. godine:

Centralnom komitetu Komunističke partije Italije

19 april 1924. godine

Za C[entralni] K[omitet] KPI

STJEPAN RADIĆ I SITUACIJA U JUGOSLAVIJI

Dragi drugovi,

Iz novina ste već upoznati sa opštom prirodom trenutne političke krize u Jugoslaviji. Uzevši u obzir bliske odnose između Balkana i Italije, zbog kojih svaki bitan događaj u jednoj zemlji ima posledice u drugoj, smatram da je korisno da vam predočim konkretne informacije o situaciji u Jugoslaviji i naročito o pokretu hrvatskog seljaštva pod rukovodstvom Stjepana Radića.

  1. Nacionalno pitanje

Jugoslovenska kriza poprima politički oblik u okvirima nacionalnog pitanja. Pošto velika većina Hrvatske podržava Radićevu stranku, koja kaže da je republikanska i federalistička, glavni akteri krize postali su Pašić, vođa srpske Narodne radikalne stranke, centralističke i monarhističke partije, te sam Radić, koji od nedavno pokušava da se pozicionira kao predstavnik svih jugoslovenskih nacionalnosti koje ugnjetava vojna i administrativna hegemonija Srba. Socijalni izvor nacionalnog pitanja zapravo je agrarno pitanje, koje komplikuju sledeći politički faktori:

1) Srbija je najmanje industrijalizovana od tri glavne nacije koje sačinjavaju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Iz strateških razloga, srpski industrijalci želeli bi da koncentrišu industrijska postrojenja Hrvatske i Slovenije na srpskoj teritoriji, gde će biti manje izloženi italijanskoj, nemačkoj i mađarskoj invaziji. Monarhički centralizam po ovom pitanju nudi ključnu podršku srpskom kapitalu.

2) Jugoslovenski birokratsko-vojni aparat je u rukama Srba, koji su proširili stari aparat na novu teritoriju i sistematski isključuju pripadnike drugih nacionalnosti. Ova srpska hegemonija najočiglednija je u armiji, čiji mnogobrojni oficirski kor, organizovan u tajnu organizaciju koja se zove „Bela ruka“, predstavlja najjači instrument monarhije i centralizma.

3) Međunarodni odnosi. Pašićeva Vlada i monarhija uživaju poršku Francuske, kojoj je u interesu da uspostavi jaku militarističku državu istočno od Italije, koja bi zamenila Austro-Ugarsku kao silu ravnoteže, kako na Balkanu, tako i u slučaju rata između Italije i Francuske. Pokret Radića i drugih nacionalnosti uživa podršku Britanije, koja sa neodobravanjem posmatra srpski nacionalistički militarizam, bojeći se da on može izroditi novi balkanski i novi evropski rat.

  1. Ko je Stjepan Radić?

Imao sam priliku da se susretnem sa Radićem na par sati, te mi je tom prilikom detaljno objasnio svoje koncepcije i političke planove. Teško mi je da rezimiram svoj utisak o njemu. Radić je lukav i sposoban, ali ne mislim da je veliki državnik, što je preduslov za uspešno sprovođenje njegovih planova. Rekao bih da je vrhunski taktičar, sposoban da reši neposredna pitanja kompromisima kojima uvek ostavlja mnogo manevarskog prostora za sebe, ali nije nikakav strateg. Po opštim pitanjima zauzima utopijska gledišta. Iz realnih odnosa između suprotstavljenih snaga stvara apstrakcije, daje preveliku važnost ideologiji i, što je još važnije, ideologiji koja je maglovita, humanitaristička i demokratska. Ona može biti od koristi u javnim govorima koji podstiču nalete misticizma među hrvatskim seljaštvom, ali ne može pomoći pri davanju suštine državi. Naravno, ovaj subjektivni utisak se mora dopuniti uzimajući u obzir dva bitna faktora: 1) čak i kada Radić iznosi svoja gledišta, bavi se politikom, to jest iznosi ih na način kojim će stvoriti povoljnu političku situaciju za sebe; 2) svestan je realne slabosti sopstvenih snaga u igri međunarodne politike na Balkanu i pokušava da, na način na koji on misli da treba, iskoristi konflikte između velikih sila za svoje ciljeve.

  1. Uloga Hrvatske

Pašićev Vlada uspela je da se formalno održi u trenutnom sastavu skupštine samo zato što se Radićeva frakcija, koja se sastoji od oko sedamdeset poslanika, odlučila na sistematski bojkot parlamenta. Kada je Radić, u dogovoru sa drugim opozicionim snagama, promenio taktiku, te je grupa njegovih poslanika otišla u Beograd da preuzme mandate i položi zakletvu, situacija se preokrenula, i došlo je do krize Vlade. Vlada je trebala da pređe u ruke opozicije na čelu sa Davidovićem, ali to bi dovelo do zvaničnog početka krize sa dalekosežnim posledicama, bez jasnog izlaza za srpsku monarhiju. Pored toga, u redovima opozicije očigledno nije došlo do uspešnog ujedinjenja različitih programa. Bilo je mnogo oklevanja i kolebanja koja su išla na ruku Pašiću da bi ostao tu gde jeste i stvorio mogućnost za nove izbore. Međutim, kriza je pokazala da, u igri parlamentarnih snaga, Hrvatska može da ograniči moć Srbije i da ona predstavlja glavnu opasnost za trenutni status quo, s obzirom da se postavlja otvoreno i zvanično kao vođa svih protivsrpskih i protivmonarhističkih snaga.

  1. Radić i fašistička politika

Setićete se kako su neko vreme i D’Annunzio i Mussolini imali pozitivno mišljenje o Radićevom pokretu. U D’Annunzijevom dokumentu koji sam video sopstvenim očima u julu 1920. godine, kada sam prvi put pozvan da posetim Rijeku, bilo je napisano manje-više sledeće: „Stjepan Radić je moj (D’Ann[unzijev]) duhovni brat i Rijeka će uvek njegov pokret snabdevati i podržavati svim snagama. Kao i ja, Stjepan Radić želi da seljaštvo učini osnovom novog načina života, jer ono predstavlja čistu i neiskvarenu istorijsku silu itd, itd.“ U periodu kada se borio za osvajanje moći, Mussolini je isto delovao blagonaklono prema ugnjetenim narodima generalno, a naročito prema balkanskim. Popolo d’Italia objavljivao je članke egipatskih nacionalista, a uredništvo je redovno primalo posete političkih emigranta iz Crne Gore, Makedonije, itd, kojima je Mussolini obećavao podršku i davao savete. 

Pre potpisivanja sporazuma sa Jugoslavijom, Mussolini je poslao Attilija Tamara kod Radića, pretpostavljam sa konkretnim predlozima: Mussolini sigurno ne bi potpisao sporazum da su Radić i Hrvatska bili spremni na revolucionarno suprotstavljanje Srbiji. Drugim rečima, Mussolini bi se dogovorio s Radićem i materijalno pomagao hrvatsku borbu za nezavisnost da je zauzvrat dobio Rijeku i delove Dalmacije. U suprotnom slučaju, Italija bi sklopila sporazum sa Srbijom na štetu Hrvatske. Zatim, nakon što je došlo do tog sporazuma, Radić je zaključio da u njemu postoje tajne vojne klauzule usmerene protiv Hrvatske. Po mom mišljenju, italijansko-jugoslovenski sporazum bio je važan faktor koji je ubedio Radića da treba da promeni svoje političke planove i okrenuo ga ka levici. Pre sporazuma, Radić je računao naročito na britansku pomoć i stoga, posredno, italijansku. Njegova lična mišljenja o fašizmu bila su namerno nejasna i sistematski je tražio dogovor sa buržoazijama drugih jugoslovenskih naroda umesto sa radničkom klasom i seljačkim strankama. Prema pitanju Sovjetske Rusije odnosio se agnostički. Ispostavilo se da je Britanija, koja ga je jednostavno iskoristila za sopstvene diplomatske ciljeve, bila zadovoljna ishodom italijansko-jugoslovenskog sporazuma. Radiću je samo obećano da Britanija neće podržati Pašića ako, ohrabren novostečenim položajem, izvede državni udar i uspostavi vojnu diktaturu. Ovo je slaba uteha Radiću, a pritom je, u svoj svojoj oskudnosti, i neizvesna.

  1. Radićeva nova orijentacija

Posledica ovoga bila je da Radić danas gleda u smeru Rusije i saradnje sa radničkom klasom – barem u datom trenutku. Kaže da seljačke mase nemaju drugog saveznika osim proletarijata, da nema demokratije osim demokratije radnih slojeva. Izrazio je spremnost da se učlani u Seljačku internacionalu u Moskvi i izjasnio se protiv Zelene internacionale u Pragu i protiv međunarodnog sturcizma. Po njegovom viđenju, ključna greška Stambolijskog (pored njegovog vulgarnog materijalizma) bila je u tome što je suprotstavljao selo gradu; dakle, ne seljaštvo buržoaziji, nego seljaštvo gradu kao celini, i stoga takođe i proletarijatu. Izražava divljenje prema Sovjetskoj Rusiji i veruje da je ona jedini stabilni entitet u savremenom svetu, koji brani jedina jaka vojska, Crvena armija, koja je jaka upravo zato što počiva na volji naroda. Na osnovu ruskih uslova, smatra opravdanim diktaturu i crveni teror, ali naravno veruje da će revolucija u civilizovanoj Evropi moći da se sprovede bez toga. 

U političkom okviru Jugoslavije, ova nova orijentacija Radića dovela je do krize Pašićevog kabineta. Hrvatska republikanska seljačka stranka, koja je sada ostavila svoj lokalistički partikularizam iza sebe, pokušala je da napravi koaliciju sa slovenačkim klerikalcima (Korošec), sa muslimanima Bosne i Hercegovine (stranka dr Spahe) i sa demokratama iz Davidovićeve stranke. U beogradskoj skupštini, ovo znači guranje Pašićevih radikala u manjinu. Pored toga, Radić pokušava da izvan parlamenta stvori seljačke pokrete i organizacije različitih zemalja (Slovenije, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Crne Gore i Makedonije); ti pokreti bili bi istog tipa kao i hrvatski, drugim rečima protivsrpski, republikanski i federalistički. Nada se da će napraviti sličan pokret i u Srbiji. Svoj sporazum sa buržoaskim predstavnicima poput Davidovića, sa klerikalcima poput Korošca i predstavnicima muslimanskih begova poput dr Spahe, Radić pravda kao neposrednu taktičku nužnost koja služi stvaranju novih uslova koji će pogodovati razvoju narodnog pokreta u izvornom smislu, kao pokreta radništva i seljaštva.

  1. Mogući ishodi krize

Parlamentarna situacija koju je stvorila Radićeva nova orijentacija je veoma ozbiljna i puna nepredvidivih mogućnosti. Politička struktura mlade Kraljevine je slaba, a njen administrativni aparat i vojna prisila je jedva održavaju. Ako Radićev plan uspe, to jest ako zaista uspe da okupi koaliciju koju namerava, monarhija će izvesti državni udar da bi se spasila.

Ozbiljnost situacije očituje se u činjenici da je kralj lično pozvao gospodu Davidovića i Korošca i pokazao im navodne račune za novčana sredstva koja je Radić primio u Rusiji. Ovo je samo po sebi monstruozno. Kralj, koji je po zakonu „sveti i neprikosnoven“ i kojeg Radić ne može tužiti zbog laži i klevete, odlučio je da da svoj autoritet ovoj prevari, bez davanja dokaza za svoje tvrdnje. Čak i kada uzmemo u obzir da je Jugoslavija na Balkanu i da je srpska dinastija naviknuta na takve intrige, ovaj događaj je ozbiljan i značajan. Pokazuje da se neće preterano obazirati na ustavnost kada odluče da unište opozicijske planove. Korupcija, ucene i zastrašivanje su prvo, a otvorena upotreba oružane sile drugo sredstvo koje će militaristička banda srpske dinastije koristiti da bi održala moć. 

Bilo bi naivno očekivati da Radić nije svestan ovih opasnosti i da njegova humanitaristička ideologija nije dorasla zadatku koji pred njega stavlja opasnost državnog udara. Kao što sam već istakao, smatram da je Radić previše sposoban da bi dozvolio sebi da ga potpuno obuzmu ideologije koje su za njega, po mom mišljenju, samo oruđa njegova borbe. Poteškoće proističu iz prirode i socijalnog karaktera Radićevog pokreta, koji je pokret seljačkih masa, bez jakih kadrova, razbacan po mnoštvu udaljenih sela. Radić kaže da se u principu ne protivi oružanoj pobuni i revolucionarnim metodama, ali da su one za njega samo poslednje sredstvo. Kaže da bi, ako i kada mu zatreba, vrlo lako došao u posed mnogobrojnog oružja, čak i bez prihvatanja aktuelnih ponuda Mađarske ili Italije. Ali nije teško predvideti da će se po pitanju naoružavanja naći u veoma lošem položaju. Ne veruje da je moguće da se fašizam poput onog u Italiji pojavi u Jugoslaviji, i na mnogo načina je u pravu. Ali njegov optimizam je neosnovan kada se radi o suprotstavljanju srpskoj vojsci i žandarmeriji, a još više ako bude morao da se sukobi sa stranom vojskom, na primer italijanskom ili sa fašističkim paravojnim formacijama. Smatra da nijedna vojska danas (sa izuzetkom Crvene armije) nije sposobna da vodi regularni rat, naročito ne protiv naroda koji će izgraditi slobodne (skoro sovjetske) institucije, kao što će učiniti hrvatski narod. Kaže da je na Tamarove prikrivene pretnje odgovorio kontra-pretnjama. Drugim rečima, rekao mu je da će, ako se italijanska vojska usudi da napadne na Hrvatsku, hrvatski narod ne samo proterati osvajače sa svoje teritorije, nego i osloboditi Slovene koji žive na teritorijama koje je nakon rata anektirala Italija. Mislim da, čak i ako je od mene zatajio šta zaista misli o nekim temama, njegovo razmišljanje pokazuje mnogo utopizma. Štaviše, slično je utopizmu koji je vladao među mnogim ruskim drugovima u vreme Brest-Litovska, kada su mislili da to što nemačku vojsku sačinjavaju proleteri znači da ne postoji mogućnost da će oni prihvatiti da se bore protiv Radničke Države. Pored toga, teško je zamisliti kako Radić namerava da okupi vojnu silu neophodnu da bi parirao neizbežnim protivudarima koje će izazvati njegova politička taktika.

  1. Jugoslovenska komunistička partija

Jedino rešenje mora biti savez seljaštva sa radništvom, savez između proletarijata i raznih seljačkih pokreta iz redova nacionalnih manjina. Međutim, teško je ovo predstaviti Radiću kao rešenje, jer je Komunistička partija Jugoslavije više metafizički entitet nego organizacija u pravom smislu te reči, osim u smislu uticaja komunističkih ideja. Ali upravo ono što je najvažnije u trenutnoj situaciji jeste postojanje učinkovite organizacije sa svim svojim ograncima. Upravo po nacionalnom pitanju Partija je podeljena na dve frakcije, jednu koju vodi Sima Marković (drug koji se trenutno nalazi u zatvoru) i onu koju vodi Kaclerović, koji trenutno uživa podršku većine Izvršnog komiteta Partije. Sima Marković nudi delimično rešenje nacionalnog pitanja, koje je ustavno i koje, po mom mišljenju, nikoga neće zadovoljiti. Kaclerovićeva frakcija na papiru prihvata rešenja Kominterne ali nije sposobna za rad jer je duboko iskvarena birokratskim vezivanjem za kancelariju i duhom frakcionaštva, te se održava na vlasti kroz sabotažu svih korisnih revolucionarnih inicijativa. Stoga de fakto u Jugoslaviji postoji onoliko komunističkih partija koliko i istorijskih pokrajina, iako trenutna akutna kriza zahteva najviši mogući nivo centralizacije. Pokret je naročito slab u Srbiji, gde bi trebao biti najjači; u Beogradu, čije gradsko veće je bilo pod kontrolom komunista 1920. godine, ilegalna sekcija partije sastoji se od dvadeset ljudi, od kojih su četrnaestoro intelektualci i profesionalni revolucionari, a šestoro su iz radničke klase, od toga četvoro kao deo sindikalne birokratije. Srpski komunisti negiraju postojanje nacionalnog pitanja, dok sa druge strane Slovenci kažu da bi u njihovoj državi, u slučaju plebiscita, 80% stanovništva glasalo za povratak pod austrijsku vlast. Markovićeva frakcija kaže da Kominterna treba da prestane sa subvencijama partije i ograniči se na finansiranje deficita nastalog izdavanjem partijskog lista, koji bi pritom trebao da ima jednog plaćenog urednika umesto sadašnjih četiri. Smatraju da bi samo na ovaj način, ukidanjem izvora finansija, mogla da se eliminiše birokratska okoštalost, pa da Partija obnovi svoj rad među masama. Kaclerovićeva frakcija uzvraća sa drugim optužbama. U međuvremenu, partija je paralizovana dok joj gori tlo pod nogama. 

U ovakvoj situaciji, nije ni čudo da je Radić postao vođa opozicije i da nije u mogućnosti da se jednom za svagda odvoji od demokratske buržoazije.

  1. Neki zadaci naše Partije

Više od bilo čega drugog, želeo sam da vam iznesem konkretne činjenice o situaciji u Jugoslaviji. Međutim, smatram da je na mestu da spomenem i par drugih stvari koje se direktnije tiču naše Partije. 

1) Nikada nismo jasno istakli koje je naše gledište o slovenskom i germanskom manjinskom stanovništvu koje je Italija anektirala nakon rata. Stoga mislim da bi bilo korisno da organizujemo razmenu mišljenja sa jugoslovenskom Partijom, da bismo zajedničkim dogovorom artikulisali političku liniju po kojoj ćemo postupati.

2) Generalno bi bilo korisno da ostvarimo bliži kontakt sa Balkanskom komunističkom federacijom, uzevši u obzir značaj Balkana za politiku italijanske države. Tokom Krfske afere, grčka Partija bezuspešno je pokušavala da stupi u kontakt s nama da bismo napisali zajednički manifest. Ovaj manifest je na kraju svejedno objavljen od strane grčkih drugova sa našim potpisom i još uvek ne znam da li ste vi toga zapravo svesni. Isto tako, postoji plan da se u dogovoru sa KP Italije formira komunistički pokret u Albaniji, gde, relativno govoreći, postoji veliki broj italijanskih radnika. Moramo da zapamtimo da u južnoj Italiji, a naročito u oblastima Apulija, Kalabrija i Sicilija, živi mnogo Albanaca (oko 300.000) i da su veze između Apulije i Albanije toliko razvijene da je Giornale delle Puglie imao strane na albanskom (ne znam da li to još uvek rade). Imamo li drugova među ovim italijanskim Albancima, ili među pomorcima koji plove između Barija i Albanije, itd, itd? Bilo bi korisno da znamo takve stvari da bismo mogli da budemo od pomoći ako nas Balkanska komunistička federacija pozove da budemo deo inicijative za osnivanje albanske Partije.

3) Naše novine bi trebale uvek da prenose članke iz Inprecorra koji se bave Jugoslavijom i generalno Balkanom.  Trebale bi da izbegavaju sistematsko pravljenje loših procena, kao što se nedavno desilo sa listom L’Unita, koji je predstavio partiju Stambolijskog, koja je radila sa komunistima, kao običnu gomilu avanturista. Trebali bismo da unutar našeg pokreta razvijemo dublje razumevanje balkanske politike i svest o vitalnom značaju Balkana za našu sopstveno revoluciju. Pozdrav.

Sardi

 

 

 

Autor teksta Stefan Gužvica

“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci