Објављено 6. августа 2021. од Il Grido del Popolo©
Спортски шоу-бизнис постао је најважније средство са којим се брише културна, слободарска и историјска самосвест људи и ствара капиталистички глобализам. Спорт је позитивистичка религија. Са њом се производи капиталистичко време које уништава историјско време и визионарску свест. У спорту нема будућности. У њему влада огољени социјални дарвинизам и прогресизам. Спорт представља тријумф техничке цивилизације над човеком.
Спорт је транспарентни облик произвођење капиталистичког света и најважнији начин капиталистичког дегенерисања људи. Не само да је дозвољено убиство „противника“, већ све крвавије спортске представе добијају спектакуларни карактер. „Публика воли мирис крви!“ – то је златно правило спортског шоу-бизниса. Спорт је реклама насиља, садизма, мржње, злочина… Спорт је постао индустрија смрти. У спортском шоу-бизнису не чују се вапаји поражених, већ урлици победника.
Спортом се глорификује технички свет. У спорту човек није лишен само људскости, већ и свог природног бића. Тело је инструментализовано на технички и деструктивни начин. У спорту човек је сведен на роботизованог гладијатора и каскадера. Том процесу одговара стварање само-деструктивног карактера. Многи спортови постали су спектакуларне самоубилачке дисциплине. Трке болида, мото-трке… су рекламни спот деструктивног капиталистичког ништавила.
Човек је у капитализму постао контејнер у који капиталистички медији убацују све веће количне духовног ђубрета које га ментално изобличују. Спортски шоу-бизнис има прворазредни значај у процесу заглупивања људи и њиховог дегенерисања као културних и друштвених бића. Спортска педагогија заснива се на васпитању које је лишено образовања. Истовремено, на стадионима се у виду навијачких група ствара лажна друштвеност са којом се укида слободарска и стваралачка друштвеност. Стадион није културна институција већ савремени концентрациони логор у коме се од младих стварају хорде варвара.
Спорт је средство за производњу коцкарске еуфорије. Коцкање је најгори облик тровања младих духом капитализма – у коме је стицање добара одвојено од њиховог стварања. И код нас је створена мрежа коцкарница под називом „Моцарт“. Име једног од највећих уметника модерног доба искоришћено је да би се рекламирао коцкарски бизнис са којим се уништава културно биће младих и људско достојанство. Срамно је да ни једна институција културе није устала у одбрану имена и дела Волфганга Амадеуса Моцарта!
Спортом се уништавају традиционалне религије. Уместо цркава, стадиони и спортске хале постале су најважнија култна места у савременом свету. Спорт је владајућа мондијалистичка религија и као такав најефикасније средство за обрачун са националним културама. Са спортским митовима уништава се историјска самосвест и идеја будућности. За убедљиву већину младих „историја“ нашег народа своди се на „незаборавне“ спортске догађаје који су добили митолошки карактер. Млади знају колико је пута Ђоковић победио Надала, али не знају ништа о Првом српском устанку и Његошевом делу.
Теза да људи на Западу „знају за нас“ преко „врхунских спортиста“ само говори о природи света коме настојимо да се додворимо и на односу тог света према нама. Због чега Запад не зна ништа о нашој слободарској историји и културној баштини? Што је најгоре, ми сами треба да вреднујемо себе путем критеријума путем којих нас Запад „вреднује“ – који нас лишавају свега што нас чини људима и што нам пружа могућност да опстанемо.
Проглашавање „врхунских спортиста“ за „идоле“ наше омладине исто је што и проглашавање црних „шампиона“ у САД „идолима“ црначке омладине која живи у сиротињским гетима. „Врхунски спорт“ је мамац путем којег владајуће капиталистичке групације лишавају светску сиротињу образовања и претварају је у савремене робове.
Спортски „идоли“ су најважније средство капитализма за стерилисање мењалачке енергије младих и произвођење квази-религиозне свести. Млади се поистовећују са „победницима“ који у њиховим главама постају „божанства“. Они су им компензација за то што су у свакодневном животу сведени на безнадежне губитнике. „Шампиони“ су најважнија духовна дрога за потлачене која их деполитизује и своди на слуге владајућег поретка. Званични „отац“ модерних олимпијских игара Пјер де Кубертен је кристално јасан: „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе која их држи под контролом“.
Имајући у виду да је капитализам довео човечанство на ивицу провалије спорт није само анти-слободарска већ и анти-егзистенцијална појава. Уместо да се млади образују, организују и боре да спрече уништење живота на Земљи они „навијају“ за подмештене „идоле“ који добијају од својих капиталистичких газди баснословне суме да би свели младе на навијачку масу.
Полазећи од скривене позадине спорта може се закључити да се не ради само о популистичком додворавању младима да би они били „под контролом“, већ о прљавој политичкој игри владајућих центара моћи који настоје да придобију навијачке групе за остваривање својих политичких и економских циљева. Свуда у свету навијачке хорде су најорганизованије друштвене групе које, као такве, имају највећи политички потенцијал. То су, заправо, паравојне формације којима командују вође подземља који су повезани како са влашћу, тако и са опозицијом и који користе навијачке хорде да би изнудиле материјалне и друге „уступке“.
У „демократским друштвима“ навијачке групе су легалне криминалне организације које се налазе изнад закона и као такве су средство за остваривање политичких и економских циљева капиталистичких центара моћи. Оно што чини да су оне „недодирљиве“ је то, што се састоје од младих људи који су лишени права на будућност и као такви су спремни на најгоре злочине да би стекли „поштовање“ у капиталистичком зверињаку. Они су усисали сву прљавштину капиталистичког света и са тиме се поносе. Они су права слика „слободног света“. Они су „хорде зла“.
Поражавајуће је да наше најважније институције културе – САНУ, универзитети, Српска православна црква, као и јавни медији и интелектуалци – ћутањем подржавају претварање наше омладине путем спортског шоу-бизниса у фашизоидне хорде, дрогераше и криминалце. Докле ћемо немо посматрати како мафијашке банде на стадионима, у спортским халама и коцкарницама претварају нашу омладину у масу идиота и одвлаче је на егзистенцијалну странпутицу?
Аутор текста Љубодраг Симоновић
