Објављено 14. mаја/svibnja 2019. од Il Grido del Popolo©
Поштовани читаоци, наш портал започиње са објављивањем фељтона, тако да ће те имати прилику да уживате у занимљивим историјским причама. Овај циклус започињемо са фељтоном на основу књиге “Православна инквизиција у Русији” од Јефима Фјодоровича Грекулова, у издању издавача “Наука” од 1964. године. За чији се превод са руског постарао члан наше редакције Игор Максимовић.
Јефим Фјодорович Грекулов
ПРАВОСЛАВНА ИНКВИЗИЦИЈА У РУСИЈИ
Академија наука СССР. Научно-популарна серија
Издаваштво „Наука“, 1964.
Садржај:
Увод
Глава I – Православна црква у борби против антицрквеног покрета
Глава II – Процеси против вештица
Глава III – Инквизиционе методе борбе са расколништвом
Глава IV – Манастирске тамнице и њихово коришћење у борби са антицрквеним и револуционарним покретом
Глава V – Насилно наметање православља међу народностима Русије
Глава VI – Екскомуникација и анатема
Глава VII – Распиривање националне и религиозне нетрпељивости као средство одвлачења маса од класне борбе
Глава VIII – Прогон просвете и науке
Увод
У дореволуционарној историјској литератури, изражавала се, истина, доста стидљиво, мисао, да се православна црква, исто као и католичка, користила инквизиционим методама обрачуна са онима који су иступали против религиозне идеологије и феудалног угњетавања, те да је у ту сврху имала посебну апаратуру.
Историчари су сматрали да је оснивање инквизиције у источној цркви везано за доба цара Теодосија у Константинопољу (IV век). Они су, такође, доказивали да је инквизиција постојала, не само у древној Русији, већ и на почетку XVIII века, у доба Петра I. „ Петар I“ – писао је један историчар у часопису „Руски весник“, 1891. године – „начинио је инквизицију и инквизиторе код нас и нема могућности да се порекне да су грађанске и црквене власти у његово доба и дуго времена после њега, биле прожете инквизиционим расположењем.“ Црквене власти су протествовале против покушаја да се разобличи инквизициони карактер делатности православне цркве. Утицајни црквени историчари, по наредби Синода, иступали су у штампи оповргавајући такве намере. Доказивали су да православна црква у Русији није знала за инквизицију и да није располагала таквим апаратом као католичка црква. Тако је познати црквени историчар М. И. Горчаков у чланку „Инквизиција у источној цркви“, полемишући са Владимиром Соловјевим, доказивао да иако се инквизициони процес сматрао главним канонским средством борбе са непријатељима цркве и није се замењивао другим облицима правних поступака само у католичкој цркви, у старим правилима православне цркве нема, наводно, извештаја о посебном суду који би се бавио гоњењем и осудом јеретика.[1]
Инквизициони институт је порицао и други црквени историчар Н. И. Барсов. У књизи „Да ли је постојала инквизиција у Русији?“, 1892. године, тврдио је да је оснивање Управе протоинквизиторских послова и других црквених установа, у доба Петра I, носило савршено невин карактер: они су само надзирали деловање епископа и црквених организација, а њихови иступи против јеретика и других непријатеља цркве, носили су случајан и недоследан карактер.[2]
Расправе о томе да ли је Русија имала инквизицију, заправо су се на томе и завршиле. Инквизициони режим у манастирским тамницама и другим црквеним организацијама, осветљавао се и у неколико других радова, али су ти радови или били забрањивани или репресирани. В. Г. Короленко у чланку „О инквизицији“, 1898. године, објављеном у часопису „Руско богатство“, говорећи о мрачњаштву и религиозном фанатизму распиреном од стране црквених инквизитора – католика, у граду Ковно (данашњи Каунас – прим. прев.), покушао је да разобличи и делатност православних инквизитора у царској Русији. Међутим, и тај чланак је био забрањен и цензурисан.[3]
Тек у годинама прве руске револуције, прогресивном историчару и јавном раднику, А. С. Пругавину, посрећило се да упозна руску јавност са инквизиционом делатношћу манастирских тамница.[4] Његови радови, засновани на архивским материјалима, доживели
су широк одзив у јавности. Новине тог доба, писале су да са страница његових књига „веју ужаси инквизиције“, и да иако је већ инквизиција прешла у област легенди, манастирске тамнице представљају савремено зло и у XX веку су сачувале специфичне црте мизантропије и окрутности.
Духовно вођство није престало да оповргава материјале објављене од стране Пругавина, али је радије ћутало о томе. Но, у годинама реакције, настале после слома Револуције 1905. године, даље разобличавање инквизиционе делатности православне цркве било је немогуће – њене интересе је поуздано чувао цео административни и полицијски апарат самодржавља.
Православни црквењаци су неретко критиковали католичку цркву због делатности њене инквизиције. Говорили су да инквизиција није канонска институција, да у канонима не постоји право цркве да подвргава смртним или другим казнама оне који одступају од вере; да је католичка црква присвојивши функције кривичног суда и организовавши унутар себе посебни орган – инквизицију, поступала неправилно, неканонски.
Оснивање инквизиције као посебног института, историчари везују за почетак XIII века, када је прогон јеретика био поверен монасима доминиканског реда. Но, и пре тога се католичка црква, огњем и мачем, обрачунавала са припадницима народних антифеудалних покрета, који су имали религиозн плашт. Католичка црква се борила против прогресивне друштвене мисли, против развоја просвете и науке. Она је спаљивала књиге и целе библиотеке, уништавала значајне културне споменике, убијала научнике.
Епископ Августин, који је живео у IV веку, разрадио је читаву теорију која оправдава масовна убиства људи који иступају против цркве, користећи за то текстове „Светог писма“ и учења „црквених отаца“.
Августин је доказивао да сам бог жели физичку ликвидацију људи који су против световне и духовне власти. Августиново учење уткано је у саме темеље делатности католичке инквизиције. Његове погледе су одлично усвојили и православни црквењаци.
Католичка црква је била један од најмоћнијих феудалаца. У својим рукама је сконцентрисала огромну економску и политичку моћ. По речима Ф. Енгелса црквени феудалци „експлоатисали су своје поданике исто тако беспоштедно као племство и дворјани, али су се понашали далеко бестидније.“[5] Православна црква је, такође, била највећи феудалац у Русији. Држала је неколико милиона сељака, које је угњетавала са особитом суровошћу, користећи за то добро прилагођен апарат принуде.
Борба народних маса против феудалног угњетавања често је добијала религиозни плашт, у виду разних јереси. Устајући против феудалне експлоатације, масе су се бориле и против цркве, зато што је црква оправдавала и штитила угњетавање, освећујући феудални строј божанским ауторитетом. По речима Ф. Енгелса, црква је заузимала положај „највеће друштвене синтезе и највеће друштвене санкције постојећег феудалног поретка. Очито, да у тим условима, су сваки напади у општој форми на феудализам, а пре свега напади на цркву, све социјалне и политичке револуционарне доктрине, морали сами по себи, истовремено, представљати и богословске јереси.“[6] Против антифеудалних покрета, који су имали религиозну облогу, био је усмерен, пре свега „духовни мач“, сједињен са „световним мачем“. Световна власт је, такође, користила инквизицију у борби са
јеретичким покретима, јер су јеретици, како је приметио Ф. Енгелс „били исто тако опасни непријатељи монархије у држави, као и папаства и цркве.“[7] Кажњавање јеретика спаљивањем на ломачи било је уведено у световно законодавство многих земља још у XII-XIII веку. Оправдања су се сводила на „божанске законе“.
Инквизиција је убрзо раширила своје органе у многим европским државама, где се црква, захваљујући инквизицији, претворила у најстрашније оруђе апсолутизма. Црква је примењивала такве мере застрашивања као што су: тајна полиција, денунцирање, конфискација имовине, мучења, спаљивање на ломачи. Истрагом се инквизиција, обично, није бавила, није имала установљени правни поступак.
Инквизиција је сама одређивала битност злочина против вере, сама је доносила пресуде, а затим предавала оптужене световној власти ради извршења пресуде. Од свих врста казни, инквизиција је преферирала смртну казну.
Тома Аквински (1227-1274) је оправдавао неопходност смртне казне за јеретике: „Јерес је већи злочин чак и од увреде господара.“ Лицемерно се противећи проливању крви осуђених, Тома Аквински је препоручивао спаљивање јеретика наживо, и такав начин обрачуна са јеретицима је ушао у праксу инквизиције. Почевши од друге половине XIII века, инквизиционе ломаче распаљене су у многим европским државама. Запаљене су и у Русији. Судбину јеретика овде су поделили чаробњаци, вештице и други непослушници према православној цркви.
У Русији, јеретицима су судили по „градском закону“ (Прохирон, Крмчија – кодифицирани институти византијског грађанског, кривичног, судског, црквеног права, који су постали и извори православног црквеног права – прим. прев.), али то је, по речима Н. М. Карамзина „била само једна пристојност.“[8] Иако православна црква није располагала таквим инквизиционим апаратом, какав је имала католичка црква, у борби са јересима, прикривајући, као на Западу, покрет против феудалног угњетавања, она је примењивала праве инквизиционе методе обрачуна: претрес и испитивање под мучењима и друге методе „дознавања истине“. Она је често водила цео судски процес добијајући одговарајућу пресуду и казну какву је желела. Православна црква је слала на ломачу јеретике и непослушнике властитом моћи, а световна власт је била само извршилац њених захтева и пресуда. Један од оснивача православне инквизиције, Јосиф Волоцки, прокламовао је да цар који не жели да се бори против јереси, није слуга божији, већ ђаво.
Своју инквизиторску делатност, православна црква је остваривала кроз судске органе, који су се налазили на располагању епархијским архијерејима, кроз Патријаршијски суд и црквене саборе. Она је имала на располагању и посебне органе створене за истрагу дела против религије и цркве – Уред духовних послова, Уред инквизиторских послова, Канцеларија за расколнике и Канцеларија за покрштавање и др. У Уреду духовних послова разматрана су дела бласфемије, јереси, магије, светогрђа. Дела против вере и цркве водила је, такође, организована при Синоду, 1721. године, тиунска управа. Уред духовних послова се бринуо за „чистоту православља“, обрачунавајући се са расколницима и јеретицима. Уред инквизиторских послова, водио је истрагу по „занимљивим“ и „нечујним“ делима. Уред је имао велики састав инквизитора, како у Москви, тако и у локалним местима; водио га је протоинквизитор, архимандрит московског манастира Данилова, Пафнутије. На
располагању Уреда инквизиторских послова били су сопствени писари, стражари и сопствени затвор.
Правим инквизиторским мучилиштем била је и Канцеларија за расколнике, која је постојала до 1764. године. Са оснивањем духовних конзисторија, 1744. године, дела религиозних прекршаја су прешла под њихову надлежност. Конзисторије су водиле истрагу дела против вере и цркве, затварале оптужене у сопствене тамнице, судиле им и пресуђивале. Најважније процесе је непосредно водио Синод. Он је примењивао исте инквизиционе методе утицаја, као и друге црквене организације. Манастирске власти су водиле процесе против људи неугодних влади и цркви, државши их у окрутним тамничким условима.
На инсистирање цркве, кривичним делима против цркве и религије бавили су се и световни истражни органи – Тајна полиција, Тајна канцеларија, Преображенски уред и др. Овде су долазила дела од црквених власти у оним случајевима када је за „откривање праве истине“ било потребно подвргавати оптужене мучењима. И овде је духовно вођство настављало да надгледа процес, добијајући извештаје са саслушања и изводе из истраге. Оно је љубоморно чувало своја судска права, не допуштајући њихово умањење од стране световних власти. Ако световни суд није показивао довољно оперативности или није примењивао методе мучења, они су се жалили на непослушност световним властима. На инсистирање духовних власти, Влада је више пута потврђивала, да су локалне власти обавезне да по захтевима епархијалних јерарха, примају од стране њих послате људе ради „пуне истраге“.
Католичка инквизиција као посебна установа, под притиском јавног мњења, била је уклоњена у већини земаља, у XVIII веку, али се инквизициони дух у тој цркви очувао током многих година. Католичка црква и у данашње време забрањује читање књига, стављених на посебне листе, у које спадају најбоља остварења светске литературе, напредне друштвено-политичке мисли; она удаљује од цркве истакнуте научнике, који имају храбрости да иступе против реакционарне религиозне идеологије; она осуђује демократске организације, оптужујући их да је њихова делатност усмерена против религије и цркве.
Инквизиционе методе обрачуна са прогресивном мишљу, са напредним друштвеним покретима, са људима који су иступали против религије и цркве, постојале су и у православној цркви.
Предложена пажњи читалаца, књига се бави инквизиционим апаратом православне цркве, њеном обрачуну са учесницима народних антифеудалних покрета, који су имали форму јереси, борбом цркве против друштвено-прогресивних схватања, против просвећивања народа и развоја материјалистичке науке.
Наставља се…
[1] „Правни летопис“, 1891, број 12, стр. 491-504.
[2] Н. И. Барсов: „Да ли је постојала инквизиција у Русији?“, Санкт Петербург, 1892, стр. 5-6.
[3] Овај чланак се чува у Одељењу рукописа Државне библиотеке В. И. Лењин
[4] А. С. Пругавин: „Манастирске тамнице“, Москва, 1905; такође: „У казаматима. Есеји и материјали о историји руских тамница“, 1909
[5] Ф. Енгелс: „Сељачки рат у Немачкој“, Москва, 1953, стр. 25
[6] Исто, стр. 34
[7] Архив К. Маркса и Ф. Енгелса, том 5. Москва, 1938, стр. 250.
[8] Н. М. Карамзин: „Историја руске државе“, том 5. Петроград., 1915, стр. 327.
