Објављено 30. јунa 2019. од Il Grido del Popolo©
„And all the dreams we had, I will carry on
As I watch the sun go down, watching the world fade away
All the memories of you come rushing back to me
As I watch the sun go down, watching the world fade away
All I want to do is kiss you once goodbye, goodbye…“
Овим речима из чувене песме „For a Friend“, групе Communards, Џими Самервил се, својевремено, опростио од Марка Аштона, свог дугогодишњег пријатеља, саборца, геј активисте и члана Комунистичке партије Велике Британије. Британска геј заједница обележила је 32. годишњицу Аштонове преране смрти, бројним манифестацијама у његову част. Више од три деценије име Марка Аштона и даље је живо, упркос чињеници да је преминуо у својој 26-тој години од последица АИДС-а. За тако кратак животни век, Марк Аштон је за своју заједницу и друге дискриминисане друштвене групе, учинио више него што би неко за пун животни период, чему сведоче његови бројни поштоваоци, колеге и саборци. Ирац, комуниста, drag queen, студент, агитатор, организатор, писац, читалац, геј активиста, диван пријатељ, топло људско биће…само су неке од квалификација које иду уз његово име.
Џими Самервил описује свог пријатеља као упадљиво китњасто обученог, са великом плавом периком и сукњицом на тачкице и каже да је био најпознатији drag queen у Лондону. Роберт Монтгомери, Аштонов пријатељ са Кетериг колеџа у Портрашу, такође сведочи да је Аштон живео као жена, да никада није напуштао кућу ако није био у пуној drag queen опреми. Аштонов јутарњи ритуал, каже Монтгомери, састојао се у консултовању његове књиге славих холивудских гламур портрета и одабира изгледа тог дана. Био је толико убедљив као drag queen, да његови шефови у Конзервативном клубу, где је радио као бармен, нису никада посумњали да је, заправо, мушкарац, сећа се Ричард Колс. Дружио се са људима попут Боја Џорџа, Филипа Салона, Мерилина… Био је активан у кампањама за нуклеарно разоружање, gay switchboard-u (телефонска линија за помоћ геј особама), разним протестима…
Марк Аштон је одрастао у веома специфичним и бурним временима вијетнамске кризе, студентских протеста ’68. године, хипи покрета, сексуалне револуције 70-тих година, бројних антиратних и грађанских покрета на Западу, што је умногоме формирало његове леве и комунистичке погледе, поготово сцене сиромаштва у Бангладешу, где је боравио током ’82. године. Џими Самервил каже, да се након боравка у Бангладешу, Аштон појавио на његовим вратима обучен у наранџесту одору, какву носе будисти, скроз обријане главе. Од тада, потпуно се посветио женској и геј политици, каже Колс, али је и даље остао „луда, али брилијантна краљица“. У писму пријатељу, 28. августа 1986. године, Аштон објашњава како је постао комуниста: „Дошао сам до социјалистичке политике кроз борбу у свом свакодневном животу, али не кроз теоретску борбу, која треба да се објашњава, како би људи знали како да серу, него кроз стварну, дневну борбу, која је видљива, прожимајућа, која манифестује себе кроз застрашивање, насиље, дискриминацију мене као индивидуе…“ У свету је и даље трајао „хладни рат“, а његову значајну прекретницу означиће успон неоконзервативне идеологије оличене у Маргарет Тачер (В. Британија) и Роналду Регану (САД). Ово је означило крај тзв. државе благостања и коначни обрачун са носиоцима левих и прогресивних политика.
Први на удару неоконзервативаца, нашли су се припадници геј заједнице и бројни раднички синдикати, првенствено рударски, чији глас и захтеве је требало што пре угушити. Такво стање најбоље изражава изјава Џемса Андертона, шефа манчестерске полиције, да „геј људи оболели од АИДС-а живе у сопственој септичкој јами“, а да су рудари „политички мотивисана индустријска мафија на послу“. У атмосфери медијског линча, раширене хомофобије, учесталог полицијског малтретирања, нарастајуће претње ХИВ епидемије, сужавања радничких права, Марк Аштон је осетио тренутак повезаности интереса ове две групе, изјавивши: „Рударске заједнице су злостављане баш као и ми, шиканиране од полиције баш као и ми. Једна заједница треба да пружи подршку другој. Нелогично је да се каже ’ја сам геј и ја сам за одбрану геј заједнице и ништа друго ме не занима’.“ Важно је истаћи да су и током 70-тих година постојале одређене везе између рударских синдиката и геј организација које су им пружале подршку у борби против антисиндикалних закона, као што је Gay Liberation Front, чији су припадници 1972. године, марширали заједно са радницима.
Кључни моменат је наступио одлуком Владе да затвори поједине руднике и тако без посла остави око 20 хиљада рудара. Као одговор на ову одлуку, Национални синдикат рудара објавио је, 1984. године, почетак генералног штрајка рудара, у циљу спречавања њеног извршења. Марк Аштон, тада генерални секретар Лиге комунистичке омладине, није мировао – заједно са Мајком Џексоном и другим пријатељима окупљеним око чувене књижаре „Gay’s the Word“, оснива удружење „Lesbians and Gays Support the Miners“ (ЛГСМ) и започиње акцију прикупљања новчане помоћи породицама рудара у штрајку. Рој Џејмс, члан ЛГСМ, каже да је Аштон имао и додатни мотив при солидарисању са рударима, а састојао се у коначном стављању геј питања на политичку платформу, као и питања сексуалног ослобођења, ХИВ третмана и др.
ЛГСМ се испрва суочио са већ постојећим предрасудама саме рударске заједнице и рударских синдиката према геј људима, што је резултирало одбијањем прихватања новчане помоћи. Међутим, Аштон је остао доследан у ставу да иако је њихова приврженост рударима безусловна, да се неће извињавати због тога што су хомосексуална група. Други разлог зашто се ЛГСМ одлучио за другачији, директнији приступ рударском питању, било је затварање рачуна Националног синдиката рудара и конфискација средстава, од стране Владе Маргарет Тачер. Група се повезала са рударима из Јужног Велса, који су, живећи у екстремном сиромаштву, радо прихватили помоћ. Пријем на који су наишли међу велшким рударима, превазишао је сва очекивања. Живећи у изолованим рударским насељима, њихови становници су упознали потпуно другачији свет и људе, какве нису до тада никада видели. Том приликом, кроз неколико узајамних посета, дошло је до бољег упознавања и приближавања две субкултуре, бољег разумевња проблема дискриминације и експлоатације, чиме су пале многе предрасуде и стереотипи и започета нераскидива пријатељства. Рудари су често посећивали геј места, барове, клубове, иступајући за геј права и равноправност, за смањење хомофобије. Многим геј људима је рад са рударима било прво активистичко искуство, а све их је окупљала идеја класне солидарности као централна у геј заједници. Кроз неколико недеља, на скоро свим геј местима одржавала су се редовна прикупљања новчаних средстава и донација. ЛГСМ је прикупио око 20 хиљада фунти, што у новцу, што у намирницама, одећи и другим неопходним потрепштинама.
Режимска штампа и таблоиди, дочекују на нож, овај, по њима, неприродан савез, а The Sun на насловној страни објављује текст под насловом „Копови и перверзњаци“ (Pits and Perverts).
Као врхунац солидарности са рударима, 10. децембра 1984. године, у Лондону је организован велики добротворни концерт, баш под називом „Pits and Perverts“, на којем је свирао Bronski Beat. Геј заједница је прикупила око 20 хиљада фунти, што је био изузетан успех. Хиљаде рудара са својим женама и девојкама, играло је заједно са гејевима и лезбејкама, а сваки њихов говор дочекиван је великим аплаузима. Сав прикупљени новац отишао је рударима Јужног Велса и њиховим породицама. Том приликом, Дејвид Донован, испред велшких рудара изјавио је: „Носили сте нашу значку ’Угаљ не милостиња’ и знате шта значи малтретирање, као што и ми знамо. Сада ћемо ми окачити ваше значке и подржаћемо вас. То се неће променити преко ноћи, али 140 хиљада рудара сада зна и за друге циљеве и проблеме. Ми знамо за Црнце, хомосексуалце, нуклеарно разоружање и никад више нећемо бити исти.“
Аштонов приступ се показао исправним и време га је оправдало. Иако је штрајк пропао, а рудари нису остварили своја пуна права, рударски синдикати су узели учешће на Лондон Pride-u, 1985. године, солидаришући се тако са својим дојучерашњим добротворима. Као крајњи резултат међусобне подршке и сарадње рудара и геј заједнице, захваљујући пресудном гласу Националног синдиката рудара, Лабуристичка партија је, исте године, на својој партијској конференцији у Борнмуту, прва у историји укључила геј агенду у свој програм. Три године касније, када је Маргарет Тачер донела чувени злогласни закон – Section 28, којим се забрањује промоција хомосексуалности, Национални синдикат рудара био је кључни савезник геј заједнице у борби против овог дискриминаторског закона. Такође, ова сарадња, помогла је многим геј рударима, да коначно „изађу из ормара“ и наиђу на позитиван пријем у свом социјалном окружењу, живећи у руралној средини.
У јануару 1987. године, Аштону је дијагностикован АИДС. Умро је 11. фебруара исте године, а његова смрт је одјекнула како у геј заједници, тако и у левом и радничком покрету. Заставе дугиних боја помешале су се црвеним радничким заставама током сахране, а хиљаде људи је марширало до гробља и оплакивало његов одлазак. Положај геј популације током тих година био је изузетно тежак, а поврх свега надвила се застрашујућа претња АИДС-а, која је однела и Аштонов живот. У таквој атмосфери, када је Маргарет Тачер одбијала да пружи новчану помоћ за борбу против АИДС-а, Марк Аштон, априла 1986. године, пише: „До сада, наши проблеми: дискриминација, репресија, кривица, насиље, исмевање, су били савладиви, како кроз вишак храбрости или повлачење. Но, на АИДС, ово је застрашујуће, за разлику од других претњи, суђења, невоља, који су део нашег свакодневног живота, још увек не знамо како да одговоримо. Можемо бити инфицирани вирусом наших љубавника, а ако смо инфицирани можемо развити АИДС, а ако развијемо АИДС вероватно ћемо умрети…“ Поштоваоци Марка Аштона су након његове смрти основали фонд за помоћ људима који живе са овом опаком болешћу.
У његову част, а и као сећање на ове догађаје, 2014. године, снимљен је филм Pride, који препоручујем свима онима који га још нису одгледали. Филм је, иако крије Аштонова политичка убеђења, топла људска прича, пуна доброг британског хумора, која ће вам истовремено измамити много осмеха и покоју сузу, а уједно шаље и поруку да се само солидарношћу угрожених и дискримисисаних група може постићи много, учи како се бори против предрасуда, стичу нова пријатељства и савезништва.
Живот Марка Аштона је испиришућ за све који се боре за другачији свет, са јасном свешћу да геј права и социјализам иду руку под руку и да само под левим идејама, којима је Аштон дао нови смисао, геј људи могу да остваре своје пуне потенцијале. Такође, његово дело је показало да је главна линија подела међу људима и даље класна, али и да идентитетска питања могу и морају ићи паралелно са класним. Лева политика, којој не достаје једно од та два поља деловања, заправо, и није лева, већ је у служби постојећег система. Крис Бирч, Аштонов пријатељ, каже да је „комунизам био водиља свему што је чинио“. Од 11 чланова који су формирали ЛГСМ, каже Реј Гудспид, сви су били или троцкисти или комунисти или симпатизери комуниста. Сви су полазили од основне премисе да су сви слободни само ако је и свако појединачно слободан, што је у случају подршке рударима значило да ако рудари изгубе, изгубиће и геј заједница. Како је сам Аштон изврсно приметио „која је поента борити се за геј права, ако се не боримо за радничка права; која је поента борити се за радничка права, ако се не боримо за женска права?“ Зато, солидарност, као кључно место леве политике, мора опет одиграти важну улогу у креирању нових геј стратегија, јер солидарност мења људе, а креирањем веза солидарности ојачава се борба против политика експлоатације и дискриминације, које се могу спроводити само са државног нивоа.
Аутор текста Игор Максимовић
