Објављено 12. августа 2021. од Il Grido del Popolo©
У току је завршна фаза уништења живог света на Земљи. У процесу еволуције живи свет је доживљавао квалитативне преображаје – од нижих ка вишим облицима живота. У животним условима које ствара капитализам сви облици живота доживљавају преображај који има дегенеративни карактер. То важи и за човека. Све загађенија животна средина и капиталистички начин живота условљавају дегенеративну мутацију човека. Људи губе одлике живих бића.
Капитализам производи човека који је у функционалном јединству са процесима капиталистичке репродукције. Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела. Владајући однос према телу посредован је „техничком цивилизацијом“. Тело је сведено на својеврсну машину, а телесни покрет на механику кретања. Техничка функционалност и ефикасност постају најважније одлике на капиталистички начин дегенерисаног тела. У суштини, владајући инструментални и израбљивачки однос према природи основ је односа према људском телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за капиталистичку репродукцију.
„Врхунски спортисти“ су типичан производ техничког света који се заснива на принципу квантитативно смерљивог учинка који одговара тржишној привреди – која се заснива на апсолутизованом принципу профита. „Врхунски спортисти“ су роботизовани гладијатори, каскадери и циркузанери. По критеријумима хуманистичке медицине, спортисти су телесно и ментално дегенерисани људи. У спортској медицини одомаћио се израз „спортско срце“ са којим се даје афирмативна димензија хронично болесном срцу. Спортски организам је специфичан по томе, што је прилагођен одређеној спортској дисциплини. Другим речима, он је на специфични начин дегенерисани организам. Исто је са менталним здрављем. „Врхунски спортисти“ имају само-деструктивни карактер. Спремност и способност да уништи своје тело је најважнија одлика „врхунског спортисте“. Одавно је „јуриш на рекорд“ постао самоубилачки подухват који подразумева како употребу све погубнијих „стимулативних средстава“, тако и све погубнијег тренинга.
У савременом свету влада ритам капиталистичке репродукције који уништава биолошки ритам одвијања живота. Конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма. Тело је постало део потрошачког начина живота и прилагођено је захтевима потрошачке цивилизације. Однос према телу има инструментални карактер: оно престаје бити интегрални део људског бића и постаје средство за репродуковање владајућег поретка. Ради се о потпуном комерцијализовању тела као “највишем” облику капиталистичког дегенерисања човека.
Привид је да је човек „власник“ свога тела. Уистину, човек се односи према своме телу онако како се капитализам односи према човеку. Дехуманизујући човека капитализам је дехуманизовао однос човека према своме телу. У питању је на капиталистички начин дегенерисани нарцизам који има инструменталну, деструктивну и спектакуларну природу. Сексуални односи губе животворни карактер и добијају комерцијални и компензациони карактер. У „потрошачком друштву“ дошло је до неограниченог искориштавања тела човека као извора „уживања“. Сваки део тела постао је предмет и средство сексуалног иживљавања. Што човек има мање слободе у друштву, утолико има више „слободе“ у сексу.
На основу односа капитализма према телу може се видети да развој “потрошачког стандарда” подразумева уништење животног стандарда. Начин живота, рад, кретање, начин исхране… – готово сви облици живота постали су начин дегенерисања човека. Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења, неурастенија, депресивност, СИДА итд. – нису “болести савременог света”, већ последице капиталистичког начина живота.
“Телесне потребе” данашњег човека одређује владајућа пропагандна машинерија и његов друштвени положај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хране представља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијег човека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустрија. Конзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација за прикраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом… Истовремено, све већи број болести којима је човек изложен нису природно условљене већ су произведене у лабораторијама. Оне се “лече” тако, да се од човека ствара профитабилни пацијент.
Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Опстанак човека све је више посредован вештачким средствима која га претварају у пластично и техничко биће. Тело је изгубило природне потребе: оно не може више да прерађује природну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената… Читав живот човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да буде у функционалном складу са владајућим поретком.
Капитализам развија све погубније механизме деструкције и од последица уништавања природе и човека ствара изворе профита. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и универзална канта за отпад у којој се гомилају све отровнији производи капиталистичке цивилизације. Истовремено, егзистенцијална стрепња, понижавања која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе… узрокују настанак све тежих менталних болести.
Најважнија особеност здравља је животворност. Здравље не подразумева само живот, већ и стварање живота. Здрав човек је животворни човек који је у стању да створи здраво потомство. Капитализам путем начина живота који има технички карактер дегенерише човека као природно и тиме као животворно биће. Хомосексуалност има анти-егзистенцијални карактер. Вештачка производња деце није само начин дегенерисања човека као животворног бића, већ уништење животворне способности човечанства.
За разлику од еволуције животиња која има природњачки и детерминистички карактер, еволуција човека има историјски и слободарски карактер. Хумана животворност не подразумева само стварање новог живота, већ и новог света. У том смислу дете није само природно биће, већ и симбол и конкретна могућност будућности. Оно је отелотворење еволуције и историје. Дете није оно што јесте као природно биће, већ оно што може да буде као људско биће.
Здравље човека суштински се разликује од здравља животиња. Оно се не одређује према природњачким, већ према хуманистичким критеријумима. Здравље није индивидуални већ друштвени феномен. Човек је органски део људске заједнице и само као реализовано друштвено биће може да буде здрав. Љубав и поштовање су најважнији услов здравља. Здрав човек је срећан човек. Истовремено, нема здравља без слободе. Не може да буде здрав човек који је роб поретка који уништава живот на Земљи. „Потрошач“ није здрав човек. Он је на капиталистички начин дегенерисани човек. Здрав човек је слободан човек који је у стању да створи хумани свет.
Највећи недостатак природњачке филозофије индијанског поглавице Сијетла је тај, што у њој не постоји човек као еманциповано природно биће. Његов природњачки пантеизам укида човека као друштвено, стваралачко, историјско и визионарско биће. Свет у коме човек живи је датост и заснива се на природњачком детерминизму. Животна филозофија индијанског поглавице одговара законима који владају у природи. Ради се, пре свега, о борби за опстанак која подразумева да су људи природни непријатељи. Уместо сарадње у обезбеђивању опстанка и у том контексту уместо владавине ума, човек се руководи егзистенцијалном логиком која влада у природи. Убиство припадника другог племена заснива се на неприкосновеним природним законима и као такво је оправдано. Уместо разумног и мирољубивог човека, „велики ратник“ постаје највиши вредносни изазов. Ради се о неспутаном социјалном дарвинизму по коме „опстају само најјачи“. Европски колонизатори вешто су користили стање рата међу домородачким племенима да би их истребили.
Здравље није датост. Оно се појављује у односу према болести – која је саставни део живота и која има животворну природу. Болест приморава човека да се бори за здравље. Природа болести условљава природу борбе за здравље. Борба између болести и здравља ствара нови животни квалитет. У борби против болести човек јача своју животворну моћ и вољу за животом.
Медицина у капитализму нема природњачку или религиозну, већ техничку природу. За разлику од античке медицине, савремена медицина нема холистички и религиозни, већ парцијални и механички однос према човеку. Човек није више органски део природе или универзума, већ је органски део на технички начин дегенерисаног света. Савремена медицина је саставни део капиталистичког поретка и руководи се животном логиком капитализма која има универзални карактер: од последица уништавања света и човека створити извор профита. Прави смисао савремене медицине није борба за здравог човека, већ производња капитализма. Она не јача животворну снагу човека, већ деструктивну снагу капитализма.
Савремена медицина „лечи“ последице које ствара капитализам путем техничких средстава које имају профитабилни карактер – и то тако што дегенерише човека као природно и људско биће. На тај начин уништавају се одбранбене способности организма и човек постаје манијакални потрошач лекова, вакцина, операција и других медицинских интервенција. Савремена медицина лечи људе тако што их претвара у хроничне болеснике. Што су људи болеснији – капитализам је здравији.
Истинска медицина може да стекне конкретну историјску самосвест у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку који све драматичније уништава живот на Земљи. Животворност је темељни принцип истинске медицине. Она се заснива на животворном хуманизму. Смисао истинске медицине није да лечи човека као биолошко, већ као хумано биће. Она има превентивни карактер. Њен најважнији задатак није борба против последица које настају уништавањем живота, већ искорењивање узрока који доводе до уништења живота.
Истинска медицина има слободарски и револуционарни карактер. Она се заснива на принципу да је здравље основно, неотуђиво и безусловно право човека. Истинска медицина настоји да афирмише животворне потенцијале човека и да створи здрав свет. Стваралачки живот, брига човека за човека и здрав живот у здравој природи – представљају најважније предуслове здравља. Здраво друштво и здрава природа су најбоља превенција. Здрав живот подразумева не само развој човека као животворног бића, већ и реализовање животворних потенцијала природе. У том контексту појављује се оплемењивање природе стваралачком праксом човека и Марксов принцип „хуманизам-натурализам“. Здраво друштво је основни предуслов здраве природе.
Старост није болест. Природа старења може да се схвати на прави начин уколико се има у виду истина да је смрт основни услов живота. Смрт има животворну природу. Истовремено, смрт даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство. Та идеја је мамац за оне који су изгубљени у безнађу капиталистичког ништавила. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је укинуо животворну природу смрти. Деструкција је на капиталистички начин дегенерисана смрт. Она јача животну моћ капитализма. Није смрт човека исто што и смрт животиње. Истински смисао смрти човека је стварање хуманог света и извесне будућности.
Потрошачко лудило је најпогубнија болест коју ствара капитализам. За њу постоји само један лек: опште-народна револуција која ће се обрачунати са деструктивним капиталистичким безумљем и створити свет који ће се заснивати на умном односу према природи и у коме ће развој међуљудских односа бити основни критеријум прогреса. Свет ће оздравити када људи исуше капиталистичку мочвару и створе хумано друштво.
Аутор текста Љубодраг Симоновић
