“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci

Projekat Ujedinjene države Evrope i njegova korporativna pozadina

Оbjavljeno Jan 31, 2019 od IL GRIDO DEL POPOLO

Ko je mogao pretpostaviti, daleke 1946. godine, 19. septembra, tokom govora Vinstona Čerčila na Univerzitetu u Cirihu, o „tragediji Evrope“, u kojem je pozvao na stvaranje Ujedinjenih država Evrope, naravno, ne uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, te da će jednog dana postojati najmoćnija nadnacionalna ekonomska i politička unija, supernacionalna zajednica evropskih država, EU. Naravno, oni koji su je stvorili, nepopravljivi ideolozi i neumoljivi sljedbenici slobodnog tržišta kapitala.


Foto: ser Vinston Čerčil/ izvor: Keystone

 

Međutim, sama ideja o nekakvom projektu Ujedinjene države Evrope, seže daleko natrag u istoriju, tačnije u srednjem veku, za vreme vladavine Karolinške dinastije u Evropi, mada se je taj pojam više koristio u kultorološkom aspektu. Prvi ozbiljni pokušaji da se etablira tzv. evropska ideja, rađaju se u vreme Islamske ekspanzije na stari kontinent, nakon pada Konstantinopolja, 1453. godine, a prvi koji je predložio evropsku uniju hrišćanskih nacija u odbranu od Turaka 1464. godine, je bio Jirí z Poděbrad, kralj Bohemije, čovek koji je poznat po svojoj originalnoj ideji i pokušaju da uspostavi zajedničke evropske institucije, potez koji se vidi kao prva istorijska vizija evropske unije. Drugi koji je zagovarao neku vrstu Evropske asambleje ili parlamenta je bio engleski kolonijalist i Quaker, Vilijam Pen, krajem XVII veka, dok je početkom XVIII veka francuski autor i novelist Šarl de Sent – Pjer predlagao formiranje evropske lige 18 suverenih država sa zajedničkim trezorom i ekonomijom bez granica između njih. Među ostalima koji su takođe, kasnije promovisali evropsku ideju su i francuski aristokrat i vojni oficir, markiz Lafajet, te Poljsko-Litvanski državnik i vojni lider, Andrej Tadeuš Košćuško, kao i poznati nemački filozof Imanuel Kant.

 

Međutim sama ideja ne posustaje, već se intenzivira tokom XIX veka, pa tako njeni zagovaratelji postaju sve brojniji i glasniji. Počevši od poljskog naučnika i pronalazača Vojčeha Jastrebovskog, koji pominje koncept Ujedinjenih država Evrope u njegovom radu O većnom miru između naroda, publikovanom 31. maja 1831. godine. Tu svakako moram pomenuti i italijanske nacionaliste i ujedinitelje, Đuzepe Garibaldija i Đuzepe Macinija, pogotovo ovog drugog, koji je stvorio pokret Mlada Evropa. Svakako ništa manje značajnije ideje nisu ni one čuvenoga francuskoga pisca, novelista i dramaturga, Viktora Igoa, koji je upotrebljavao termin États – Unis d’Europe na međunarodnom mirovnom Kongresu koji se je održao u Parizu od 22-24 avgusta 1849. godine, kao i na kongresu Lige za mir, u Ženevi, 1867. godine na kojem je prisustvovao i revolucionarni anarhista Mihail Bakunjin. Razdoblje između dva svetska rata nalaže sve veću aktualizaciju ideje o politički ujedinjenoj Evropi, što zbog nadolazećeg fašizma i nacizma u Italiji i Nemačkoj, kao rezultat nezadovoljstva kolonijalne preraspodele teritorija između velikih imperijalističkih sila u Versaju, što zbog velikog istorijskog događaja u Rusiji, izbijanje Oktobarske revolucije i dolazak Boljševika na vlast. U tom pogledu ne mogu a ne pomenuti mišljenje Vladimira Iliča Lenjina o projektu Sjedinjene Države Evrope:

„Bez revolucionarnog obaranja Nemačke, Austrijske i Ruske monarhije, taj slogan je besmislen i falšiv.“

… dodavši još:

 „Pod kapitalističkom režimom Sjedinjene Države Evrope su ili nemoguće ili reakcionarne.“

To samo pokazuje čvrsti stav boljševičke vlasti o kolonijalizmu velikih imperijalnih sila i njihovih imperijalističkih pozicija nakon Prvog svetskog rata, te još dodaje:

 „Sjedinjene Države Evrope u kapitalizmu izednačavaju se na osnovu sporazuma o podeli kolonija, jer u kapitalizmu je nemoguć drugi osnov, drugi princip osim sile.“

… te one nisu volja proletarijata, već buržoazije, primetivši još:

„Sjedinjene države sveta (a ne Evrope) su državna forma ujedinjavanja i slobode svih nacija, koju mi povezujemo sa socijalizmom, dok puna pobeda komunizma ne dovede do konačnog nestanka demokratske države.“


Foto: V. I. Lenjin na zasedanju II kongrsa Kominterne u Petrogradu 19. jula 1920. godine/ izvor: arhiva

 

S druge strane, bili su oni koji su zagovarali projekat ujedinjene Evrope koji će se bazirati na principima Hrišćanstva, liberalizma i socijalne odgovornosti. Naime, 1922. godine, grof Rihard fon Kudenhove – Kalergi, pokrenuo je pokret evropskog jedinstva, ili Panevropsku uniju, projekat Ujedinjene Evrope. Mada je Panevropska unija od samog početka bila anti-komunistički orijentisana zbog stvaranja bedema protiv nadolazećeg „sovjetskog carstva“, u cilju ostvarivanja čvršćih veza sa Sjedinjenim Američkim Državama, nakon širenja fašističkih i nacističkih ideja u Italiji i Nemačkoj, te zbog proglašenja Anschlusa 1938. godine, grof fon Kudenhove – Kalergi odbija svakakvu mogućnost saradnje u ujedinjenu Evrope kako je zamišljao Adolf Hitler, te je zbog toga prinuđen emigrirati u Francusku, a kasnije i u SAD. Osim stvaranja bedema pred „sovjetskim carstvom“, Panevropska unija promoviše poštovanje načela supsidijarnosti, načelo prema kojem odlučivanje o zajedničkim pitanjima mora biti preneseno na najniži mogući stepen društvene organizacije, dok središnja vlast ima samo ulogu nadopune političkog odlučivanja na mesnom nivou. Načelo supsidijarnosti potiće iz učenja Rimokatoličke Crkve, obrađenog u enciklici Rerum Novarum (O novim stvarima) koju je objavio Papa Lav XIII 15. maja 1891. godine, koja je bila upućena svim katoličkim biskupima, s podnaslovom „Prava i obaveze rada i kapitala“. Zanimljivo je to, što će ovo načelo biti uvedeno u Evropskoj uniji Ugovorom iz Mastrihta, koji je stupio na snagu 1. novembra 1993. godine, na temelju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi Saveta Evrope iz 1985. godine. Glavna krilatica Panevropske unije od samog početka će biti „grčka mudrost, rimsko pravo i hrišćanska vera“, koja obuhvata tri temeljne odrednice zajedničkog evropskog identiteta u kojem su podjednako učestvovali grčka filozofija, rimsko pravno nasleđe i hrišćanski humanizam. Premda je ovaj pokret u to vreme bio začetak jedne velike ideje, pogotovo u razdoblju između dva svetska rata, mora se priznati da je Panevropska unija kao organizacija bila od velikog međunarodnog ugleda, ubrajajući u svojim redovima brojne uvažene političke ličnosti, kao što su Vinston Čerčil, Konrad Adenauer, Žorž Pompidu, Aristid Brijan, Leon Blum i Eduard Beneš, ali i akademske i kulturne veličine poput Alberta Anštajna, Zigmunda Frojda, Tomasa Mana, Đorđa Bernarda Šoa, Benedeta Kročea…


Foto: Rihard fon Kudenhove – Kalergi/ izvor: Wikipedia

 

Hitlerove su trupe već bile duboko na teritoriji Sovjetskog Saveza, dok je Petenova Višijevska vlada uživala u svojim privilegijama u okupiranoj Francuskoj. Međutim, u istoj toj višijevskoj Francuskoj, u redovima francuskog pokreta, sve više se aktuelizovala evropska ideja, ideja koja će objediniti sve progresivne snage koje će stati na put ondašnjeg najvećeg zla, fašizma i nacizma. Ova ideja nije cirkulisala samo u redovima francuskog pokreta otpora, već i u redovima nemačkog pokreta otpora Hitleru, posebno, građanskog krila, tzv. Krajzau kruga, organizacije pod vođstvom grofa Helmuta Jakoba fon Moltkea, koji je imao svestranu podršku svog prvog bratučeda Hansa Adolfa fon Moltkea, diplomate od karijere, nemačkog ambasadora u Poljskoj pre nacističke invazije na tu zemlju. Tu svakako moram pomenuti i Vinstona Čerčila koji će u njegovom dopisu britanskom vojnom kabinetu tokom oktobra 1942. godine napisati:

„Ma koliko to sada teško bilo izreći, verujem da bi evropska porodica mogla da radi složno kao celina pod nekim Evropskim savetom. Sa nestrpljenjem isčekujem stvaranje Ujedinjenih država Evrope.“

Druga važna osoba koju moram pomenuti je dr. Jožef Retinger, politički savetnik poljskom premijeru i generalu Vladislavu Sikorskom, koji je bio na čelu poljske Vlade u egzilu. Dr. Retinger je veoma važna karika u stvaranju supernacionalnog mega projekta Ujedinjene države Evrope. Njegove veze sežu duboko u evropski aristokratski establišment, ali i u krugove moćne industrijske elite i bezbednosno-obaveštajnog aparata najmoćnijih zemalja sveta. Godine 1943, dr. Retinger je pristupio britanskoj Izvršnoj upravi za specijalne operacije, i u pedeset šestoj godini svog života, padobranom iskočio iz aviona i tako dospeo u Poljsku kao SOE operativac. Meseca jula, iste godine, otputovao je u Sjedinjene Američke Države zajedno sa Vinstonom Čerčilom, Dankanom Sendisom i belgijskim premijerom Pol – Anrijem Spakom, kako bi obezbedio finansijsku podršku za Evropski pokret. Ovo putovanje će dovesti do stvaranja američkog Komiteta za ujedinjenu Evropu (ACUE) 29. marta 1949. godine. Sa stvaranjem ACUE-a otvoren je proces, kojim su redom, svaku organizaciju što je radila na evropskom jedinstvu, uspešno preotimale američke agencije, radeći za američke interese. Tako, prvi predsednik novoformiranog Komiteta postaje Vilijam „Divlji Bil“ Donovan, prvi direktor obaveštajne službe OSS, preteče posleratne CIA-e, dok potpredsednik Alen Dals, peti po redu direktor CIA-e i bivši načelnik ispostave OSS-a u Švajcarskoj. Sekretar ACUE-a postao Đorđ S. Frenklin, koji je bio direktor famoznog Saveta za spoljne odnose, a kasnije postao koordinator Trilateralne komisije. Izvršni direktor ACUE-a postao još jedno veliko ime obaveštajnih krugova, aktivni operativac CIA-e, Tomas Brejdn, direktor odelenja CIA-e za međunarodne odnose, čovek koji je Retingeru slao veliku količinu novca preko tajnih kanala američkog Stejt Departmenta, novac namenjen Evropskom pokretu koji je bio izvorno zamišljen kao oruđe stvaranja evropskog jedinstva, mada je postepeno regrutovan za pomoć u stvaranju bedema protiv komunizma i radeći na njegovom suzbijanju, novac koji je neupadljivo prebacivan u glavni stan Evropskog pokreta u Briselu. Čim je Sovjetski Savez svoj uticaj rasprostro širom Istočne Evrope, otpočela je epoha „hladnog rata“, a s time i jedna nova era u kojoj će cvetati tajne i polutjne organizacije, koje su direktno ili indirektno povezane sa projektom Ujedinjene države Evrope. Međutim, i ljudi od velikog uticaja po primeru holandskog princa Bernarda, poznat po svojim bliskim vezama sa evropskom aristokratijom i industrijalcima, ili De Golovim ministrom informacija, francuskim piscem Andreom Malroom, koji je još od 1941. godine, zastupao ideju evropskog New Deala, upozoravajući pre rata na opasnosti od fašizma i nacizma dok se još kretao u krugovima komunista, s kojim se je razišao nakon potpisivanja pakta Molotov – Ribentrop. Još jedan važan lik u promociji evropske ideje je, takođe čuveni francuski maršal Alfons Žien, čovek koji će se kasnije dokopati visokih pozicija u NATO-u, novoformiranog severnoatlantskog saveza, preuzevši zapovedništvo združenih savezničkih snaga CENTAG, postavši veliki protivnik De Golove politike o nezavisnosti Alžira. Kao i njegov istomišljenik Žorž Bido, koji će kao načelnik OAS-a (Organization de l’Armée Secrète), tajne vojne organizacije, posle De Golove volte – face u pogledu Alžira kovati zavere za atentat na Generala.


Foto: Put ka Ujedinjenim državama Zapada, ilustracija u prvom broju lista Vaincre od 21. septembra 1942. / izvor: arhiva

 

Nezaobilazni segment formiranja projekta Ujedinjene države Evrope svakako je Maršalov plan, službeno Evropski program oporavka, u cilju obnavljanja posleratne Evrope, modernizacije industrije, uklanjanja trgovskih barijera, te sprečavanja širenja komunizma. Iako je prvobitno bila ponuđena pomoć i Sovjetskom Savezu i njegovim satelitima, službeni Kremlj je to kategorično odbio. Tako, finansijska pomoć od 17 milijardi dolara (današnji ekvivalent od gotovo 200 milijardi američkih dolara), iako su prvobitno Evropljani tražili 22 milijardi dolara ukupne pomoći, će biti namenjena 16 zapadnoevropskim državama, od kojih će 26% pripasti Ujedinjenom Kraljevstvu, 18% Francuskoj, 11% Nemačkoj itd… Ova američka inicijativa je svoje ime dobila po generalu Đorđu Maršalu, državnom sekretaru u Trumanovom kabinetu, dobitniku Nobelove nagrade za mir 1953. godine. Plan je dobio potporu od obe stranke, Republikanske, koja je kontrolisala Kongres, i Demokratske, koja je imala kontrolu Bele kuće s predsednikom Trumanom. Usvojen je od strane Senata 13. marta 1948, a 31. marta, iste godine, i od strane donjeg, Predstavničkog doma, na šta je predsednik Hari Truman stavio svoj paraf tri dana kasnije, 3. aprila 1948. godine. Plan je trebalo provesti u nekoliko etapa u periodu od četiri godine. U biti, sami počeci Maršalovog plana nalaze se u konsultacijama koje je 1939. godine, održao Savet za spoljne odnose sa prestavnicima State Departmenta. Kako Majk Piters u svojoj studiji Grupa Bilderberg i projekat unifikacije Evrope, piše:

„Plan koji je Maršal pretstavio u svom obraćanju na univerzitetu Harvard, 5. juna 1947. godine, u biti je bio predlog kojeg je pod naslovom Rekonstrukcija Zapadne Evrope sastavila radna grupa Saveta za spoljne odnose 1946, godine, na čelu sa Dejvidom Rokfelerom. Plan je predviđao pozivanje evropskih zemalja da se pridruže kooperativnom planu za ekonomsku obnovu, s izričitim zahtevima za liberalizaciju trgovine i povećanje produktivnosti.“

Tako je oformljena Organizacija za ekonomsku suradnju (ECA) koja će upravljati Evropskim programom opravka (ERP). U četiri godine ECA će biti zmenjena od strane Agencije za uzajamnu bezbednost (MSA) 1951. godine, koja će biti transformirana 1954. godine, u Agenciju za spoljne operacije (FOA), a kasnije u Međunarodnu agenciju za suradnju (ICA) 1955. godine, i na kraju u Agenciju za međunarodni razvoj (AID) 1961. godine. Mora se napomenuti da je ova pomoć imala izrazito militarističku svrhu, što je u biti preduslov za razvoj NATO-a. Kao što sam i ranije pomenuo, samo poreklo Maršalovog plana zapravo se nalazi u Istraživačkim skupinama za rat i mir, koje je utemeljio Savet za spoljne odnose još 1939. godine, s kojima su direktno ili indirektno bile povezane raznorazne fondacije i instituti, kao što su, fondacija Rokfeler, Karnegi i Ford, kao i Kraljevski institut za međunarodne poslove, još poznatijeg pod imenom Chatham House, zatim kontroverzni institut Tavistok u Londonu, a kasnije i institut za mir Aspen u Koloradu (SAD), kao i RAND, korporacija vezana uz američki vojno-industrijski kompleks. Tako je moćna Rokfelerova fondacija okupila preko 120 uticajnih pojedinaca, akademika i poslovnih ljudi, najmanje pet odela na nivou vlada kao i dvanaest zasebnih vladinih agencija, biroa ili ureda koji su bili uključeni u tim. Međutim ono što je manje poznato je to, da je Maršalov plan uključivao paket zahteva. Amerika je s ovim postavila rigorozne uslove za liberalizaciju trgovine i za povećanje produktivnosti, obezbeđujući time „amerikanizaciju Evrope“, kako bi evropske političke i ekonomske elite bile ovisne od svojih američkih partnera, bez čije saglasnosti više nisu mogle donositi značajne političke i ekonomske odluke.


Foto: Faksimil prve stranice Maršalovog plana/ izvor: Wikipedia

 

Nego vratimo se Retingeru, vodećem čoveku pokreta Ujedinjene Evrope, koji sve do svoje smrti 12. juna 1960. godine, bio onaj koji je vukao konce iza scene, mada ideje koje je preneo dr. Retinger nisu bile nove, već je postojala čitava istorija takvih projekata za evropsko ujedinenje i još veće globalne šeme. Godine 1946. dr. Retinger će reći:

„Kraj razdoblja tekom kojeg je beli čovek svoje aktivnosti po celom svetu video je sam kontinent koji prolazi kroz proces unutrašnih poremećaja…….. nema velikih sila u kontinentalnoj Evropi……. čije stanovnike ipak predstavljaju najvredniji element na svetu.“

Ubrzo nakon tog govora ambasador SAD-a Averil Hariman pozvao je Retingera u SAD, da osiguraju američku potporu za ILEC, Nezavisnu ligu za evropsku saradnju, čiji je glavni sekretar bio dr. Jožef Retinger. U SAD-u će biti ostvareni kontakti sa mnogim poslovnim ljudima, političarima i finansijerima, među kojima Dejvid i Nelson Rokfeler, Alfred Sloan, predsednik kompanije General Motors, zatim Ser Vilijam Vajsman iz britanskog SIS-a i partner u kompaniji Kuhn Loeb, te Đorđ Frenklin i Đon Foster Dals i mnogi drugi. Tako je obezbeđena američka pomoć za formiranje Evropskog pokreta, čiji će prvi kongres biti održan u maju, u maju 1948. godine. Na kongresu će prisustvovati učesnici iz šesnaest zemalja. Za počasnog predsednika će biti odabran ser Vinston Čerčil, a na zaključnoj sednici izdat je kominike koji glasi:

„Želimo ujedinjenu Evropu na čijem će području biti obavljan nesmetani promet ljudi, ideja i dobara.“

S time se je ispunila „želja“ Vinstona Čerčila, iskazana dve godine ranije u govoru na ciriškom Univerzitetu, kada je izgovorio poznatu rečenicu:

„Moramo sazdati neku vrstu Ujedinjenih država Evrope.“

Ali ne samo to, već i onaj predlog o ujedinjenu zapadno-evropskog basena ugljena i čelika, kao bedema protiv Sovjetskog Saveza, kojeg je izradio Đon Foster Dals, u januaru 1947. godine, mada je još 1942. godine, u jeku rata bila rođena Carinska unija Beneluksa, svojevrsni prototip zajedničkog tržišta. Na taj način će zauvek biti implicitan protekcionizam u projektu evropskog ujedinjenja, uspešno podređen liberalizirajućoj hegemoniji Amerikanaca, kroz blisko sudelovanje ključnih američkih igrača u svakoj fazi. Tako, Kerol Kvigli, američki istoričar i teoretičar evolucije civilizacija, te profesor na Međunarodnoj školi pri Univerzitetu Đorđtaun, u svojoj knjizi Tragedija i Nada, kaže:

„Integracija Zapadne Evrope, koja je započela 1948.  godine, bila motivisana od strane Maršalovog plana, te da su Sjedinjene Američke Države ponudile pomoć u vidu Maršalovog plana pod jednim uslovom, da rekonstrukcija bude izvedena na korporativnim osnovama.“

Profesor Kvigli još dodaje:

„da je to korporativna organizacija sa obzirom na to što ima svoju nadležnost, (nezavisno od poreskih organa suverenih država) da prikuplja poreze, da kontroliše cene, da usmerava investicije, te da raspoređuje ugljen i čelik u vreme nestašice i da opredeljuje nivo njihove proizvodnje. Zato Evropska zajednica za ugljen i čelik predstavlja rudimentirani oblik jedinstvene Evropske vlade.“

Tako će ovaj korporativno-konglomeracijski projekat,  koji će s Ugovorom iz Mastrihta dobiti svoje konture supernacionalnog projekta koji teži ka postepenom ukidanju nacionalnog suvereniteta, trasirati sebi otvoreni put globalizacije, što je samo još jedan korak prema sprovedbi svetskog globalizma.

„….. pokušavaju svim snagama da ukinu nacionalni suverenitet novcem i podrškom koja dolaze iz američkih obaveštajnih izvora za potrebe Evropskog pokreta.“

  • napisaće Ambroz Evans – Pričard u svom članku, u septembarskom izdanju časopisa Telegraf of London, iz 2000. godine. To samo pokazuje svu ozbiljnost ovog finansijskog megaprojekta, koji je u sebe inkorporirao sve zajedničke snage multinacionalnog krupnog kapitala u ostvarivanju svojih zacrtanih ciljeva. Denis Behrand, takođe u svom članku, objavljenom u časopisu The New Američan, septembra 2004. godine piše:

„Regionalne filijale međunarodnih organizacija i regulatorna tela rasprostranjeni po celom svetu, su proizvod dugoročnog planiranja i napora posvećenih grupa internacionalista…“

U tom smeru će poznati kreator američke dugoročne spoljne politike, Henri Kisinđer izjaviti:

„Maršalov plan inspirisao je novi međunarodni poredak, omogućujući narodima Evrope da prvo otkriju svoj identitet u svojoj potrazi, a zatim da nastave izgradnju sistema koji nadilazi nacionalni suverenitet, kao što su Zajednica ugljena i čelika, i na kraju, Evropska Unija.“

 

Možemo li posumnjati imalo ovim rečima Henrija Kisinđera, čoveka bez kojeg se ne može zamisliti niti jedan veliki skup evropske aristokratije, te moćnih industrijalaca i bankara, s čime samo potvrđuje reči moćnog italijanskog industrijalaca i šefa Fijata, pokojnog Đanija Anjelija:

„Evropske integracije su naš cilj, a ono što nije pošlo od ruke političarima, nadam se da će uspeti nama industrijalcima.“

Zanimljiv je, takođe, i izveštaj britanskog Observera od 7. aprila 1963. godine,  u vezi grupe Bilderberg:

„Ovi ljudi veruju da budućnost pripada tehnokratima, zato što među njima preovladava mišljenje da ozbiljna pitanja u međunarodnim odnosima su previše delikatna da bi ih prepustili diplomatima. Međutim, njihove doverlive diskusije pokazuju da ‘oni’ u biti hoće samo jednu stvar: da obezbede dominaciju nad suverenim vladama koje se nalaze u rukama marionetskih političara.“


Foto: oznaka koja se koristila na paketima pomoći koji su poslani u skladu s Maršalovim planom/ izvor: Wikipedia

 

Ono što je važno, takođe, pribeležiti, je to, da je Maršalov plan bio povezan sa sistemom Breton Vuds, sistemom monetarne uprave nakon sporazuma sa Konferencije iz 1944. godine, gdje su uspostavljena pravila, institucije i postupci za regulisanje međunarodnog monetarnog sistema, a, takođe, bio izložen i plan o stvaranju prve međunarodne finansijske institucije, Međunarodne Banke za obnovu i razvoj (IBRD) i Međunarodnog monetarnog Fonda (IMF).

Nastavlja se…

Autor teksta: Gordan Stošević

Korišćena literatura:
How to Abolish War“, Max L. Waechter, London, 1924.
The Unated States of Europe“, Edouard Herriot, London, 1930.
Europe Must Unite“, Richard von Coudenhove – Kalergi, Plimouth, 1940.
An Idea Conquers the World“, Richard von Coudenhove – Kalergi, London, 1953.
The Struggle to United Europe“, Arnold J. Zurcher, New York, 1958.
From War to Peace“, Richard von Coudenhove – Kalergi, London, 1959.
SOE in France“, M. R. D. Foot, London, 1966.
The European Idea“, Lord Gladwin, London, 1967.
Manual of the Council of Europe“, J. T. McNeill, London, 1970.
Joseph Retinger: Memoirs of an Eminence Grise“, John Pomian, Brighton, 1972.
The Global Manipulators“, Robert Eringer, Bristol, 1980.
The Marshal Plan“, Michael J. Hogan, Cambridge University, 1987.
The Shadows of Power: the CFR and the American Decline“, James Perloff, Western Islands, 1988.
The Marshall Plan: fifty years after“, Martin Schain, New York, 2001.
A Look back at the Marshall Plan“, Open Society Archives
Marshall Plan, Summary and Significance“, Encyclopedia Britanica

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.