“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci

Feljton: Kroz tajni arhiv UDBE

Poštovani čitatelji, kao što smo i najavili ranije, redakcija portala Il Grido Del Popolo uz pomoć novog feljtona će vas voditi kroz tajni arhiv Jugoslovenske UDBE, do neka nova saznanja povezana s raznim subverzivnim aktivnostima domaćih kvislinga tekom Drugog svetskog rata i nakon njega. Ovaj feljton je na osnovu autorske knjige Nikole Milovanovića, Kroz tajni arhiv UDBE, knjigoizdavača Sloboda – Beograd iz 1974. godine, koja je prvobitno namenjena široj javnosti. Mada sama knjiga spada u oblast publicistike, ona se u izvesnoj meri odvaja od te vrste. Kako kaže jedan od njenih recenzenata, Vojmir Kljaković, iako bez naučnog aparata, koji je bitan pokazatelj u određivanju klasifikacije dela, ovde se susrećemo sa primerom kada taj nedostatak ne predstavlja isključivo merilo pouzdanosti sadržaja. Autor nema ambicije istoričara, ali je mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Naši ratni arhivi, nejednaki u sačuvanim fondovima, češće oskudni nego potpuni, ne mogu na žalost, dati odgovor na sva pitanja. Zato je neretko istraživač upućen na drugorazredne i manje značajne izvore da bi osvetlio događaje. Ponekad mu nedostaju bilo kakvi materijalni osnovi za rekonstrukciju. Kada je prišao obradi ove teme, Milovanović se našao u takvom položaju. Arhive koje je konsultovao dale su mu manje primarnih dokumenata nego što se moglo očekivati, upravo zato jer ih nikada nije ni bilo. Međutim, odgovor na mnoga pitanja koja je sebi postavio dobio je preko niza izjava mnogobrojnih lica, koja su svojom funkcijom ili prisustvom imala uvid u nigde nezabeležene događaje. Tako su iskrsle mnoge važne činjenice o kojima se nije znalo ništa ili sasvim malo. Dakako, osećaj za razlikovanje istine jednog saopštenja od opisa prilagođenih odgovarajućoj potrebi presudan je u izboru takvih svedočanstava koja treba da zamene nedostatak svih ostalih. Milovanovića je u dosadašnjim radovima pokazao da poseduje nužnu meru. Imajući u vidu nedostatak izvora, jasno je zašto se sve što je trebalo nije moglo dati. Složena pitanja koja se korak po korak tek raspliću ne mogu se iscrpeti jednom knjigom. Autor je uzeo u zadatak da obradi probleme koji predstavljaju jednu celinu, ograničenu određenim vremenskim razmakom. To je neizbežno dovelo do ponavljanja nekih poznatih događaja. Ali, postavljeni u ovakvu međusobnu vezu, ti događaji tek tada dobijaju svoju pravu dimenziju, smisao i jasnoću. Ako se učini zamerka onom delu knjige koji je bogat dijalozima, naravno slobodno postavljenim, ali datim na osnovu istinitog događaja, ne bi trebalo time zaseniti ostali veći deo knjige, koji joj svojom ubedljivošću daje posebnu vrednost. Kako je već rečeno, knjiga Kroz tajni arhiv UDBE namenjena je široj javnosti. Pritom nije izgubila druga svoja pozitivna svojstva. Ona nije stručno pisana historija, ali podatke koje pruža neće zanemariti istoričar toga vremena i tog sadržaja. Feljton će se sastojati od 27 poglavlja koja će biti objavljivani jedan put nedeljno počevši od 5. jula ove godine, a započinjemo s poglavljem o četnicima i njihovog Vrhovnog komandanta Draže Mihajlovića.

 

 

 

        I.Okršaji na Drini

 

 

 

 

  1. Obmane Draže Mihajlovića

 

 

Početkom septembra 1944. Vrhovna komanda Draže Mihajlovića, sa oko dvesta ljudi, bila je razmeštena po trošnim kućama i brvnarama na tromeđi sela Rožaca, Pranjana i Mijakovca, u čačanskom srezu. Počinjale su već prve jesenje kiše, koje uvek donose sumornu, tegobnu atmosferu, kada se sve manje izlazi iz kuća, a sve više troši ono što je ostalo. Seljaci, i u ovom kraju osiromašeni i uplašeni ratom, koji ih je već tri godine gurao iz bede u bedu, nerado su primili „nove goste“. Ali, šta se može, govorili su: sila boga ne moli!

Apatija i očaj, iako druge vrste, vladali su tih septembarskih dana i među članovima četničke Vrhovne komande. Širilo se slično osećanje bezizlaza kao i u martu 1943. kada je Draža primio vest da su „jače partizanski snage“ uspele da forsiraju Neretvu i potpuno razbiju četničke jedinice na levoj obali reke. I sda se, samo sa još većim posledicama, nizao poraz za porazom: oslobađajući Srbiju i hrleći prema Beogradu, jedinice NOVJ nanosile su sve snažnije udarce okupatoru i četnicima, koji su sa Nemcima išli rame uz rame.

Panika, uvek praćena i pojavama rasula, dopirala je tih septembarskih dana i do same Dražine komande. A onda je kao grom iz vedra neba stigla vest da su prethodnice Crvene armije već prispele kod Turn Severina na rumunjskoj obali Dunava, tamo gde počinje Đerdap. To je potvrdio i potpukovnik Velimir Piletić, komandant četničkog Krajinskog korpusa, koji se nalazio u ovom kraju na Dunavu.

Dražu je ta vest, bar po njegovom ponašanju i držanju, koje se nije mnogo izmenilo, najmanje iznenadila. Autoru ove knjige, koji je bio svedok tih događaja, nije u prvi mah bilo jasno: šta „komandant“ – kako su zvali Dražu u njegovoj okolini – misli, kuda dalje smjera, kada je već sve gotovo? Kasnije je i to postalo jasno. Među ostalim članovima Vrhovne komande nastala je vidljiva deoba: jedni su se zavukli u svoje brvnare, ćutali i predali se sudbini, a drugi su i – dalje sa nekim neobjašnjivim optimizmom – vodili žučne razgovore o tome dali će ruske trupe smeti da pređu Dunav i uđu u Jugoslaviju.

Zablude je pojačao pukovnik Mek Dauel (Mac Dowell), šef američke vojne misije pri Mihajlovićevom štabu, koji je samo koju nedelju ranije stigao sa tri aviona na improvizovani aerodrom u Pranjane. Doveo je sa sobom i desetak članova misije. Već taj događaj – „da Ruzvelt (Roosevelt) ne napušta Dražu“ – delovao je dosta impresivno u mučnoj, ledenoj atmosferi demoralizacije. Dauel je uporno tvrdio i Draži i ostalim članovima komande da bi prijelaz Crvene armije preko Dunava označio početak ratnog sukoba između zapadnih saveznika i Rusije. A američkom pukovniku, koji tek što je stigao direktno od Ajzenhauera (Dwight Eisenhower), verovalo se tada među funkcionerima četničkog pokreta, kao da donosi lične Ruzveltove poruke.

Sumornu perspektivu pomalo je popravljalo i pristizanje jednog neobičnog transporta iz Beograda. Odjedared su počeli da dolaze tovari oružja, municije i zlata. Sprovodio ih je četnički komandant korpusa Predrag Raković, iz pravca Beograda. Očekujući napad jedinica NOV i Crvene armije, to su okupatori i Milan Nedić, predsednik srpske kvislinške vlade, sklanjali tovare iz svojih trezora i magacina u Beogradu i slali ih Državnoj Vrhovnoj komandi.

Raković je ove transporte sprovodio u selo Trbušane, nekoliko kilometara daleko od Čačka. Oružje i municiju je delio nasilno mobilisanom stanovništvu, a zlato je upućivao u „nepoznatom pravcu“. [1]

U takvim prilikama Draža je 5. septembra 1944. primio dve značajne poruke iz inostranstva.

Prva je stigla od Miloja Smiljanića, člana Mediteranske komisije, koja je uskoro preimenovana u Savetodavno veće za Italiju, sa sedištem u Rimu. On je, između ostalog, obaveštavao četničkog vođu:

„Pre nedelju dana, rekao mi je g. Marfi (Robert Marphy), američki politički savetnik kod generala Vilsona (H. M. Wilson), da ćete imati bezrezervnu pomoć vlade SAD čim bi započeli vojnu akciju protiv Nemaca. Jedan viđeni član delegacije takođe mi je rekao, pre dva meseca, da će sovjetska vlada biti prva spremna da pošalje svoju misiju kod Vas čim biste počeli borbu protiv Nemaca. Sada imate nadležne amerikanske vojne faktore i preko njih ćete moći mnogo da učinite.“

Drugu takođe pismenu, telegrafsku poruku, ali u vidu direktive, Mihajloviću je uputio iz Vašingtona bivši ambasador Kraljevine Jugoslavije u SAD, Konstantin Fotić:

„Najbržu i najenergičniju akciju opšteg stila protiv Nemaca sa proruskim programom. Najhitniju vezu sa Rusima – košta šta košta. Obrazovanje vlade u zemlji, koja će na osnovu Ustava vršiti kraljevsku vlast i Vas odrediti za načelnika štaba Vrhovne komande.“

U prvi mah moglo je izgledati da će Dražu da zbuni, a i razjari, ovo iznenadno „političko insistiranje“ na vezi sa Rusima. Kao zakleti neprijatelj komunizma i revolucije, on je i bio promovisan u ratu za „prvog čoveka kraljevske vlade“ u zemlji. Otkuda onda odjednom ovakav preokret i približavanje Moskvi? Kasnije se i to razjasnilo.

Zajedno sa šefom propagande radiofonske stanice Vrhovne komande, Vojinom Andrićem, imao sam prilike tih dana da i lično dođem u kontakt sa Dražom, 6. septembra 1944. Susret se dogodio u jednoj kući sela Pranjana, kod Čačka.

Na padinama brežuljka, okrenutim prema Gojnoj Gori, koji se spuštaju u reku Kamenicu, bio je smešten Dražin štab. Oko kuće, u kojoj se on nalazio, pružalo se prostrano dvorište, ograđenom niskom, trošnom drvenom ogradom. U njemu je vrilo kao u košnici. Stizali su kuriri, komandanti, članovi Centralnog nacionalnog komiteta. Čim smo ušli u dvorište, susreo sam više svojih poznanika, uglavnom iz Beograda. Neki od njih bili su odeveni u oficirske uniforme, dok je većina bila u grđanskim odelima. Osećala se, među svima, psihoza neizvesnosti i straha. Retko je ko sačuvao prisebnost. Šetali su ili sedeli potišteni, obeshrabreni, demoralisani. Čitava atmosfera podsećala je – po nervozi i košmaru – na štabove u šestoaprilskoj katastrofi.

Saznao sam u razgovoru da su došli na pozive Vrhovne četničke komande, koja je 1. septembra najavila „opštu mobilizaciju“. Svi su sada čekali na prijem kod Mihailovića i nagađali na koju će ih dužnost uputiti. Sa očitim nestrpljenjem očekivali su i odgovor na pitanje: dali će trupe Crvene armije preći Dunav i kakvi su Mihailovićevi planovi u slučaju da se oni nađu u Jugoslaviji?

Na prijem kod Draže nismo dugo čekali. Pored njega, u sobi za stolom, sedeo je i Stevan Moljević, advokat, potpredsednik Centralnog nacionalnog komiteta.

Čim smo ušli u sobu, Draža je ustao i upitao:  – Šta je sa radiofonskom stranicom koju nam je poslao iz Beograda inženjer Svetislav Simić? Dali će moći uskoro da proradi?

Objasnio sam mu da je stanica stigla u delovima i da usled čestih pokreta još uvek nije ni raspakovana. Nije bio zadovoljan time.  – Ona nam je potrebnija više nego ikad!  – prekinuo me. – Morate naći mogućnost da se što pre pusti u rad.

Zatim se obratio Andriću:  – Vama će gospodin Moljević dati instrukcije za propagandu! – Za sada je najvažnije – odmah reče Moljević, obraćajući se Andriću – da u svakodnevnim emisijama obaveštavate narod da su Rusi naši saveznici! Treba im reći da prema sporazumu između Staljina i Anglo-Amerikanaca, oni neće preći Dunav niti ući u Jugoslaviju…

I Draža i Moljević dali su tom prilikom Andriću još nekoliko direktiva za propagandu, a zatim smo obojica napustili sobu, u koju su nastavili da ulaze ostali, koji su čekali u dvorištu.

Slušajući Moljevića, spontano sam se setio reči Dragiše Vasića, kada mi je prvi put pričao o njemu: „To vam je crno-žuta voštana figura! Sa mentalitetom austrijskog roba!“

 

 

Dobivene poruke i situacija u kojoj se nalazio, naterale su Mihailovića da početkom septembra sazove Centralni nacionalni komitet na permanentno zasedanje. Prvobitno je bilo predviđeno da se zasedanje ovog najvišeg organa četničke organizacije održava u selu Ražcima. Međutim, ova je odluka ubrzo izmenjena, usled poraza okupatorsko-četničkih jedinica na Zlatiboru. [2]  Umesto u Ražcima, zasedanje Centralnog nacionalnog komiteta otpočelo je, 8. septembra u Milićevcima, selu čije su kuće razbacane po talasastoj visoravni i brežuljcima nedaleko od Čačka.

Na početku zasedanja, u prostornoj školskoj zgradi, pravljene su razne kombinacije za sastav četničke vlade, a zatim se diskutovalo o izjavama pukovnika Mek Dauela, naročito o onoj u kojoj je kategorički tvrdio da Rusi, prema međusavezničkim sporazumima, neće prelaziti Dunav. Tom prilikom pomenut je i raspis koji je četnički komandant Srbije, Miroslav Trifunović, uputio 5. septembra svim štabovima, i u kome kaže da „po dobivenim izveštajima i planu saveznika, ruske trupe nisu predviđene za dejstvo u Jugoslaviji. Rusi su naši saveznici – piše Trifunović – a komunističke Titove bande su naši neprijatelji, jer rade protiv interesa našeg naroda, naše države i našeg kralja, te u tom pogledu nemaju nikakve podrške od Rusa.“

U toku sednice, međutim, stigla je „potvrđena vest“ da su prethodnice Crvene armije ipak prešle Dunav i ušle u Kladovo. Vest je izazvala opšte uznemirenje. Predsednika Centralnog nacionalnog komiteta, Mihaila Kujunđića, inače bivšeg ministra, koji je sedeo u vrhu stola, čim su to saopštili – udarila je srčana kap i on se momentalno srušio. Oni koji su mu pritekli u pomoć mogli su samo da konstatuju smrt.

Napravljena je neophodna pauza. Svi su bili uznemireni: ne toliko ovom smrću – koliko Rusima.

Na kraju sednice donet je samo jedan zaključak: da se u Kladovo, u susret trupama Crvene armije, odmah uputi delegacija u koju je Centralni nacionalni komitet odredio: advokata Nikolu Raspopovića i inženjera Boru Radenkovića.

Izabrani delegati, međutim, nisu taj zadatak nikada izvršili.

Posle zasedanja, 9. septembra, član Centralnog nacionalnog komiteta, dr. Dragoslav Stranjaković, inače univerzitetski profesor istorije, obavestio je pismom Dražu Mihailovića o radu Centralnog nacionalnog komiteta i atmosferi koja je vladala među njegovim članovima. U tom dokumentu, on ne krije pesimističke utiske:

„Neljubaznost na koju sam naišao i nerazumevanje stvari jako su me iznenadili. Primetio sam da su svi glavu izgubili, ne zbog toga što im je predsednik umro, već što su se uplašili zbog tobožnjeg ulaska Rusa u Kladovo i pobojali se za svoju ličnu egzistenciju.

Gospodinu Moljeviću sam rekao da ste me Vi poslali i zbog čega sam došao. Izložio sam mu važnost pitanja po kojima smo trebali da razgovaramo, i težinu političke situacije u kojoj se nalazimo. Ali, kako mi se čini, to na njega nije mnogo delovalo. Posvetio mi je svega desetak minuta šetnje po školskom dvorištu, a kako je bio zbunjen i rasejan, ne verujem da mu je mnogo ostalo od onoga o čemu smo razgovarali.“

Stranjaković objašnjava Draži i sastav delegacije, koja je određena da pozdravi Ruse:

„Po onome što sam ja čuo nijedan od članova delegacije, koja je određena, nije ruski đak i malo je uopšte po čemu je poznat, u našoj, a kamoli u stranoj javnosti. To je verovatno zbog toga, što oni koji su odlučivali ne poznaju ljude, a savete drugih ne primaju.“

Poznati su mi i lično ti događaji i ljudi, pa bi Stranjakovićevo pismo Draži mogao da protumačim i kao njegovu „žal za Dragišom Vasićem“, bar što se tiče kontakta sa Rusima. Naime, za Dragišu se znalo da je dobar poznavalac ruskih prilika, da je pisac knjige „Crvene magle“ i da je 1925. godine bio u Moskvi, da je u januaru 1944. na četničkom kongresu u selu Ba patetično i otvoreno govorio o „Rusiji i svetosavlju“, te da bi, iz svih tih razloga, on bio najpogodnija ličnost da se sastane sa Rusima. Na to je i Stranjaković aludirao u svom pismu, iako vrlo oprezno i diskretno, ne pominjući mu ime, jer se Dragiša već od sredine 1943. počeo razilaziti sa Dražom, pa je u ovo vreme bio u Topoli, kod četničkog vojvode Nikole Kalabića. Utoliko je sve to verovatnije, što su Stranjaković i Vasić bili od ranije intimni prijatelji, što su još u „Srpskom klubu“ obojica bili potpredsednici Slobodanu Jovanoviću i što su – i kod Draže – radili zajedno, kao politički tandem.

I u Beogradu su tih dana članovi Centralnog nacionalnog komiteta i drugi reakcionarni političari tražili način kako da se izvuku iz škripca i povežu sa Rusima. U tom cilju, na inicijativu poznatih ministara u radikalskim vladama Lazara Markovića i Koste Kumanudija, održan je, početkom septembra 1944. sastanak. Na njemu su, pored ove dvojice, prisustvovali još: Ilija Mihailović, industrijalac, jedan od Nedićevih savjetnika, Slavko Dukanac, advokat, Dragoljub Mihajlovića, bivši načelnik Ministarstva trgovine, jedan sveštenik, kao delegat Srpske pravoslavne crkve, dve dame iz Kola srpskih sestara, Milorad Belić Bogdan Krekić, kao predstavnici „radničke grupe“.

Sastanak je imao za cilj da se stvori odbor, kao političko predstavništvo Beograda, koji bi uzeo vlast u gradu čim Nemci odu i dočekao Crvenu armiju.

Dva-tri dana posle toga, u kancelariji „Šumadijske banke“, kod Ilije Mihailovića, Marković i Kumanudi su se sastali sa advokatom Acom Pavlovićem, Dragišom Joksimovićem i Mihailom Stefanovićem, predstavnicima Centralnog nacionalnog komiteta. A posle desetak dana održana je i sednica takozvanog Beogradskog predstavničkog komiteta. Tu je zaključeno da se traži i veza sa KPJ. Taj zadatak bio je poveren Lazici Markoviću, Slavku Dukancu i Kosti Kumanudiju.

Međutim, sve ove planove i kombinacije razbilo je neočekivano brzo napredovanje jedinica NOV kroz Srbiju. Usled njihovog približavanja Valjevu, članovi Centralnog nacionalnog komiteta napustili su glavom bez obzira selo Milićevce: neko pod izgovorom „da zbrine familiju“, neko „da promeni košulju, pa će se odmah vratiti“, ali nijedan se više nije pojavio.

Oni koji su ostali, među kojima su bili Aleksandar-Aca Aksentijević, Mustafa Mulalić I još nekolicina sa Stevanom Moljevićem na čelu, priključili su se Dražinom štabu i zajedno sa njim uputili se 10. septembra preko planine Suvobora. Pred veče, otegnuta marševska kolona zaustavila se u selu Brajiči. Prema odjecima koji su dopirali kroz noćnu tišinu moglo se lako zaključiti da se negde u daljini vode oštre borbe.

Oko ponoći pokret je nastavljen u pravcu sela Planinice. Pred zoru kolona je nailazila na grupice naoružanih ljudi, očigledno pripadnika četničkih jedinica. Zaplašeni i uspaničeni pojedinci pričali su o iznenadnim i teškim noćnim borbama oko Jelove Gore, u kojima su snage NOV razbile četnike, naročito one pod komandom Predraga Rakovića, kojima su i oni pripadali.

Preko sela Planinice i Struganika, spuštajući se pored reke Ribnice, kolona se, oko podne 11. septembra, zaustavila u selu Paštriću. Kratko vreme pošto je ljudstvo razmešteno po kućama, odeknula je pucnjava iz automatskih oružja. Zatim je stigla vest: „Borba sa crvenima vodi se u neposrednoj blizini.“ Naređen je hitan pokret: pravac Monica – most na Kolubari.

Za vreme užurbanih priprema za pokret pucnjava iz automata postajala je sve glasnija. Delovi Dražine Vrhovne komande, koji su se izvlačili kako su znali i umeli, okupili su se u selu Divcima, ispred druma kojim su prolazile, u pravcu Valjeva, motorizovane nemačke kolone. Uskoro je prugom ka Valjevu prošao i nemački oklopni voz.

Tek dva dana kasnije, u blizini Koceljeva, saznali smo da su delovi Šeste ličke divizije NOVJ, u svom nastupanju ka Valjevu, dolinom Ribnice, naišli na komoru Dražine komande. Zarobili su tada znatan deo komore u kojoj je bila arhiva Centralnog nacionalnog komiteta i još uvek neraspakovani delovi radiofonske stanice.

Preko Koceljeva, Draginje, Male Vranjske i Slepčevića, Draža je sa svojim štabom 21. septembra stigao u Badovince, prostrano i ušoreno mačvansko selo na Drini. Tu je doživeo nove udarce.

 

 

 

Delegat četničke Vrhovne komande za Bosnu i Hercegovinu pukovnik Zaharije Baćević uputili su tada Mihailoviću sledeći radiogram:

„Sa Vašim odgovorom nisu zadovoljni ni borci ni starešine, jer ne vide nijedan zračak nade za izlaz iz naše očajne situacije u koju nas je dovela isključivo VK. Narod, borci i starešine posle kraljevog govora, a zbog stalnog uveravanja da su Kralj i saveznici sa nama, ne veruju više ništa – ni Vama ni nama. Zbog ovoga je već kod većine jedinica nastupilo pravo rasulo, a svakim danom ono će biti sve veće i veće. Zar ne vidite da će nas narod ostaviti udaljene i s motkama oterati od svojih kuća? Sa kakvom parolom mi možemo danas izaći pred narod? Zar sa lažima kao do sada? U očajnim momentima veliki ljudi prave velike gestove. To danas očekuje od Vas srpski narod, koji je od VK doveden u jedan od najtežih položaja u svojoj vojničkoj istoriji. Molim Vas za jasan, precizan odgovor, koji ćemo saopštili narodu, borcima i starešinama. A šta će posle nastupiti za to ćete snositi odgovornost pred istorijom – VI i Centralni komitet.“

Sutradan, po prijemu ovog radiogram a, Mihailović je primio i Memorandum četničkog komandanta major Dragoslava Račića:

„Od 1941. godine mi smo stavili u zadatak da organizujemo vojsku i sa naslonom na naše saveznike kao potpuno legalna vojska otpočnemo borbu za oslobođenje, da u unutrašnjoj politici učinimo kraj uzročnicima našeg poraza.

Za tri godine rada mi smo ispustili inicijativu iz ruku, i to zbog nejasnog zauzima ja strava u aktuelnim događajima, koji su se ticali naše zemlje. Naš nedovoljno uspešan stav prema saveznicima i nedovoljno energičan stav prema protivnicima doveo je do toga da su nam komunisti preoteli politički uticaj na saveznike i na nas od pre nekoliko meseci stavili u ilegalnost kod saveznika, na koje smo se naslanjali. Mi se ne smemo zavaravati niti zatvarati oči pred istinom. Odlazak vojne misije najbolji je dokaz da nas Englezi i Amerikanci ne priznaju kao saveznike, a Sovjeti već odavno zastupaju neprijateljski stav prema nama. Mi moramo shvatiti da se u Engleskoj nešto promenilo i da će oni vrlo rado pružiti ruke Titu.

Naše oslanjanje na narod ima samo moralnu, ali ne i praktičnu prednost.

Prema svemu ovome, mora se imati na umu da smo mi, u celom dosadašnjem radu, zauzimali jedan nejasni stav. Hteli smo nacionalnu revoluciju, ali je nismo izvršili jer smo se ogrešili o princip svake revolucije: boriti se sve dok se ne sruši stari režim i njegovi nosioci. Mi smo, naprotiv, u svoje redove primili dosta nosilaca staroga režima, političkog I vojničkog, koji se nikad I ničim ne mogu popraviti. Umesto mladih I dokazanih revolucionara i sposobnih ljudi, mi smo uzeli za bazu ono što je bilo pre rata. U politici vodeća mesta zauzeli su oni koji su pre rata bili na višim položajima. U vojsci merilo za položaje je čin koga su imali u Jugoslaviji bez obzira na sposobnosti i pokazani uspeh u radu, umesto da se forsiranim tempom guraju napred oni koji vrede. U našem vojničkom i političkom životu ovakav stav može biti katastrofalan, a već ima i dosta simptoma negodovanja u ovom pravcu.

Sav dosadašnji rad zbog nejasnog stava imao je za posledicu naše očajno kolebanje u toku proteklih godina, što je često dovodilo do užasnog ponižavanja prema našim protivnicima. Čas smo paktirali, čas bili legalni, čas zauzimali stav oružanog sukoba, što je najžalosnije. Te faze su se menjale vrlo brzo i prema želji naših protivnika i odluci pojedinih komandanta.

U našim redovima nedisciplina je opšta pojava, a ništa se nije preduzelo protiv nosioca ovog zla. Bezbroj primera da kukavice, defraudanti i skroz prljavi ljudi, pomereni jedanput sa svoga položaja dolaze na novi ili veći položaj u drugom kraju – kao da se zlo leči premeštajem.

Pred nama su krajnje ozbiljni Dani. Mi moramo naći snage da priznamo istinu: da od saveznika nemamo šta da očekujemo, da naš stav predstavlja samo životarenje i vodi laganom ali sigurnom našem uništenju, da ako hoćemo da spasemo svoju stvar, mi moramo potražiti nove puteve i doneti nove odluke (vremena još ima, da ostvarimo svoje ideal, a ima i puno mogućnosti ako ih iskoristimo).

Radi toga slobodni smo da Gospodinu Ministru predlożimo:

Prvo: da se prestane sa dosadašnjim stavom iščekivanja i da se hitno donesu nove odluke:

 

a) Ili da se našom akcijom otvorenom protivu neprijatelja povrati naš stav kod saveznika, ili

 

b) ako ovo ne bi pomoglo kod saveznika, onda da se potpuno naslonimo na Nemce, pod uslovom da od njih dobijemo toliko naoružanja, koje će nam zagarantovati da komuniste uništimo i postanemo gospodari situacije u zemlji, a kad smo to postigli samim tim saveznici su primorani da nam pruže ruku kao jednom faktoru koji odlučuje u ovom prostoru, ili

 

c) ako se ne primi ni jedno od gore izloženog, onda treba iskoristiti naše sadašnje grupisanje da ostanemo potpuni gospodari zapadne Srbije na taj način što bismo udarili na sve protivnik, ovladali garnizonima zapadno od linije Beograd – Kragujevac – Kraljevo. Uspeh je ovde potpuno zagarantovan, a naše jedinice dobile bi znatan priliv u naoružanju, što bi nam omogućilo da posle zapadne Srbije uzmemo u svoje ruke ostale krajeve Srbije. Imamo li jedanput Srbiju potpuno u svojim rukama, mi imamo i mogućnost da počnemo akciju van Srbije, koju ne bi mogao ometati niko. U isto vreme mi imamo adute za razgovore i sa saveznicima i sa Nemcima, jer bi naše oružje bilo faktor sa kojim bi i jedni i drugi morali da računaju.

Drugo: ma koji predlog da se usvoji, treba pristupiti korenitoj izmeni našeg političkog i vojnog vođstva pod Vašim rukovodstvom:

 

a) štab Vrhovne komande popunili sa energičnijim i terenskim oficirima, koji imaju iskustva iz dosadašnjih borbi i koji će omogućiti energičnim stavom da Vrhovna komanda postane autoritet, čije se odluke bezuslovno moraju sprovoditi.

 

b) izvršiti reviziju svih ličnosti na položajima komandanata korpusa i većih, te da se bez ikakve sentimentalnosti udalje sa položaja svi oni koji u dosadašnjem radu nisu dali pozitivne rezultate ili svojim osobinama nisu zaslužili takav položaj.

 

c) sve oružane snage bez obzira na dosadašnju podelu treba pregrupisati.

Ako je Vrhovnoj komandi nemoguće iz ma kojih razloga da usvoji iznete predloge, onda sam mišljenja da bi trebalo proglasiti snage: Račića, Neška, Kalabića, Rakovića, Topalovića i Komarčevića za odmetnike, a prepustiti Račiću komandu nad ovim snagama i slobodu rada u zapadnoj Srbiji, s tim da ćemo na svaki način obaveštavati redovno Vrhovnu komandu o toku rada, ali da pravo odluke ostavi nama.

Molimo da se po ovom donese hitno rešenje.

Umesto odgovora Draža je pozvao Račića u Badovince i posle žućne diskusije ipak je sve ostalo po starom, a ispod teksta Memoranduma Draža je svojom rukom napisao: „Posle usmene konferencije u arhivu.“

Uspesi jedinica NOVJ u Srbiji naterali su četničkog vođu Mihailovića da sa svojim štabom 24. septembra pobegne preko Drine u Bosnu.

 

 

 

Pet dana kasnije, 29. septembra, kada se Vrhovna komanda nalazila u selo Gornje Crnjeljevo, pronela se vest da su radio stanice London i Glas Amerike, u svojim jutarnjim emisijama saopštile da su se anglo-američke trupe iskrcale na obalu Albanije i na neka dalmatinska ostrva. Ali, oduševljenje koje je ova vest izazvala bilo je i suviše kratko. Nju je ubrzo zamenila nova, koja je stigla sa manjim zakašnjenjem.

Novinska agencija TASS objavila je dan ranije komunike:

„Pre nekoliko dana sovjetska komanda – imajući u vidu interese razvijanja borbenih operacija protiv nemačkih i mađarskih trupa u Mađarskoj – obratila se Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije i Vrhovnom štabu NOV i PO Jugoslavije s molbu da dadu pristanak na privremeni ulazak sovjetskih trupa na jugoslovensku teritoriju, koja graniči sa Mađarskom. Sovjetska komanda saopštila je tom prilikom da će sovjetske trupe, pošto izvrše svoje operativne zadatke, biti povučene iz Jugoslavije.

Nacionalni komitet i Vrhovni štab Jugoslavije pristali su da udovolje molbi sovjetske komande. Sovjetska komanda je primila uslov, koji je postavljen s jugoslovenske strane, da će na teritoriji Jugoslavije, u oblasti gde će se nalaziti jedinice Crvene armije, delovati civilna administracija Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.

Kada je u selu Žabarima, nedaleko od Brčkog, primio 4. oktobra vest da su sovjetske trupe prešle jugoslovensku granicu i da nastupaju ka Beogradu, Mihailović je, sutradan, uputio radiogramom raspis svim četničkim komandantima u Srbiji, u kome kaže:

„Za objedinjavanje akcije, sve snage u Srbiji stavio sam pod komandu đenerala Trifunovića. Naša je težnja da se prikupe sve snage u oblasti Kragujevca i Zapadne Morave radi ovladavanja terenom jugozapadne Srbije i povezivanja sa snagama u Sanđaku i Bosni. Sa ove prostorije razvićemo akciju prema situaciji, u cilju naslona na Anglo-Amerikance koje treba očekivati sa Vardarskog i Moravskog pravca ili iz Albanije preko Kosova, odnosno Crne Gore ili Hercegovine.

Ruske snage iz Rumunije kroz Banat prodiru u pravcu Beograda, a isto tako preko Timočke Krajine, desnom obalom Dunava, verovatno opet prema Beogradu. Prema ugovoru sa Anglo-Amerikancima, Rusi ne treba da prodiru dublje u našu zemlju, ali su ovo učinili da bi presekli odstupanje nemačkih trupa sa Balkana. Što se tiče nadiranja Bugara u pravcu Leskovca, jasno je takođe da žele da iskoriste sadašnju situaciju da bi ostvarili svoje teritorijalne aspiracije. Ovom se protive Anglo-Amerikanci. Britanska deseta armija počela je iskrcavanje u Grčkoj na širokom frontu, a izvestan deo njihovih snaga iskrcava se i u Albaniji. Ove britanske snage imaće zadatak nadiranja prema Dunavu i Savi. Anglo-amerikanske snage u Italiji, možemo očekivati, nastaviće svoje nadiranje preko zapadne Jugoslavije. [3]

U ovakvoj situaciji Jugoslovenska vojska u Otađbini, zadržaće punu lojalnost prema svim našim saveznicima. Titove partizanske snage ne smatrati da pripadaju nijednoj savezničkoj vojsci i prema njima naš stav ostaje nepromenjen, jer oni i dalje teže svome cilju i sprovode svoje namere. Ovo utoliko pre što se zapaža, a imamo i obaveštenja, da gube poverenje i podršku Anglo-Amerikanaca zbog svoje nelojalnosti.

Kada je primio vest da su manji delovi Crvene armije stigli u Kladovo, Draža Mihailović je odmah, a u duhu primljenih poruka iz inostranstva, naročito one koja je stigla od Fotića, naredio komandantu Krajinskog četničkog korpusa, Velimiru Piletiću, da što pre uspostavi kontakt sa ruskim trupama.

Piletić, inače bivši generalštabni major, čovek četrdesetih godina, bistar i lukav, odmah je u tome video i šansu za sebe. Znajući da baš ne uživa dovoljne simpatije kod Draže, zbog nekih političkih veza svoje žene, on je i iz tih razloga gledao da „ruski slučaj“ iskoristi što pametnije.

Izvršavajući Dražino naređenje, Piletić je prethodno objavio letak stanovništvu u kome govori o tradicionalnom prijateljstvu između Rusa i Srba i o njihovom savezništvu u drugom svetskom ratu. U letku je apelovao da se prilikom nailaska trupa Crvene armije ruskim vojnicima prirede srdačni dočeci. Odmah zatim, sa nekolicinom pripadnika štaba korpusa, uputio se i lično u Kladovo, a zatim je 10. septembra, prešao u Turn Severin, odakle se više nikada nije ni vratio u Srbiju.

Obavešten o njegovom nestanku, Mihailovićeva zabrinutost smanjila se tek kada je primio poruku od komandanta četničkog Timočkog korpusa, Ljube Jovanovića. Ovaj ga je izvestio da su se i on i njegovi oficiri sastali sa Rusima i da su ih „crveni“ dobro primili. Jedni drugima su priredili nekoliko večera na kojima je došlo međusobnog „izliva prijateljstva i bratstva“.

Posle ove vesti Draži je laknulo. Pretpostavljao je da je Piletić otišao u neku višu komandu Crvene armije i sa nestrpljenjem je očekivao rezultate njegove misije. Ali to nije dočekao.

Kasnije, kada se Piletić našao u Parizu, na položaju načelnika štaba novoformirane Vrhovne komande kralja Petra, među četničkim emigrantskim vrhovima kružila je verzija da je on bio zarobljen od strane Tolbuhinovih jedinica. Međutim, pošlo mu je za rukom da iz logora pobegne.

Kada se našao na slobodi, Piletić je uspeo da uspostavi kontakt sa ranijim pripadnikom britanske misije pri štabu Draže Mihailovića, Hadsonom, koji se u to vreme nalazio u Rumuniji. Zahvaljujući njihovom ranijem poznanstvu, Piletić je uz Hadsonovu pomoć stigao i u Pariz.

 

 

 

Da bi što više pomogao Mihailoviću, u realizovanju poruke koju mu je uputio, Konstantin Fotić se tih dana obratio i tadašnjem ambasadoru SSSR-a u Vašingtonu Andreju Gromiku. Posetio ga je, na lični zahtjev, u zgradi sovjetske ambasade. Tom prilikom vidio je s njim duži, zanimljiv razgovor. Fotić je taj susret ovako opisao u svojoj knjizi „Rat koji smo izgubili“, objavljenoj samo u SAD, 1948. godine:

„Zatražio sam sastanak sa sovjetskim ambasadorom 4. septembra i primio sam učtiv odgovor – da je gospodin Gromikov suviše zauzet i da ne može da me primi. Na moje iznenađenje, 9. septembra, verovatno pošto je primio ovlašćenje iz Moskve, poručio mi je da će biti veoma zadovoljan ako ga posetim u bilo koje vreme. Posetio sam ga 10. septembra i nadugačko razgovarao o problemima Jugoslavije i njenim odnosima sa Sovjetima. Podsetio sam ga na osećanja tradicionalnog prijateljstva koje su Srbi gajili prema Rusiji, a koje nije izmenjeno promenom vlade.

 

Nastavlja se…

 

 

[1] Posle rata je to zlato delimično pronađeno i vraćeno Narodnoj banci iz koje je i uzeto = u vidu poluga, nakita i novca.

[2] U ovo vreme grupa divizija NOVJ – 1. proleterski i 12. udarni korpus NOVJ – borila se u zapadnoj Srbiji, operišući zapadno od komunikacije Užice – Valjevo i bila spremna za prodor ka Valjevu.

[3] Priča o prodiranju savezničkih snaga iz Grčke i Italije u Jugoslaviju bila je sračunata izmišljotina Draže Mihailovića.

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.