“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci

Feljton: Kroz tajni arhiv UDBE – II deo

      I.Okršaji na Drini

 

 

 

 

  1. Srpska vlada ili komitet spasa

 

Srpski narod, nastavih, pozdravio bi Crvenu armiju pri njenom prolasku kroz Srbiju kao oslobodioca i bio bi spreman da pruži svoju punu saradnju, pod uslovom da mu se prepusti rešenje njegovih domaćih problema prema njegovim ličnim shvatanjima života, i slobodan izbor vlade i ustanova pod kojima želi da živi… Njegova politika neće biti protiv ruskih interesa, ako Sovjeti pokažu da žele da sarađuju sa srpskim narodom. Ali većina Srba bila bi nepopustljivo protivna ma kakvoj okrutnoj diktaturi.

Ja sam gosp. Gromiku takođe primetio da je general Mihailović činio napore za dodir sa Crvenom armijom, pre njenog prelaska preko Dunava, u cilju da uspostavi sistem saradnje, ali da nema nikakvih obaveštenja o tome koliko je general u svojim pokušajima uspeo. Rusi su tako dobro informisani o balkanskoj situaciji, nastavih, da oni moraju dobro znati broj Mihailovićevih pristalica u srpskom narodu, kao i to da Titove pristalice predstavljaju samo beznačajnu manjinu. Ako Sovjeti žele, oni ne bi imali teškoća oko sprečavanja daljeg bratoubilačkog krvoprolića i oko ujedinjavanja svih snaga otpora u Jugoslaviji, u zajedničkoj borbi protiv našeg neprijatelja.

Gosp. Gromiko je veoma pažljivo slušao i pravio beleške u toku našeg razgovora. Ali, ja sam imao utisak da on nije bio ovlašćen da se angažuje u ma kakvoj diskusiji po tačkama koje sam pokrenuo.

Desetak dana kasnije, Gromika je posetio i i jedan od prvaka Zemljoradničke stranke i bivši ministar u Simovićevoj vladi, dr. Branko Čubrilović. Njegovi ciljevi su bili drukčiji, jer su i opredeljenja bila različita od Fotićevih.

„Oko 20. septembra bio sam obavešten – zapisao je Čubrilović – da je Fotić posetio sovjetskog ambasadora u Vašingtonu, Gromika. Iz informacija koje sam dobio iz okoline Fotića, doznao sam da je on pred ulazak Sovjeta i Crvene armije u Jugoslaviju pokušao valjda da rehabilituje Dražu Mihailovića. Da bi saznao nešto više o tome, javio sam se Gromiku u audijenciju. Primio me je 22. septembra, nekako pred podne. Gromiko je mlad čovek, koji je na položaj u Vašingtonu dospeo sigurno zbog svojih sposobnosti. Nasledio je Litvinova, i posle njegovog rada u Americi, nije mu bilo teško da nastavi rad na uspostavljanju dobrih odnosa između SAD i Sovjeta. Koliko je poznavao evropske i balkanske probleme, nije mi tada bilo poznato.

 

Počeli smo razgovor – kaže dalje Čubrilović – o nastupanju Crvene armije u samu Srbiju i Jugoslaviju. Logično su se onda nadovezale i misli o vojničkom položaju pobunjene Jugoslavije. To je, razume se, najviše i zanimalo Gromika. Postavio je pitanje: kolika je snaga Draže Mihailovića, a kolika narodnooslobodilačkog pokreta i Tita? Nisam mogao da budem dovoljno precizan, ali sam tvrdio, po dokumentima koje sam doneo sa Bliskog Istoka i na osnovu onoga što sam u Americi doznao, da je Tito gospodar situacije i da daleko prevazilazi Mihailovićevu vojničku snagu. Tada mi je gromiko kazao da je razgovarao i sa Fotićem, koji je tvrdio da Draža ima velike vojne snage u Srbiji, možda i veće od Titovih. Naglasio sam da je to netačno, jer je maršal Tito, vodeći upornu i četvorogodišnju borbu, mobilisao i organizovao sve teritorije oslobođene Jugoslavije. Istakao sam mu da verujem da je on jedina vojnička sila na koju se Crvena armija može da osloni. Uostalom, to će se i pokazati ovih dana.“

Sastanak sa Gromikom je dugo trajao. On nije popuštao u interesovanju da sazna za sve Čubrilovićeve ocene „jugoslovenske situacije“. Iako je već bilo vreme ručku, sovjetski ambasador, mlad i ambiciozan, nije podlegao diplomatskoj etikeciji. Više ga je uzbuđivala živa reč o stanju na Balkanu i odnosima nacionalističkih i revolucionarnih snaga.

Sećajući se tog značajnog susreta, dr. Čubrilović dalje kaže da je tri dana pre dolaska u ambasadu napisao i nekoliko podsetnika o problemima Jugoslavije, kao i svemu drugom što treba reći Gromiku. Zato mu je, čim su se sastali, izneo najpre opis političkih događaja onako kako su se oni razvijali kod nas posle izbijanja rata.

„Takva vlada – objašnjavao je dalje Čubrilović Gromiku, – u kojoj bi srpski narod bio zastupljen u zajednici sa maršalom Titom, bila bi Sovjetima garancija za rusku politiku na Balkanu. Sa režimom Kimona Georgijeva u Bugarskoj, osposobili bi Sovjete i da lakše pregovaraju sa zapadnim demokratijama o uticaju na Balkanu i o svetskom miru. A ako Sovjeti ne potpomognu ovakvu politiku srpskog naroda, može se dogoditi da se zapadne demokratije udruže sa Vatikanom i da učine nešto nepovoljno za SSSR.“

Događaji su se vrtoglavo razvijali.

Već iduće nedelje, 1. oktobra, dr. Čubrilović je napustio kliperom Ameriku i prispeo u London. Politička situacija bila je iz temelja promenjena. Dr. Šubašić i nova vlada bili su – prema Čubrilovićevim rečima – puni oduševljenja i očekivali su svaki dan da im se otvore vrata Jugoslavije, tj. Beograda, pa da se vrate u zemlju. „Takav utisak sam stekao 3. oktobra na ručku u hotelu Kleriđesu, gde sam i razgovarao sa predsednikom vlade Šubašićem.“

Tih dana, početkom oktobra, razbijajući nemačke, četničke i Nedićeve snage, jedinice NOVJ i Crvene armije zauzimale su svoje polazne položaje za otpočinjanje beogradske operacije, čiji je cilj bio oslobođenje Beograda.

I dok su se ostaci razbijenih kvislinških odreda prikupljali na prostoru između Beograda i Obrenovca, dotle su se Nedić, Ljotić i njihovi bliski saradnici i jednomišljenici grozničavo pripremali u Beogradu za bekstvo u Njemačku.

Još u toku septembra, kada su korpusi NOV, Kroz borbe sa okupatorskim, četničkim i ostalim kvislinškim jedinicama oslobađali delove Srbije, a jedinice Crvene armije nadirale preko Rumunije i Bugarske prema granicama Jugoslavije, Nedić i Ljotić su u sporazumu sa Nojbaherom (Noibacher) [4] uputili u Nemačku svoj prvi ešalon. U njemu su, pored ostalih, bili: Tanasije – Tasa Dinić, koji je jedno vreme bio ministar unutrašnjih poslova u kvislinškoj vladi; dr. Miroslav Spalajković, siva eminencija kvislinške vlade, najuticajniji savetnik Milana Nedića, koji je kao diplomata, za vreme prvog svetskog rata, bio poslanik Kraljevine Srbije na ruskom dvoru u Petrogradu, gde je, pre i za vreme Oktobarske revolucije, igrao značajnu ulogu; Aleksandar Cincar – Marković, nekadašnji poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu i ministar inostranih poslova u kapitulantskoj paktovskoj vladi Cvetkovića – Maček; Budimir Nikić, ljotičevac i nekadašnji komandant Prvog dobrovoljačkog odreda, i drugi hitlerovski saradnici, za koje se pretpostavljalo da imaju nekog uticaja na pojedine više nacističke funkcionere.

Bilo ih je ukupno oko tri stotine. Svi su oni imali zadatak da zajedno s nemačkim vlastima u Austriji pripreme i organizuju prihvat i smeštaj srpskih kvislinga i njihovih pomagača, koji su bili spremni da do kraja igraju svoju izdajničku ulogu. Prebacivanje ove grupe do Beča organizovalo je nemačko poslanstvo u Beogradu, i za njenog vođu bio je određen savetnik poslanstva Klajber (Kleiber). Posle trodnevnog boravka u Beču svi su oni prebačeni u Semering (Semmering).

Samo tri dana posle prelaska prvih jedinica Crvene armije preko Dunava, 4. oktobra 1944. ostaci kvislinškog aparata sa Nedićem na čelu i ostaci „Zbora“ sa svojim vođom Ljotićem, podeljeni u dve grupe, pobegli su iz Beograda: prva, ujutru vozom, a druga autobusima. I jedna i druga grupa stigle u Beč. Istovremeno iz iz Beograda su pobegle i sve okupatorske ustanove. U njemu je jedino ostao nemački feldkomandant, general Stefan Fridrih (Stephan Friedrich), s okupatorskim jedinicama koje su, pored ostalih, bile predviđene za odbranu Beograda.

O bekstvu okupatorskih ustanova i kvislinškog aparata iz Beograda Dragi Jovanović, šef Nedićeve Srpske državne bezbednosti, pored ostalog, kaze: „Mogu mirno reći da su i Nemci izgubili glavu i da su usled naglog nadiranja Rusa kroz Banat gledali da se što pre izvuku bez ikakvog plana. A o nekom planu za evakuaciju Nedićeve vlade i ostalih koji su emigrirali nije moglo biti ni govora. Svaki je gledao da se spase kako je znao i umeo. Izvestan broj je tražio veze sa četničkim komandantima i gajio nade da će ih oni spasti.“

Po dolasku u Beč Nedić je formirao „Odbor za staranje o emigrantima“, koji je imao šest članova, a bio je pod rukovodstvom savetnika nemačkog poslanstva Klajbera.

Za vreme boravka u Beču Nedić je 9. oktobra 1944. održao I sednicu kvislinške vlade, o kojoj Dragi Jovanović kaze: „U Beču je održana jedna sednica ‘vlade’ na kojoj je trebalo da donese načelan stav o svom budućem držanju. Većina ministara izjasnila se da je potrebno da ‘vlada’ ostane stalno na okupu i da, kao ‘vlada’ dejstvuje na okupljanju emigranata, da uspostavi vezu sa srpskim radnicima i zarobljenicima u Nemačkoj i da, na taj način, afirmira svoju aktivnost. Neki su ministri tvrdili da ‘vlada’ više ne postoji i da bi mogao da se formira neki komitet koji bi se starao o izbeglicama i koji bi trebalo da nastoji da uspostavi vezu s emigracijom u Kairu i Londonu. Ali ove tvrdnje i predlozi tada nisu prihvaćeni.“

Još dok se nalazio u Beču, Nedić je poverio ljotičevcu Budimiru Nikiću da za račun izbegle kvislinške vlade organizuje obaveštajnu službu. Istovremeno, Nedić je, zajedno sa ljotičevcem Modričanom, uz asistenciju Nojbahera, vidio pregovore sa nemačkim vlastima o smeštaju ostataka Ljotičevog dobrovoljačkog korpusa [5] u Sloveniji.

Pošto je Beč bio predviđen za smeštaj mađarskih kvislinga, Nemci su srpsku kvislinšku vladu, 16. oktobra 1944. prebacili u Kicbil (Kitzbühel) i smestili u hotel „Grand“. Ostale srpske izbeglice raselili su po raznim mestima Austrije, a većinu koncentrisali u Istri.

O radu srpske kvislinške vlade u Kicbilu i atmosferi koja je vladala u njoj Cincar – Marković, pored ostalog, kaže: „Preko Jonića i Perića doznavao sam sve šta se u vladi radi. [6] U Kicbilu se zaista igralo vlade. Održavale su se redovne sednice, stvarali veliki planovi i zamišljao neki rad, a zaboravljalo se da su sami okupatori – Nemci najureni iz naše zemlje. Ovde je glavni savetodavac i spiritus rektor opet bio Spalajković. Sanjali su još o pobedi Nemačke, o vraćanju u zemlju uz pomoć Nemaca i tražili od nemačke vlade ponovno priznanje Nedićeve srpske vlade. Iznosio se program organizacije srpskih trupa koje bi se mogle formirati u samoj Nemačkoj. Prihvatio se vojnopolitički savez sa Nemačkom. Međutim, Nemci su uviđali svu neozbiljnost ovakvih zahteva i predlagali da se obrazuje jedan „Komitet spasa“.

Spalajković se, i tada, u svojoj političkoj akciji sasvim i gotovo jedino izjašnjavao za Ljotića, predlažući da on treba da uzme u svoje ruke celokupan rad.

Po pitanju priznanja Nedićeve vlade, pregovori koje su, sa nemačkom vladom, poveli Nedić i Spalajković prilično su se otegli iako su se oni pozivali na činjenicu da je Nemačka priznala i druge kvislinške vlade, kao bugarsku, rumunsku i mađarsku. Nazad, Nedić i Ljotić su održali nekoliko sastanaka sa Nojbaherom i još nekim nemačkim funkcionerima, na kojima je bio i Milan Aćimović, [7] koji je boravio sa grupom četnika u Semeringu, nedaleko od Beča i koji je zastupao interese četničkog vođe Draže Mihailovića. Na ovim sastancima, osećajući svu svoju političku maloumnost, prilikom upornog zahtevanja da se prizna Nedićeva vlada, Nedić i Ljotić su postavljali Nemcima nov zahtev: da to ne bude više srpska vlada nego neki komitet sličan Vlasovljevom, [8] da u ovaj komitet treba da uđu i predstavnici drugih organizacija, na prvom mestu, Dražina organizacija. Ovo pitanje ostalo je nerešeno. Ali, Nedić i njegovi ministri i dalje izigravaju srpsku „vladu“ u Kicbilu sve dok sami Nemci nisu rešili da rasele „Grand“ hotel.

Ideju o pretvaranju srpske kvislinške vlade u „Komitet spasa“, posle sastanka sa Vlasovom, lansirao je Ljotić. Ona je, uostalom, bila i u duhu nemačkog plana za objedinjavanje svih kvislinških snaga za borbu protiv komunizma.

Sastanak između Ljotića i Vlasova organizovao je istaknuti ljotičevac novinar Božidar Najdanović, koji je, u to vreme, u svojstvu atašea za štampu živeo u Berlinu. Na sastanku su, pored ostaloga, Ljotić i Vlasov razmatrali mogućnosti međusobne pomoći i zajedničke borbe protiv „boljševizma“. Pored toga, jedan drugome su iznosili i sopstvene koncepcije o državnom uređenju i načinu rešavanja socijalnih problema.

 

Nastavlja se…

 

[4] Vidi registar imena sa objašnjenjima.

[5] Oružane formacije profašističke organizacije Zbor, sa sa Dimitrijem Ljotićem na čelu.

[6] Odnosi se na Velibora Jonića i Ðorđa Perića, ministre u kvislinškoj vladi Milana Nedića.

[7] i [8] Vidi registar imena sa objašnjenjima.

 

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.