“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci

Abdelraheem Kheirawi : Možda ne živimo u vremenu u kojem su moguće velike revolucije, ali su zato itekako mogući revolucionarni pomaci

Autor fotografije: Zoran Stanić

Objavljeno Mart 11, 2019 by IL GRIDO DEL POPOLO

Abdelraheem Kheirawi je frontmen beogradskog ruts-rege sastava FC APATRIDE UTD, iza kojeg stoje pet albuma: “On The Frontline Menu” (2006.), “Them” (2008.), “Firing The Truth” (2010.), “Roots History Book” (2017.) i ovaj zadnji “Third Worldism”, koji je imao svoju promociju pre par meseci, kao i dva EP izdanja, “Rural” (2008.) i “War Party” (2009.). Takođe, na popisu stvaralačkog opusa ovog beogradskog benda je i kratki dokumentarni film o snimanju zadnjeg albuma “Third Worldism”, koji je nastao tokom njihovog boravka u Amsterdamu. Osim stvaranja muzike za bend, kroz koju, putem interpretacije revolucionarne borbe na periferiji kapitalizma, kritiziraju postojeći društveni model, frontmen Abdelraheem Kheirawi komponuje i filmsku muziku, dotakavši na taj način i područje bluza i klasike. Takođe piše i eseje i scenarije za film. Sve o svemu, jedan pozamašni stvaralački opus alternativnog umetnika, namenjen potlačenoj klasi, jer kako kaže sam Abdelraheem, šta ima kapitalistički umetnik ponuditi socijalističkom čoveku sem retrogradne dekadencije.

 


 

Početkom godine je izašao peti po redu studijski album ruts-rege sastava FC Apatride UTD, pod naslovom “Third Worldism“, reci mi nešto više o tome?

Dobar album. Naspram prethodnog, muzički vrlo jednostavan, sa liričkim fokusom na posledice Nejednake razmene u politici i kulturi.

 

Osim marksističke interpretacije revolucionarne borbe na periferiji kapitalizma, šta sve oplemenjuje stvaralački opus grupe?

Klasni karakter, koji, naravno, tek u kombinaciji sa političkom i ideološkom obukom ne dopušta umetniku da flertuje sa tržištem.  

 

Koliko su na FC Apatride UTD uticali poznata svetska imena ruts-regea, kao što su engleski Aswad, Bashara, Steel Pulse i Benjamin Zephaniah, ili oni sa Jamajke, kao što su, Black Uhuru, The Gladiators, Bunny Wailer, Burning Spear, Horace Andy, Max Romeo i Peter Tosh?

Razni muzičari svih žanrova svirane muzike ostavili su uticaj na FC.

 

Koliko je zapravo važan taj antikolonijalni folklor kod pripadnika slobodnih naroda Maura, Sahrawia i Tuarega, zastupljen u repertoaru tamošnjih muzičara, kao što su Tinariwen, Amadu & Mariam, Ali Farka Touré, Habib Koité, Rokia Traoré, ili možda manje poznatih, Aziza Brahim, Mariem Hassan, Najm Allal i Tiris, koji podržavaju revolucionarne pokrete za oslobađanje Zapadne Sahare i Azawada?

Morao bih da se nadovežem na pretposlednji odgovor, s obzirom da je ovde pokretač inicijalnog impulsa nacionalno ugnjetavanje koje podnose pomenuti narodi. Svi ti muzičari decenijama aktivno učestvuju u borbama za nacionalno oslobođenje, čemu podređuju svoj kompletni opus. Tek su poslednjih desetak godina dostigli internacionalnu slavu, zahvaljujući, naravno, zakonu ponude i potražnje na Zapadu. Jaz između životnog standarda u zemljama centra i periferije omasovio je turistička putovanja u zemlje Trećeg sveta, a ništa ne rasplamsava orijentalnu fantaziju zapadnjaka poput netaknute „primitivne“ kulture, čijoj se „jednostavnosti“ i „naivnosti“ dive, dok god se da kontrolisati i, naknadno, integrisati u sistem globalnog „progresa“. Tako su prvi dodir sa sahelskim bluzom u muzičkom svetu poistovetili sa „otkrićem“ Amerike. Antikolonijalna lirika nije ih u tome sprečavala, jer su jezici na kojima se peva razumljivi samo lokalnim sahelskim narodima, stoga su izdavačke kuće lansirale zicer – egzotičnu muziku, uz ono što doživljavaju kao „mambo džambo“ pevanje.

Naravno, osim šoubiz mašine, i sami ti muzičari osećaju pogodnosti takvog razvoja situacije. To je sasvim razumljivo, jer kao što mala zemlja periferije kapitalizma nastoji da ostvari izmeštaj u okviru globalne ekonomije, tako se i pojedinci iz nižih klasa svakodnevno bore da u nacionalnim okvirima ostvare isto – bilo kroz obrazovanje, trgovinu, sport, kulturu, kriminal, itd – i unaprede svoj klasni položaj. E sad, tu nastupa ono što sam ranije nazvao političkom i ideološkom obukom. Dakle, ili se prihvata uloga zabavljača, pa braća i sestre nadalje deluju kao eksponati u ljudskom zoološkom vrtu, ili se novostečeni status koristi za još veći i značajniji doprinos antikolonijalnoj borbi. Navešću primer Ibrahima al-Habiba, vođe benda Tinariwen, koji i pored finansijske injekcije nije sebi dozvolio da napusti rodni Tesalit (čak ni za vreme žestokih borbi koje su tamo vođene zadnjih godina), pa su francuski producenti primorani da odvlače skupu opremu u pustinju tokom snimanja njihovih albuma. Al-Habib takođe koristi svoj uticaj da mobiliše tuarešku omladinu u borbu za nacionalno-oslobođenje, ulaže novac u lokalnu infrastrukturu itd. Kakav recept za besmrtnost, a?

 

Možemo li danas govoriti o ispoljavanju društvenog revolta putem muzike, kao što su to nekada radili, John Lennon, Peter “Pet” Seeger, Woody Guthrie, Sixto Rodriguez, Joan Baez, Victor Jara, Fela Kuti…?

Naravno. Ali, ne zaboravi da se i druga strana pita, a ona danas uživa sve pogodnosti za dalju reprodukciju kulturne hegemonije. Ona kreira trendove, usmerava ih, promoviše i zastupa. Pogledaj kako je to Staljin, još davne 1946. godine, objasnio:

„ … napada se socijalistički realizam u umetnosti i književnosti. Nemoguće je to učiniti otvoreno. U takozvanom apstraktnom slikarstvu nema pravih lica koje bi ljudi mogli i voleli da imitiraju u borbi za sreću svojih naroda, za komunizam i put napretka. Te portrete zamenjuje apstraktni misticizam koji zamagljuje pitanje socijalističke klasne borbe protiv kapitalizma. Koliko je samo nas, tokom rata, odlazilo spomenicima Mininu i Požarskom da nam usade osećanje pobede? Ali, na šta nas može inspirisati bista uvrnutog gvožđa koja predstavlja „inovaciju“ kao umetnost? Na šta nas može inspirisati apstraktna slika?

To je razlog zašto američki finansijski magnati propagiraju modernizam, plaćajući ogromne autorske naknade koje veliki majstori realizma možda nikada neće videti.

U takozvanoj zapadnoj popularnoj muzici, u takozvanim formalističkim tendencijama, postoji temeljna ideja klasne borbe. Ova muzika, ako se tako može nazvati, nastala je iz sekte “šejkera” – plesa koji ljude podstiče na ekstazu, trans i čini ih divljim životinjama spremnim za bilo kakvu divlju akciju. Ova vrsta muzike kreira se uz pomoć́ psihijatara kako bi se uticalo na mozak i psihologiju ljudi. To je jedna vrsta muzičkog narkotika pod čijim uticajem čovek ne može da misli na sveže ideje i pretvara se u krdo. Beskorisno je pozivati takve ljude na revoluciju, na izgradnju komunizma. Kao što vidite muzika se takođe može boriti.“

 

Krleža u svojim esejima kaže kako se je umetnost pretvorila u apologeta unosne robe, koja svojim ogromnim količinama preplavila suvremenu civilizaciju, koja nema ničeg zajedničkog sa slobodom stvaranja. Posve čini se da su užasi postmoderne iliti kulturna logika kasnijeg kapitalizma učinili svoje. Može li se FC Apatride UTD odupreti ovom trendu?

Može, naravno. Da pojasnim. Ako si, npr, deo neke aktivističke, radikalno-levičarske organizacije na Balkanu, koja broji jedva dvadesetak članova (što je kod nas standard), i deluješ u epohi post-socijalizma i savremenim uslovima kapitalističke hegemonije na svim poljima, neminovno je da ćeš naići na prepreke koje se čine nepremostivim – kadrovske, finansijske, medijske itd. Osećaj stagnacije rađa i frustracije, a tome se, kako primećujem, prilazi na dva načina. Prvi je pokušaj da se, pošto-poto, izbije na mejnstrim scenu, kroz koalicije sa građanskim partijama, kroz čiju se infrastrukturu dalje deluje. Kako ne bih unapred da diskreditujem bilo kakav vid borbe, jer ne postoji neki fiksni i univerzalni recept, zapažanja koja izvodim su ona iz dosadašnje istorijske prakse. U skladu sa tim, ova, tzv. pijavična metoda, za sada nije dala značajne rezultate. Štaviše, pokazala se kao nesposobna da izmesti radikalnu politiku u mejnstrim arenu – dovodeći do inkorporacije, pa čak i kao kontraproduktivna – dovodeći do gubitka kredibiliteta među potencijalnim simpatizerima. Drugi je betoniranje na margini, gde se agilnost i kreativnost nadomešćuju ekscesivnom kritikom svega i svačega i političkim moralisanjem. Da me ne shvatiš pogrešno, da parafraziram Bell Hooks, margina nije samo prostor lišavanja, nego i prostor radikalnih mogućnosti, i iznedri štošta lepog i korisnog. Međutim, revolucionarna, socijalistička politika podrazumeva rad sa masama i uspon ka masovnoj podršci, bez koje nema napretka.

Hajde sada sve to da preselimo na polje umetnosti i damo konkretan odgovor na tvoje pitanje. „Angažovani“ umetnik (u našem slučaju muzičar) kreće u boj sa idejom društvene kritike, inspirisanja i podsticanja društvene promene i, najzad, konkretnog učešća u revolucionarnom procesu. U već navedenim uslovima, nailazi na prepreke koje se u datom momentu čine nepremostivim – nemanje finansijskih mogućnosti za snimanje albuma, spotova, održavanja neophodnih proba, kupovinu opreme… zatim, nedostatak izdavača, medijskog prostora i, shodno tome, publike. Tome se, kako primećujem, prilazi na dva načina. Prvi je pokušaj da se pošto-poto izbije na mejnstrim scenu – kako redukovanjem broja saradnika i prelaskom na digitaliju (što je i finansijska računica), tako i sleđenjem trendova, deradikalizacijom sadržaja i mnogim drugim kozmetičkim izmenama. Zanimljivo je da ti ljudi, ukoliko se dokopaju slave, često napominju svoje klasno poreklo – sigurno si bezbroj puta čuo frazu „I’m from the street“, čime se na neki način pretvaraju u apologete sistema i mita da je komercijalni uspeh stvar talenta i zalaganja. Drugi je betoniranje na margini, gde se besni na klasnu strukturu društva i nemoć da se bilo šta ostvari, uz već ustaljene mantre: „Dajete za rijalitije milione, a za kulturu ništa“, „Ove sahranjujete u Aleji velikana, a o ovima ni članak“, „Da sviram na svadbama do sada bih imao avion itd.

Pazi sad. Ja sam prvi album snimio tako što sam, planski, otišao u inostranstvo da radim na građevini, na crno. Uz troškove izdržavanja porodice, trebalo mi je dve i po godine da to ostvarim. Za svaki naredni sam dodatno ispišao krv. Dakle, jasno je da nisam u to ušao iz hira, kao neki klinac, već kao odrasla, formirana ličnost sa dovoljno znanja o savremenoj epohi, tržišnim mehanizmima i mogućim posledicama – prosto, niko me nije terao. Kod umetnika se, naravno, i ne radi o mogućnosti izbora, već nekoj vrsti nužde, potrebe da se umetnost živi, na nivou svake ćelije. Jedini izbor na koji (donekle) imamo pravo je izbor njenog podređivanja klasnim ideologijama. Zato mi je drago što si se pozvao na Krležino delo koje se sjajno nadovezuje na prethodni Staljinov citat koji, istrgnut iz konteksta, može pogrešno da navede na ideju da umetnost doživljavam kao puki, subjektivni odraz stvarnosti, dok se radi se o izrazu te stvarnosti. Angažovani umetnik ne besni na okolnosti nego iz njih crpi inspiraciju, i nipošto ne pati da menja dodir hladnog gvožđa građevinske skele za mladalačko zezanje i letovanja po Grčkoj. Elem, nakon 15 godina stvaralaštva, imam iza sebe 5 izdanja, jedan soundtrack za film, svirke i niz konkretnih akcija. Ne vidim kako time da budem nezadovoljan. Takođe, za razliku od pre 15 godina, sada imam sposobnost da utičem na neki krug ljudi, da pružim alternativnu analizu stanja koja se ne podudara sa konvencijama i glupošću našeg vremena i da mobilišem ljude da, primera radi, u konkretnoj akciji eliminišu nečiji dug za struju. Možda ne živimo u vremenu u kojem su moguće velike revolucije, ali su zato itekako mogući – kako bi to Samir Amin formulisao – revolucionarni pomaci. Zato je ranije navedeni izbor – il’ da se prodam il’ da mrem – pred koji se umetnik/aktivista dovodi, zapravo lažan, i upravo posledica nedostatka nužnosti. A ona se njegoševski da objasniti citatom „Neka bude borba neprestana… „.

Dugujem ti sada i primer na onom značajnijem polju – polju političkog aktivizma – a kakav samo jak primer imam da ti dam. Kolapsom Istočnog bloka, početkom 1990ih, mnoge revolucionarne organizacije na Bliskom istoku, kao i širom Trećeg sveta, izgubile su moćnog političkog saveznika i svaku finansijsku podršku. To je0 dovelo do sličnog izbora, koji smo već prodiskutovali, a koji ćemo ovde opisati kao: liberalizacija ili dezintegracija. Onaj treći, njegoševski princip borbe neprestane, dali su nam turski revolucionari iz DHKP-C, koji su adaptacijom na novonastale uslove, samo dodatno pojačali agilnost, kreativnost i samoodrživost. Delujući u kvartovima gde se nužnost ne dovodi u pitanje, pokreće se borba narodnih komiteta protiv gentrifikacije, protiv kriminala i narkotika… pokreću se narodni advokati, arhitekte i inženjeri, milicije… akcije solidarnosti sa narodima koji trpe imperijalističku agresiju. Takva ostrva među neprivilegovanom populacijom imaju učinak Faradejevog kaveza, gde se svi udari munja i gromova kanališu preko površine, dok se struktura, odnosno revolucionarni pomaci i dalje mobilizacije, štite i teku. 

Ostvarenja su, naravno, važna i zbog same težine društvene kritike, jer iako ona može biti smislena i tačna dolazeći sa margine, njena je važnost onolika kolika je zastupljenost i podrška autora kritike među masama. Setim se uvek jedne diskusije o Jugoslaviji na levici i prostog, ali ubitačnog odgovora jednog mog druga na teorijska palamuđenja: „Napravite vi bolju“. Uostalom, da nema i tih sitnih ostvarenja na polju umetnosti, ti me ne bi zvao da dam ovaj intervju, niti bi želeo da čuješ šta imam da kažem po ovim pitanjima.

 

Evidentno je da je danas sistemska levica u velikoj krizi (na samrtnoj postelji). Treba li se napokon menjati pristup političke i revolucionarne borbe, ili se jednostavno i dalje treba držati one Marksove, da je istorija ljudskog društva u biti istorija klasne borbe?

Ne, nije na samrtnoj postelji i ne treba da bude. Termin „sistemska levica“ u ovoj epohi globalizovanog razvoja ne znači ništa. Vlada Venecuele je „sistemska levica“, zar ne? Južnoafrički EFF i indijska KP takođe, a radi se o progresivnim snagama koje su u usponu. Jedan od glavnih problema prvosvetaškog pristupa je taj što se svetska ekonomija ne posmatra kao jedinstven sistem, čiji različiti delovi samo obavljaju različite funkcije. Njima i dalje nije jasno da socijal-demokratija u matici nije isto što i socijal-demokratija u koloniji. To nije jedina lažna podela na levici. Tu je i ona između tobože autoritarnih i slobodarskih struja. Međutim, osnovna podela na levici je ona između materijalističkog i idealističkog pristupa. Pojednostavljeno i redukovano na savremenu politiku, reći ćemo da je najvažnija podela ona između anti i promperijalističke levice (u ove druge ubrajamo i tzv. „vansistemske“ organizacije koje daju prećutnu podršku imperijalističkim pustošenjima kada smatraju da „zaostali“ narodi predstavljaju veću opasnost zbog reakcionarne društvene i kulturne prakse ili, npr, oni što u sukobu kolonizatora i kolonizovanih mantraju da „samo radničke klase oba naroda mogu da bla bla“). Jesu li antiimigrantski zahtevi Žutih prsluka isto što i antikolonijalni program EFF-a? Je li Sanders isto što i Maduro? Nisu li baš njih dvojica politički odraz globalnog antagonizma centra i periferije?

Ovde se moramo dotaći i jednog zanimljivog fenomena u SAD. Po prvi put u istoriji ove tzv. države, javlja se kritika imperijalizma sa mejnstrim pozornice. Protagonisti ove kritike (doduše u razvodnjenom obliku) su tri žene: Tulsi Gabbard, Ilham Omar i Alexandria Ocasio-Cortez. Prva (koja je inače najavila i kandidaturu za predsednika) je otišla najdalje sa kritikom, podrškom Siriji, osudom najavljene agresije na Venecuelu i opaskom da Severna Koreja nema razloga da veruje Trampu da sutra neće biti meta, ukoliko se razoruža. Druga je ovih dana meta rasističkih napada američke javnosti, zbog otvorene kritike doseljeničke kolonije Izrael i uticaja izraelskog lobija na politiku SAD. Treća je, za sada, najbalansiranije i blago bojažljivo iznela zabrinutost zbog američke spoljne politike.

Pogledajmo sada kakav odnos levica gaji ka njima. Na prvosvetaškoj levici postoje dve struje: levo-liberalna i tzv. „tvrda struja“ (prosto moram ovako da je označim, iako to najmanje precizno oslikava liniju u pitanju). Prva struja ignoriše Tulsi Gabbard, i pored toga što je njena kritika američkog intervencionizma najžešća, iz prostog razloga što se ova ne deklariše kao levičarka. Dakle, bilo bi preteško naučno objasniti njene antiimperijalističke motive. Zatim, ignoriše Ilham Omar, jer je, brat bratu, previše crna, a njena reakcionarna kulturna praksa bode oči samo tako. Ali, prihvata Alexandriu Ocasio-Cortez, jer kad već nemamo belu ženu koja se otvoreno deklariše kao levičarka, dajte nam onda njenu, najbezbolniju, vesternizovanu varijantu, koja će poslužiti kao dokaz da će „prave“ i „demokratske“ revolucije doći sa Zapada, a ne iz nekih orijentalnih despotovina. Druga struja takođe ignoriše Tulsi Gabbard (jadna, nikome nije zanimljiva), blago kritikuje Ilham Omar jer, eto, vidite da je poklekla po pitanju Venecuele (osim što sada prave pauzu, da ne ispadne da je napadaju u isto vreme kad i desničari), a otvoreno kritikuje Ortezovu, jer „samo radnici mogu bla bla…“ i nekakav „Green deal“, jer „samo u socijalizmu ekologija može bla bla…“.

Ako izađemo iz vrtloga ove komedije, primetićemo da je ono što je ovim damama zajedničko, zapravo njihovo klasno poreklo (a u kolonijalnom kontekstu klasa je jednako rasa – što se dobrim delom prenosi i na neokolonijalnu situaciju), dakle, etnička pripadnost kolonizovanim narodima. To je ključni antagonizam doseljeničkih kolonija koji je istorijski marksizam nepravedno zapostavljao. Ukratko, te su struje posmatrale stvari na sledeći način: Evropljani su došli u Ameriku, pobili 50 miliona Indijanaca i dovukli 20 miliona porobljenih crnaca, i to je strašno, ali nije sve tako crno, jer doneli su i progres, i bože moj, šta sad, šta je tu je, ne možemo sada zahtevati da se kolonizatori izbace, jer to bi bio genocid, i ne može se sada voditi politika identiteta, nego lepo zajedno, crni i beli radnici (Indijance niko ne spominje) da se udruže i preuzmu sredstva za proizvodnju. I tako, dok su se pričale bajke, radnici i seljaci iz tabora kolonizatora su uživali značajne privilegije u odnosu na kolonizovane (veću slobodu, zaposlenje, bolje plate, lakši pristup obrazovanju), neretko učestvujući u njihovom linču i progonu. A da ne pričamo o benefitima od svetske podele rada i imperijalističkih ekstra-profita (uvek mi je slatko da napomenem da je pod Trampom nezaposlenost u SAD najniža u proteklih 49 godina, a cene rada najviše). Crni nacionalizam i domorodački aktivizam radikalizovani su i osamostaljeni 1970-ih, ali se ispostavilo da, suprotno oružanim borbama na svetskoj periferiji, one u centru nemaju sposobnost za takve domete i poraz je usledio. Zatim smo imali period zatišja 1980-ih i 1990-ih i postepeni oporavak 2000-ih, koji je kroz tzv. „grassroots“ pokrete iznedrio u mejnstrim politiku ličnosti o kojima ovde diskutujemo. Radi se, dakle, o osobama koje predstavljaju sopstvene zajednice na jednom višem nivou i u skladu sa tim interesima grade svoju aktuelnu politiku, a na višem nivou se, kako reče Malkolm Eks, lako da zapaziti da ono što se dešava u Vijetnamu utiče i na dešavanja u Harlemu.

Mogu li dotične dame daleko da doguraju i izvrše značajan uticaj na američku politiku? Moje lično mišljenje je da ne mogu, još uvek, usled mnogo ograničenja – ideoloških, obrazovnih, tehničkih, itd, tako da očekujem postepenu inkorporaciju i pasivizaciju. Uostalom, kao što vidimo, osim u afroameričkoj zajednici, nigde nije zabeležena značajnija podrška Ilham Omar tokom ove „antisemitske“ sapunice. Međutim, mislim da se ne može a ne primetiti značaj ovih debata i pojave novih narativa u američkom mejnstrim, političkom i medijskom životu.

Dakle, uslovi za razvijanje progresivne politike i njeni dometi variraju od zemlje do zemlje i na njih se mora obratiti pažnja.

 

Svedoci smo da se nakon restauracije kapitalizma i post-tranzicijskog jednoumlja masovno provodi politika istorijskog revizionizma i državnog relativizma na ovim prostorima. Treba li se jednom zauvek stati ispred te politike i reći dosta je?

Mi to i radimo. Dakle, ne propuštamo priliku da se na to osvrnemo u svakoj prilici. Mnoge levičarske organizacije i pojedinci u Srbiji daju svoj doprinos da se taj proces raskrinka i prikaže kakvim zaista jeste. Ranije si spomenuo niz angažovanih umetnika iz prošlosti, ali važno je razumeti da su živeli i delovali u drugoj epohi, kada su se lomila koplja i sukobljavale ideologije na livadama i stadionima, ne u klubovima i kafićima. Mi danas delujemo u epohi kada je potrebno objašnjavati prostu matematiku, a onda je promovisati i laktati se za prostor sa buržujskim medijima. A prosta matematika kaže da se istorijski revizionizam sprovodi sa ciljem pravdanja aktuelnog stanja – ako je mogao Draža sa Nemcima, možemo danas i mi sa NATO-om, ako je nacionalizacija kriminal, onda je privatizacija terminal. To ti govore i vlast i opozicija i mediji i škola i muzičari i glumci i stručnjaci i antivakcinaši i komercijala i alternativa. I tamo neke „mudre misli“ nekoherentnih vrtirepa, poput Đinđića ili Jerotića, koji važe za ljude od ugleda među omladinom odrasloj na literaturi iz trafike.

U Srbiji zaista ima levičara koji vode „borbu neprestanu“, u više organizacija, i mislim da pomaci koje ostvaruju, ma šta ko rekao, nisu beznačajni.

 

Šta se zapravo dešava ovih dana u Srbiji dok traje protestni marš “1 od 5 miliona”?

Srednja klasa ima potrebu da iskaže nezadovoljstvo gubitkom privilegija i pada na društvenoj lestvici, odnosno strah od proletarizacije. Šarenilo ne treba da čudi i zbunjuje, jer i oni levo i oni desno otvoreno stavljaju klasni interes ispred ideologije i propagiraju klasno jedinstvo. Ako želiš da pitaš treba li im se pridružiti, moj odgovor je ne – bilo zbog prisustva fašista, koji važe za jedne od organizatora protesta, bilo zbog nemogućnosti da se utiče na zahteve demonstranata, koji se ne tiču interesa naših klasa. Neke ekipe sa levice su pokušale i brzo dobile nogu. Da budem slikovitiji, zamisli FC Apatride UTD u pokušaju da preuzme koncert Riblje Čorbe, i mlađanim ravnogorcima što su sa 14 popušili prvu, a posle prve odmah i drugu, osveži repertoar sa pesmama o Bici na Neretvi i maoističkoj gerili na Filipinima. Ako nas ne bi najurili, a siguran sam da ne bi i kada bi pokušali, vrlo brzo bi u publici ostao samo konobar.

Elem, dešavaju se i neke vrlo značajne stvari na višem nivou. Ako si pratio, nedavno nam je u poseti bio Putin, a sporazumi koji su potpisani između dve delegacije nisu dostupni javnosti. Ne bih da spekulišem, ali moguće je da nas, u naredne dve godine, čeka vrlo važan period geopolitičkih nadmetanja velikih sila, koji će otvoriti više prostora za dalje revolucionarne pomake.

 

I za kraj, koji su tvoji budući planovi i planovi benda FC Apatride UTD?

Kako je kod mene lično ujedno i političko, moji planovi i planovi benda svode se na isto – da se preživi i nastavi sa radom. Volim ovaj život do koske, a opet, umro bih za sitnicu. Ne znam zašto ti ovo govorim. Možda zato što imam potrebu da uvek završim sa srećnim krajem. A šta ćeš srećnije i lepše od „borbe neprestane“.

 

razgovor vodio: Gordan Stošević

 

 

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.