“To tell the truth is revolutionary” ― Antonio Gramsci

ПРАВОСЛАВНА ИНКВИЗИЦИЈА У РУСИЈИ

Глава I

Православна црква у борби против антицрквеног покрета

 

Већ у IX веку, кнезови и њихови судови сурово су се обрачунавали са противницима цркве и захтевали су то исто и од световне власти. Како бележи летопис, још у доба кнеза Владимира, епископи су благосиљали кнезове за примену казни. „Постављен си од бога на казну злима, а добрима на милост.“ – говорили су они. Монаха Адријана су, 1004. године, оптужили за нарушавање канона и хуљење цркве. По одлуци митрополита Леонтија, Адријан је био екскомунициран и стављен у манастирски затвор. Новгородског архијереја Луку Жидату, који је живео у XI веку, летописац назива „бестијалним“. Од суровости овог епископа, од „заточења и пљачке“, страдало је много људи. „Овај мучитељ“, говори летописац, „секао је главе и браде, вадио очи, резао језике, разапињао и подвргавао мучењима.“ Исто тако сурово Лука се обрачунавао и са сељцима који су му припадали. Себру Дудику, који није нешто угодио свом феудалцу, по наређењу Луке Жидате, одсекли су нос и обе руке.[1]

У XII веку, „немилосрдни мучитељ“ био је владимирски епископ Федор. Одузимао је села својим противницима, једне је поробљавао, друге затварао, секао главе, вадио очи, резао језике, разапињао. У приповести летописца, одражава се међусобна борба црквењака за власт. Епископ владимирски, као крупни феудалац, одбијао је да призна власт кијевског митрополита. Оптуживши своје противнике за јерес, кроз сопствени суд их је осуђивао на смрт, конфисковао им имања, а многе позатварао. У борби са кијевским митрополитом Федор је претрпео пораз и предат је на суђење. Митрополитски суд је оптужио Федора за јерес и подвргао га је тешкој казни: одсекли су му језик, десну руку, извадили очи.

Инквизиционе мере дејства на јеретике примењивали су и црквени сабори – скупови истакнутих представника цркве, који су имали велики утицај на црквене послове и световну власт. Црквени сабори су осуђивали своје противнике као непријатеље цркве-јеретике и тражили од световних власти беспоговорно извршење саборских одлука, остављајући себи право на контролу извршења пресуда.

Посебно сурово су се сабори обрачунавали са противницима цркве од XIV до XVII века, но, и у далеко ранијем периоду, непослушнике није стизала мање суровија казна. По пресуди Кијевског црквеног сабора, 1123. године, заточен је као „зли јеретик“ извесни Димитрије.

Исти црквени сабор осудио је другог јеретика Мартина, 1157. године. Мартиново учење против власти цркве, привукло је на његову страну, како о томе бележи летопис, много обичног народа и формирало широк друштвени покрет против православне цркве. По одлуци сабора Мартин је спаљен.

Нису само руски кнезови признавали право црквеним јерарсима на уништење противника. То исто право су признавали и монголски завојевачи. Тако је по указу кана Мунглетемура, било признато право митрополиту Кирилу, да осуђује на смрт хуљење на православну цркву и нарушавање црквених привилегија.

У другој половини XIV века, у Новгороду је поникао антифеудални покрет који је имао религиозну подлогу, познато под именом јерес стригољника. Стригољници су иступали против епископа, њихових намета и похлепности; порицали су неке догмате и обреде повезане са смрћу човека, неопходност исповедања и причешћа, говорили су да су молитве неугодне богу и да је бескорисно жртвовати им земљу „за помен душе“. У јереси стригољника се одразила борба против власти феудалне цркве; то је био протест, додуше, пасиван, нижих друштвених слојева, против феудалног угњетавања и феудалне идеологије. У критици црквених догмата и обреда, имали су елементе рационализма. На челу јереси стајали су обични људи, као и нижи слој свештенства.

Како је говорио Карл Маркс, „борба против религије је посредно борба против тог света чија је духовна арома религија“ и да је „критика религије, сходно томе, у основи, критика те ‘долине плача’ чији је религија свети ореол“.[2]

Владајућа црква жестоко је осудила нову јерес, усмерену против ње и феудалног јарма. Јерес су називали „директном сатанином идејом“, а њене следбенике „подмуклим хуљитељима цркве“, „рушиоцима хришћанске вере“. Новгородски епископи су вође ове јереси – ђакона Никиту, занатлију Карпа и друге, 1375. године, бацили у реку Волхов. Затим су почели да хватају и кажњавају остале учеснике покрета у Новгороду и Пскову. Физичку ликвидацију јеретика одобрио је московски митрополит Фотије. У посланицама 1416-1425. године, он се захвалио грађанима Пскова за обрачун са јеретицима. Посаветовао их је да примене сва средства уништења, без проливања крви, ради „спасења душе“ кажњених. Послушни Псковљани су следили савет инквизитора. Они су хватали, гонили и казнили многе јеретике.[3]

У XV веку широк замах добио је нови антифеудални покрет, који је исто имао религиозну подлогу – новгордско-московска јерес. Припадници овог антифеудалног покрета тражили су укидање црквеног власништва над земљом, укидање исповести, нису веровали у васкрсење мртвих. Негирали су спољне обреде и основне догмате православне цркве, на пример, догмат о тројству, нису признавали иконе.

Иступали су против црквеног племства, осуђујући њихову похлепу. У јереси се изражавао социјални протест градских људи против феудалног угњетавања. Међутим, она није била подржана од стране сељачког покрета и у томе је била њена слабост. У борби са овом јереси, 1490. године, сазван је црквени сабор на коме су узели учешће најратоборнији представници цркве. Сабор је изопштио из цркве и проклео све следбенике овог покрета, а од власти је затражио њихову смрт. Проповедајући необходност жестоког кажњавања јеретика, духовне власти су се руководиле у својој пракси Крмчијом, преводом византијског Номоканона (збирка прописа византијских царева који су се тицали цркве и црквених послова). У поглављима 31-33 „градског закона“, који је улазио у састав Крмчије, биле су одредбе које су духовне власти вековима следиле: „Ако Јеврејин има хришћанског роба, а обреже га, да му се одсече глава; ако Јеврејин или муслиман покуша да одврати хришћанина од хришћанске вере, биће подвргнут најстрожој казни, ако је удостојен светог крштења, а проповеда јерес, казниће се највећим мукама.“[4]

Са захтевом за смрт јеретика, обратио се цару Ивану III, новгородски архиепископ Генадиј Гонзов, прозван од савременика „крвожедним страшилом противника цркве“. Генадиј је био усхићен шпанским инквизиторима, посебно својим савремеником Торквемадом, који је за 15 година своје инквизиторске делатности, спалио на ломачи и осудио на различите казне, више хиљада људи. Инсистирајући на кажњавању јеретика, Генадиј је 1490. године, писао московском митрополиту Зосими: „Погледај, какву тврђаву по својој вери држе Франци. Причао ми је приликом проласка царски амбасадор за шпанског краља, како је очистио земљу, и послао сам ти списак тих говора.“[5] Генадиј је саветовао митрополиту Зосими да предочи активности шпанског краља Фердинанда и шпанскох инквизитора, као пример Ивану III . Но, јеретици су у својој агитацији против црквеног власништва над земљом и црквеног племства, олакшавали Ивану III борбу против крупног црквеног земљопоседништва, коју је водио у интересу световних феудалаца. Зато се он ограничио само на кажњавање јеретика. Тукли су их бичем и слали новгородском епископу на осуду црквеног сабора. Осудивши јеретике и предајући их проклетству, Генадиј, по примеру драгих му католичких инквизитора, направио је јеретицима „срамни улаз“ у Новгород.

На око 40km од града, поставили су их на коње наопако, обукавши их у лакрдијашку одећу, ставивши им на главе брезове капе с натписом „Сатанина војска“ и тако их спроводили кроз град. Грађани су морали пљувати на јеретике и говорити: „То су непријатељи божји и хришћански хулитељи“.

На послетку, на главама су им запаљене брезове капе. Неколико јеретика, према летопису, по захтеву Генадија, спалили су на Духовком пољу, а друге је послао на робију.[6]

После слома новгородског црквеног покрета његов центар је прешао у Москву. На чело тог покрета су стали Федор и Иван Курицин. Московски јеретици су се такође борили за слабљење власки крупних црквених феудалаца и били су противници црквеног земљопоседништва. Иступали су против монаштва, критиковали су учења црквених отаца, но, нису дирали у основе хришћанства. Жестоким и непомирљивим гонитељем овог покрета био је игуман Волоколамског манастира Јосиф Сањин (Волоцки). Он је био представник ратоборног дела цркве, следбеник јаке световне власти, творац теорије о божанском пореклу царске власти. Као и новгородски епископ Генадиј, Јосиф је одлично познавао праксу шпанске инквизиције, дивио се њеним методама борбе са јереси и покушавао да на руској земљи примени њену теорију и методе борбе.

Јосиф је на јеретике обрушио мноштво богословско-полемичких речи, написаних у злобном ратоборном духу. У њима је много сличности са писањем француских монаха који су се, у XIII веку, борили са албижанском јереси. Инсистирајући на кажњавању јеретика, Јосиф је тврдио да чак и они који су се, уплашивши се смрти, покајали, не заслужују помиловање и опрост. У „огњеним казнама“ и тамницама, Јосиф је видео ревност ка православној вери. Говорио је да сам „свети дух“ рукама џелата кажњава јеретике. Убеђујући цара у неопходност физичког уништења јеретика, Јосиф је говорио да је „свеједно убити грешника или јеретика руком или молитвом“ и да казнити јеретика значи „руку посветити“. Јосиф је позивао све „праве хришћане“ да „испитују и искорењују јеретичко лукавство“ и претио строгим казнама онима који не пријављују јеретике. По угледу на католичке инквизиторе, Јосиф је учио да су у борби са јеретицима дозвољена сва средства – обмана, лукавство, лаж, издаја. Саму сумњу у законитост спаљивања јеретика овај инквизитор је сматрао „неправославним“. Неопходност сурових мера према јеретицима, Јосиф је доказивао примерима старозаветне историје. Ослањао се, такође, на примере из живота представника цркве, као, на пример, Лава Катежског, који је, наводно, спалио јеретика Лиодора. Јосиф се позивао и на „градске“ законе, који су били у саставу Крмчије, а који су предвиђали смртну казну за прелазак из православља у другу религију.

Сурове „градске“ законе који су кажњавали слободу савести, Јосиф је називао „божанском речју“, подобним тзв. пророчким и апостолским књигама. Одобривши и осветивши ове инквизиторске законе црквеним ауторитетима, духовне власти су се постојано користиле њима у борби са антицрквеним покретом.

Московским јеретицима судио је црквени сабор 1504. године. По одлуци Сабора најистакнутије јеретике – Ивана Волка, Михаила Конопљева и Ивана Максимова, спалили су у кавезу у Москви, а Некрасу Рукавову, раније, у Новгороду, одсекли су језик. Духовни инквизитори, на челу са митрополитом Симоном, настојавали су на спаљивању и јуревског архимандрита Касиана. Његов брат, Иван Црни, побегао је Немцима.

Крвави терор над учесницима антицрквеног покрета није се на том завршио. Јосиф је наставио да их тражи и сурово кажњава. Чинећи Јосифу, цар Василиј Иванович, како преноси летопис, наредио је да преостали јеретици проведу у тамницама до краја њихових живота.

После обрачуна са јеретицима 1504. године, Јосиф је постао симбол ратоборне цркве – „злих јосифоваца“, који су се борили против учесника антицрквеног покрета, духовним и световним мачем. За заслуге према световној власти и цркви, Јосиф је 1591. године, проглашен општеруским „светитељем“.

После Јосифа, на чело црквењака који су залагали за кажњавање противника цркве, стао је московски митрополит Данил. Покушавајући теоријски да оправда неопходност таквих казни, Данил се у својим проповедима позивао на речи Јована Златоустог, који је казне оправдавао „вољом божјег човекољубља“, а, такође, и на речи епископа емешког Јевсевија, који је учио да „убиство ради бога није убиство“. У оправдавању својих инквизиторских погледа, данил се ослањао и на блаженог Феодорита, који је говорио да је и Мојсије наредио убијање лажних пророка. Данил, као прави инквизитор, предлагао је сејање непријатељства и раздора међу противницима цркве – „божански научено лукавство“, како би их се лакше могли решити. Следбенике антицрквеног покрета, Данил је називао „хулитељима имена божјег“. Доказивао је да су јеретици непријатељи не само цркве, веч и државе. Забрањујући општење са јеретицима, Данил се трудио да изазове према њима осећање „савршене мржње“. Убеђивао је владајућу класу да на „непријатеље божје гледа божанском ревношћу и примењује према њима праведни бес“. [7] Подвлачио је, такође, да право на суђење јеретицима и осуђивање на сурове казне, припада црквеној власти. Обавеза световне власти је беспоговорно извршење одлука црквених сабора и црквених јерарха.[8]

Црква је усмерила свој мач и на тзв. непохлепне Максима Грека и Васиана Патрикејева. Максим Грек је раније и сам иступао за смртну казну над јеретицима. Тако се он залагао пред црквеним сабором за смртну казну над Исаком Жидовињим, који је по његовим речима, збуњивао Христову паству.[9] Но, он је био противник црквеног земљопоседништва и беспоштедне експлоатације људи који су радили за цркву – сељака на манастирској земљи. Васиан Патрикејев, који је стајао на челу бојарске опозиције, такође је разобличавао манастирску похлепу, земљопоседништво, које, по његовим речима, корумпира монахе и заражава их „незаситим среброљубљем“. У својим радовима, Васијан је писао о експлоатацији манстирских сељака, који су, по његовим речима, живели у крајњој беди.

Васиан и Максим Грек су критиковали феудално-кметовски живот на црквеној земљи и покушавали да убеде великог кнеза да отуђи црквено и манастирско земљиште, што је изазвало мржњу црквених јерарха према њима. Максим грек се појавио пред црквеним сабором 1525. године. Сматрали су га „опаким јеретиком“ и затворили у тамницу Волоколамског манастира. Забранили су му да пише, мучили га глађу, хладноћом и, како примећује један извор, „од дима и од жалости тамничке као да је био мртав“. У таквим условима Максим је провео шест година. Окован је довежен у Москву, 1531. године, и појавио се пред судом новог црквеног сабора. Овде су у његовим делима нашли „хуљење на бога и богородицу“ и оптужили га да је састављао „хулитељске и јеретичке текстове“, критиковао црквене законе и каноне, да је јеретик и да се бави црном магијом. Црквени сабор је осудио Максима као „хулитеља и мрзитеља Светог писма“ и послао га у оковима у тверски манастир Отроч, где је затворен у камену врећу.

За јерес су оптужени и Максимови помоћници за корекцију књига – Михаила Медоварцева и Силвана. Медоварцева су одвели у Коломну, а Силвана у Волоколамски манастир, где су га „усмртили димом“. На истом сабору јеретиком је проглашен и „калуђерски кнез“ Васиан, противник црквеног земљопоседништва. Он је, такође, доспео у камену врећу Волоколанског манастира и у „најмрачнијој тамници“ умро од глади и дима. То је урађено према наређењу митрополита Данила.

Ускоро се у рукама инквизитора нашао и игуман Троицког манастира, Артемије, противник црквеног племства и земљопоседништва. Он је о томе писао цару и молио га да у интересу саме цркве одузме њена имања. Артемију је судио црквени сабор 1553. године. Оптужен је за јерес и послат у Соловјецки манастир с препоруком да „борави унутар манастира с великом тврђавом, у ћелији за тиховање“.

На црквеном сабору 1554. године, као „безбожног јеретика и отпадника од православне вере“ осудили су Матвеја Башкина. Он је сматрао да ропство није у складу са принципима истинског хришћанства и говорио је о неопходности уништења лицемерја, као што „Христос назива све својом браћом“.[10] Башкин је подвргао критици црквене каноне и догме: одрицао је божанско порекло Исуса, није признавао „угоднике“ и поштовање икона. У иступима Башкина против цркве и њених догми под религиозним плаштом скривао се протест маса против поробљавања и феудалне експлоатације. Штитећи темеље феудалне државе, црквени јерарси нису могли опростити Башкину његове погледе. Башкина су подвргли мучењу и натерали да призна јерес.  Како сведоче неки извори, по пресуди црквеног сабора, Башкина су затворили у дрвени кавез и спалили.  Његове присталице су послали у разне манастире под стоги затвор.[11]

Није прошла ни година, а поново су се окупили црквени јерарси. Овај пут су осудили Феодосија Косог, истакнутог идеолога нижих слојева друштва XVI века. Феодосије Коси је проповедао да се не треба повиновати поповима и власти, позивао је угњетене масе на борбу за уништење црквеног и световног јарма и радикалну реформу друштва. Црквени сабор је осудио Феодосија најтежом казном, но, посрећило му се да је успео да се отргне из чврстих шапа инквизитора и побегне у Литванију.

Крвави терор према јеретицима и другим противницима цркве био је широко распрострањен, а нашао је и одраз у народном стваралаштву. У народној песми о Добрини Никитичу говори се како је он „учио“ своју жену Марију Игњатијевну – јеретичарку, безбожницу:

„Прво је одсекао руке и ноге, затим главу.

И тај језик није потребан.

Знао је он јеретичка дела.“[12]

 

У мери ограничавања феудалних права цркве, обавезу борбе са јереси преузимала је државна власт, а осуђивање црквених противника остало је у надлежности јерарха цркве. У садејству и по настојању московских митрополита Данила и Макарија „црквени побуњеници“ су се почели посматрати као државни преступници. У борбу са „онима који срамоте цркву“, држава се укључила са представницима цркве.  На стоглавом сабору, 1551. године, епископи су молили цара да строго кажњава јеретике „градским“ судом. Молба црквених јерарха била је услишена. Цар је издао указ „О царској немилости јеретика по градским законима, а од светитеља духовном забраном“.[13] Кажњавање јеретичких дела, као и раније, било је на црквеном суду, а световни судови су били извршиоци.  Г. К. Котошихин, који је живео у XVII веку, познат по свом делу „О Русији у доба царствовања Алексеја Михаловича“, прича о постојању система терора, у XVII веку, према противницима цркве: „а кога они (патријаршијски судови и црквене власти – прим. аут.), за духовна дела… осуде на смрт, ко је какву заслужио,  и они према делу напишу своју пресуду, те осуђене људе шаљу на царски суд, и по тој пресуди их из царског суда кажњавају без задржавања“. Мучења оптужених, такође су се спроводила по тражењу духовних власти.[14]

Захтеви за крвавим обрачунима према противницима цркве, нашли су и свој израз у законодавству XVII века. У Саборском законику 1649. године, критика цркве и њених догми, посматрала се као бласфемија и кажњавала се спаљивањем на ломачи. Тако исто су се кажњавала „без икакве милости“ и друга дела против религије и цркве – прелаз у другу веру, ругање светињама и др. Према сведочанству странца Петреја, непријатеље цркве „бласфемичаре“, су набијали на колац, после смрти су тело скидали са коца, спаљивали пред градским вратима, а пепео засипали земљом.[15] По указу из 1684. године, смртном казном спаљивања су се кажњавали јеретици који су се „одвојили од цркве и чине саблазан и побуну“, а такође и „они који су прешли у другу веру“.

Црквењаци су тврдили да је са Петром I у Русији призната слобода савести. Као доказ наводили су Петрове речи из указа од 16. априла 1702. године; цар не жели присиљавати људску савест и оставља сваком хришћанину на његову одговорност „да се стара о блаженству своје душе“; ниједном господару није дозвољено да силом у другу веру „приморава“.[16] У стварности није било тако. И у Петровим законима се одражавало непомирљиво непријатељство цркве према њеним противницима. Иступање против владајуће цркве, критика њених догми и обреда, посматрало се као „богохуљење“. „Хулитељи вере – говорио је Петар – наносе срамоту држави и нису дужни да се трпе, зато што подривају законске темеље“. Окривљенима су у језик утискивали усијано гвожђе, а потом су их предавали смрти. У „војним одредбама“ је било одређено да се смрћу кажњавају и они исто, који не пријављују јеретике, јер су се и они третирали као „саучесници богохуљења“.[17]

Нетрпељивост цркве и царске власти према противницима цркве у Петрово време, јавља се и у делу преписивача књига Григорија Талицког (1701). Талицки се одликовао начитаношћу и добро се разумео у богословска питања. Изражавајући погледе људи који су се негативно односили према Петровим реформама, Талицки је проповедао да се у Петровом лику појавио антихрист и да долази смак света. Он је оштро критиковао петровске реформе, позивао је народ да не плаћа дажбине, не испуњава државне обавезе, настојао је да подигне устанак против Петра. Своје погледе, Талицки је износио у „свескама“, које је делио народу. Црквени појац, Федор Казањец, пријавио је Талицког, и по тој пријави Талицки је ухапшен. При претресу, нађене су даске са текстовима његовог обраћања народу. У тим обраћањима он је критиковао и православну цркву, говорио о блиском крају света и побуњивао народ против Петра и његових реформи. Талицког су подвргли мучењима. Како их није издржао, покајао се и признао је кривицу. Притом, одао је 17 својих присталица, међу којима и кнеза И. И. Хованског и тамбовског епископа Игњатија.

Влада и црква су придали велики значај осуди учења Талицког, јер се примило у широким слојевима становништва. Митрополит Стефан Јаворски, по налогу цара, написао је посебно „упутство“ у којем је подвргао оштрој критици учење Талицког.  Талицког су оптужили да је „са великом злобом и бунтовничком перфидношћу“ , писао „отровна писма о доласку антихриста“ и осудали га на казну димљења. За време извршења ове сурове казне, ради саслушања и упута, на месту извршења били су свештеник Преображенског уреда и његов начелник Федор Плешчејев. После казне, Талицког су исекли на четири дела. Заједно са Талицким, кажњени су и његови сарадници: Артамон Иванов, Савин, попови Лука и Андреј. „Свеске“ Талицког у којима је осуђивао цркву и петровске реформе, биле су спаљене.[18]

Сурова казна није зауставила ширење учења Талицког, које је било веома популарно међу обичним народом. Митрополит Стефан Јаворски, најближи Петров сарадник, изазвао је мучењима и казнама општу мржњу на себе, спроводећи крвави терор над црквеним противницима. Стефан је саставио „Камен вере“ – осуђујуће дело, у којем је доказивао право цркве на физичко уништење јеретика. „Не постоји други пут исцељења јеретика осим смрти“, писао је. Њему одани новгородски митрополит Јов, говорио је, да је по наређењу Стефана, у Новгороду било ухапшено 12 људи и да су многи од њих „веома окрутно мучени и растрзани“. По његовом настојању, 1713. године, прогону је подвргнут лекар Дмитриј Тверитинов. Он је био просвећени човек свог времена. Изучавајући Библију на латинском језику, Тверитинов је одабрао из ње до петсто текстова који су потврђивали његове погледе; био је присталица извесних преображаја у руском друштву, посебно међу свештенством. Тверитинов је порицао вредност црквених предања, култа светих, моштију, поштовање икона. Раскринкавао је „лажне пастире“, како је називао свештенике, није признавао монаштво, сматрао је недопустивим да црква влада богатством, у првом реду имањима и кметовима. Иступајући против религиозног догматизма, Тверитинов је јетко исмевао религиозно сујеверје које је свештенство ширило, осуђивао је црквене обреде који су се често јављали узроцима болести. Своје погледе Тверитинов није скривао, јер је поверовао Петру, да је у Русији као могуће отворено исповедати своја религијска убеђења: „Данас је код нас допуштено сваком, да какву веру изабере у њу и верује“ – говорио је.

У то су поверовали и његови најближи сарадници Иван Максимов и Михаил Косој. Међутим, убрзо су се уверили у своје заблуде. Тверитинова и његове следбенике, оптужили су да „сеју“ међу „неупућеним народом“ „саблазни отров“. Најпре је ухапшен Иван Максимов, који је „оштрим и непристојним речима критиковао православне догме“. Максимова су затворили просторију за затворенике при патријаршијском двору, а после првих мучења у Преображенски уред, где су га поново мучили. Неиздржавши мучења, Максимов је одао свог учитеља Тверитинова и његове ученике – бербера* Фому Иванова, порезника Михаила Андрејева и  трговца Никиту Мартинова.

Испрва, Сенат који је разматрао случај московских рационалиста, понео се попустљиво и захтевао је од њих да се само одрекну религиозних погледа који су били у супротности са учењем владајуће цркве. Но, против таквог односа према јеретицима, стао је Стефан Јаворски. Обратио се Петру писмом, у којем је доказивао неопходност примене мучења према јеретицима. „А шта је са саслушањима?“ – писао је. „Саслушања обично постоје ради добијања истине. Ако испитаник почне да пориче, потребно је или веродостојних сведочанстава или мучења.“[19] Како би сакупио оптужбе против Тверитинова и његових ученика, Стефан се обратио народу са „опоменом“. Под претњом црквеног проклетства, позивао је „православне“ да потказују јеретике. „Опомена“ је учинила своје и на Тверитинова су се сручиле „оптужујуће приче“, углавном свештенства.  Све оптужене су затворили у тамнице: Тверитинова у просторију за затворенике московског Духовног уреда, а његовог најближег ученика Фому Иванова у московски манастир Чудов, где су га држали везаног „ланцем за столицу“. У ланцима су их доводили у цркву и предавали анатеми. Стефан је оптужио Тверитинова и његове ученике да су покушали да отргну прост народ од црквеи да су то чинили због „злобе према цркви“. Поводом „препреденог дела“, отпочела су саслушања, мучења, црквена проклетства. По Стефановој наредби, од 39 исказа, сачињен је „екстракт“ и заједно са „правилима свете цркве“ о неопходности суровог кажњавања јеретика, материјали су предати црквеном сабору.

Истовремено, мучења су се настављала. Први није издржао Фома Иванов. Када су га изводили из тамнице у цркву, да би га предали црквеном проклетству, дохватио је секиру и на очи свештенства исекао икону Алексеја. Сместа су га анатемисали, пребацили у Духовни уред, где су га по Стефановом наређењу поново мучили. Надвили су се облаци и над главом Тверитинова. Стефан га је оптуживао да је широко распрострањавао своја јеретичка гледишта, умножавао и делио своје „развратне цитате“.

  1. октобра 1714. године, у патријаршијској палати окупили су се архијереји, архимандрити и попови због саборног суђења Тверитинову и његовим ученицима. Сабор је набројао њихове „богомрске и богохулне јереси“, трипут им отпевао анатему, а потом је оптужене предао световном суду. Претећи „страшним судом божјим“, сабор је захтевао од световне власти да „сав богомрзитељски јеретички коров истреби, не само духовним, већ и грађанским судом“. 30. децембра 1714. године, Фома Иванов је подвргнут суровој казни. У Москви, на Црвеном тргу, поставили су дрвени стуб, за који су везали Иванова и запалили га. Пред извршење казне прочитана је пресуда. Иванов је осуђен јер је хулио на иконе и мошти угодника, на причешће, био је противник цркве, непријатељ и богоотступник. Најпре су спалили његову руку са секиром, којом је исекао икону, а затим су спалили и њега самог на дрвеном стубу. При извршењу казне Иванов се држао са највећом тврдошћу и није, како је од њега тражено, исказао покајање. Суровост кажњавања Стефан Јаворски је оправдавао неопходношћу „гашења свенародне побуне“, изазване, по његовим речима, учењем Тверитинова.

Стефан Јаворски и други црквени јерарси, настојали су на суровом кажњавању и Тверитинова као јеретика и великог непријатеља, не само цркве, већ и државе. Ипак, упркос њиховим захтевима, Петар је ослободио Тверитинова од кажњавања. Његовог ученика Михаила Косог су послали у Тоболск, а одатле у Обдорск, у строги затвор на „хлебу и води“.[20]

Бруталност и непопустљивост Стефана Јаворског, његова „крвожедна утроба“ изазвала је незадовољство црквених јерарха који су му се налазили у опозицији. Отворени отпор Петру у случају московских јеретика изазвао је царев гнев. Његовом наредбом именован је „општи суд“ над „крвожедним“ инквизитором. Оптужен је за злочин, гордост и клевету, за ширење лутеранске јереси и пао је у царску немилост.

Прошло је неколико година, а 1722. у Москви је поново потпаљена ломача. Пензионисани капетан Василиј Љевин изговарао је „зле и погрдне речи“ против цркве и није поштовао иконе. Као и Талицки, говорио је да је Петар антихрист и позивао људе да му се не покоравају. Љевин је био мучен – постављен је на справу за истезање и добио је једанаест удараца. Као богохулника и противника власти, Љевина су погубили у Москви: одсекли су му главу, а затим му спалили тело. Љевинова глава је послата у Пензу, где је проповедао своје погледе. Овде је била јавно постављена, као вид застрашивања. Заједно с Љевином погубљене су још четири његове присталице. Оптужени су да су знали за Љевинову „јерес“, али да га нису пријавили. Њихове главе су биле изложене у Пензи поред Љевинове главе. После погубљења, Синод је желео да уништи манастир у коме је Љевин живео, али овај захтев се чинио окрутним и непотребним чак и царским џелатима.[21] Међутим, сви монаси из манастира дуго су држани у притвору у „земљаном хладу“.

У Новгороду, 1721. године, суђено је новгородском ђакону Василију Јефимову, који је говорећи о наводном чуду које је видео, „уместо славећи, хулио име Бога“. Несрећни бискуп је јавно спаљен у Новгороду, о чему је новгородски архијереј обавестио Синод. Но, чак и након смрти, ђакон се чинио опасним за свештенство: његови остаци – глава и кости, који су, наводно, могли изазвати „саблазан“ у народу, по наређењу Синода одузети су од рођака и поново спаљени, а његов прах развејан.[22]

Свештенство је свуда видело побуну против цркве и инсистирало на строгим мерама за искорењивање „злог корова“. Петербуршки митрополит Гаврил, у име Синода, представио је Државној комисији 1767. године, своје мисли о томе како се борити са црквеним противницима. Гаврил је сугерисао да кривце треба укроћивати јавно – облачити им срамотну одећу и излагати их као криминалце за јавно исмевање. Затим је било потребно да добију 30 удараца бичем са дванаест репова, да им се утистну усијаним гвожђем слова „ЗБХ“ (зли богохулник) и да заувек буду послати на робију, где би се користили за најтеже послове „уместо стоке“.[23] Окрутност оваквог кажњавања митрополит Гаврил је објаснио чињеницом да је отпадништво од православне цркве, неверство и богоотпадништво зараза за државу. Предлози митрополита – крволока, раније одобрени од Синода, пронашли су широку примену. Још 1785. године, у варошици Крупца на Вољини, сељака Хенриха Немирича оптужили су за да је „безбожни увредитељ Христовог тела и крви“. На инсистирање свештенства, суђено му је, а суд је донео пресуду: „Ставити га под мач џелата… рашчеречити га, а пре тога извадити језик… искидати кожу са тела на траке, потом цело тело исећи на мале комаде и бацити их на пут као храну дивљим зверима“.[24] Ову бруталну пресуду одобрили су и представници цркве.

Верске власти покушале су канонски и правно поткрепити инквизиторске методе обрачуна са црквеним противницима. Одредба коју је изнео још Јосиф Волоцки, да је царски суд дужан да својим мачем „искорењује јеретички зли коров до краја“, ушла је дуги низ година у праксу световне власти, која је својим казненим апаратом штитила неповредивост и искључивост положаја званичне цркве, те, према фигуративном изразу В. Г. Белинског, „подршке бича и слуге деспотизма“.[25]

Наставља се…

 

[1] С. К. Викторовски: „Историја смртне казне у Русији“,  Москва, 1912, стр. 17.

[2] К. Маркс и Ф. Енгелс: „Сабрана дела“, т. 1, стр. 415.

[3] А. И. Клибанов: „Реформацијски покрети у Русији“, Москва, 1960; погледати: Н. А. Казакова и Ј. С. Луре: „Антифеудални покрет у Русији XIV – почетком XV века“, Москва – Лењинград, 1955. стр. 39, 56.

[4] „Руска старина“, књ. I, 1885. стр. 190.

[5] „Руска прошлост“, књ. III, 1923. стр. 37; „Руска историјска библиотека“, т. VI, 1874. стр. 775-776.

[6] „Пуна збирка руских летописа“, т. IV. Санкт Петербург, 1848, стр. 159.

[7] В. И. Жмакин: „Живот и делатност митрополита Даниила“, Москва, 1881, стр. 184-192; погледати: А. А. Зимин и Ј. С. Луре: „Посланице Јосифа Сањина“,  Москва – Лењинград, 1959.

[8] В. И. Жмакин, исто дело, стр. 410.

[9] Ардалион Попов: „Суђење и кажњавање за преступе против вере и природе по руском праву“, Казањ, 1904. стр. 44

[10] И. И. Смирнов: „Устанак Болотникова 1606-1607“, Москва, 1951, стр. 35.

[11] Дело М. Башкина је изложено у Актима Археографске експедиције (ААЭ), том I, № 239.

[12] И. А. Малиновски: „Крвава освета и смртна казна“, Томск, 1909, стр. 39.

[13] „Историјски документи“ (АИ), том I, № 154.

[14] И. С. Бердников: „Кратки курс црквеног права“, том II, Казањ, 1913, стр. 981.

[15] В. О. Кључевски: „Приче странаца о московској држави“, Москва, 1866, стр. 122.

[16] С. К. Викторовски, указано дело, стр. 107.

[17] „Пуна збирка закона“ (ПСЗ), том IV, стр. 1910.

[18] Истражни материјал по делу Г. Талицког штампао је Г. Јесипов у књизи „Расколничка дела XVIII века“, том I, Санкт Петербург, 1861, стр. 59-84; погледати, такође: Н. Б. Голиков: „Политички процеси у доба Петра I“,  Mосква, 1957, стр. 134-145.

 

* цирюльник – бербер, који је обављао и неке медицинске услуге, попут стављања пијавица или пуштања крви

[19] „Руски весник“, књига 2, 1871, стр. 718.

[20 „Опис архива Светог Синода“, том  II, део 1, 1722, № 187, прилог XXIV; том  X, 1730, № 33; погледати, такође: Н. Тихомиров: „Московски слободни мислиоци почетком XVIII века и Стефан Јаворский“ – „Руски весник“, 1870, књига 9; 1871, књига 2 и 6

[21] „Опис архива Светог Синода“, том  I, № 494. Г. Јесипов: „Расколничка дела XVIII века“, том  I, стр. 7-51; погледати, такође: А. Н. Филипов: „О казнама по законодавству Петра Великог“, Москва, 1891, стр. 203.

[22] „Руски архив“, 1867, стр. 1708-1720.

[23] „Православни саговорник“, књига IV, 1910, стр. 296.

[24] „Историјски весник“, књига VII, 1885, стр. 102.

[25] В. Г. Белински: „Дела“, том  X, Москва, 1955, стр. 214.

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.